Do Jermenije preko Turske i Gruzije 2011. (8. deo)

OBALOM CRNOG MORA

   Od Kutaisa posle par sati vožnje maršutkom stigli smo do Batumija. U ovom crnomorskom gradu proveli smo jedan dan. Malo smo se odmorili, malo brčkali u moru, uživali u adzarskim specijalitetima i sutradan krenuli ka Trabzonu.

Batumi

   Stali smo na prvoj pumpi na koju smo naišli. Vozač je prilikom točenja goriva stao sa dva točka na nekakav podest i totalno iskrivio minibus na jednu stranu. Taj manevar je izveden da bi stalo što više goriva, jer je u Turskoj benzin znatno skuplji. Kada smo konačno nasuli gorivo, nastavili smo dalje i ubrzo došli na granicu. Gruzijsku kontrolu smo vrlo brzo prošli, ali na turskoj nas je sačekao pakao. Hiljade ljudi se tiskalo oko jednog šaltera. Probali smo da tu nešto izmuvamo. Pravili smo se blesavi, kao zar i mi stranci treba tu da čekamo? Turčin nas je odjebao iz prve. Postojao je još jedan šalter na kojem su kontrolisane isprave putnicima koji putuju kolima. S vremena na vreme turski pandur, koji je stajao ispred ovog punkta, bi po nekog poznanika puštao na taj šalter. Vozač našeg minibusa uzeo je pasoše od nas dvojice i odneo ovom žandaru ne bi li nas kao strance pustio da tu prođemo. Ovaj je pregledao naše pasoše i vratio ih šoferu. I od njega smo dobili dvojku. Možda grešim, ali sam ubeđen da bi nas pustio da smo neki zapadnjaci i da nas je odjebao samo zato što smo iz Srbije. Preostalo nam je samo da se i mi pridružimo redu, tačnije da se umešamo u gužvu. Kakva je to bila gungula i zbrka! Svi nešto galame i svađaju se međusobno. Jedna ruska baba je bila uporna da pređe na onaj šalter na koji smo i mi neuspešno pikirali. Naravno, kao i nas, turski žandar je otkačio i rusku babu, ali je za razliku od nas, baba odbijala da se pomeri. Onda je pandur hteo da je privede, te je došlo do guranja i rvanja. Međutim, ruska baba je bila jača od turskog policajca. Tek kad mu je stiglo pojačanje uspeli su da je odvedu. I tako, red se otegao. Kakav crni red, nema tu reda. Svi su se gurali, laktali, pravi haos. Ženturače su bile još gore od muškaraca. Uz svo to guranje, svi su nešto vikali i blebetali na gruzijskom. Nema tu veze ko je kada došao, ko je bio pre tebe, a ko posle, svi idu samo na silu. E pa, ako je tako, ako se silom i snagom dolazi do šaltera, pa nema problema, tu sam bar dobar. Tako sam se dokopao šaltera, te sam dobio pečat i ušao u Dzumhurijet.

   Posle nekog vremena i ostali malobrojni putnici našeg busa uspeli su da prođu graničnu kontrolu. Nastavili smo dalje, ali smo vrlo brzo stali na jednom pustom parkingu. Tu su nas čekali neki ljudi sa par automobila. Putnici i vozač su počeli da vade skrivene cigarete. Ljudi moji, koliko je cigareta bilo skriveno, ne možete da verujete! Bus je bio krcat duvanom. Cigarete su brzo pretovarene u automobile, a dalje putovanje smo nastavili samo nas dvojica, jedan bračni par i jedna žena.

   Posle nekih par kilometara bus se pokvario. Vozač je prvo mobilnim telefonom pozvao pomoć, a onda je ispod mašine rasprostro ono ćilimče za molitvu i bacio se na popravku. Ubrzo su kolima došla dva majstora sa rezervnim delom. Šofer je onaj bračni par i onu ženu strpao u majstorski auto i odvezao ih u Trabzon, jer su žurili da im ne pobegne bus za Bursu. Mi smo ostali sa majstorima koji su veoma brzo osposobili minibus. Krenuli smo, ali posle svega par kilometara bus je opet stao. Majstori su odmah zaustavili prvi autobus koji je naišao da nas dvojicu poveze do Trabzona. Nakon desetak minuta vožnje došao je do nas kondukter i tražio da mu platimo za vožnju. Mi smo to odbili, jer smo videli da mu je jedan od majstora dao lovu za nas. Kondukter je otišao do vozača, onda su se nešto domunđavali, pa je opet došao do nas i saopštio nam da nisu uzeli pare od majstora i da moramo da platimo karte. Ponovo smo ga odjebali. Vozili smo se još neko vreme, a onda smo stali radi pauze ispred neke drumske crnomorske kafane. Čim smo izašli napolje, startovao nas je brkati šofer i tražio pare za vožnju. Pošto nismo hteli da platimo, naredio je kondukteru da izbaci naše rančeve iz busa. Za nas vožnja jok! Ortak je krenuo da drami, da pičkara turskog šofera i konduktera. Zapenio je, svađao se sa njima iz sve snage, a meni je sve to bilo komično. Onda je počeo da fotografiše registraciju na busu, dok su šofer i kondukter pokušavali da svojim telom zaklone tablice. Okolo se okupila gomila Turaka, galama neopisiva, ma piš živi. Kada smo svi ušli u tu kafanu, ja sam otišao da naručim donere, a moj saputnik je nastavio da se raspravlja sa buljukom Turadije. Zatim kreće još žešća komedija. Drugar je primetio da se prisutni posebno razblebeću kada se spomene reč policija. Pošto im je očito frka od žandara, on se okreće ka meni i pita me da kao zovemo policiju. Ja sam za šankom, a on na sred kafane te počinjemo da se dovikujemo, tj. da vodimo debilan razgovor i to na nekoj čudnoj jezičkoj mešavini i to onako jasno i razgovetno da bi nas Turci čuli. Poenta je samo što češće u dijalogu spomenuti reč policija. Posle nekog vremena plan se pokazao kao uspešan. Nastala je gungula oko vozača. Njih bar desetoro je blebetalo u isto vreme, a onda ih je neki baja, koji je tu izgleda autoritet, sve ućutkao i zatražio da pogleda naše karte koje smo kupili u Batumiju. Mi smo mu ih dali, a on ih je šatro nešto proučavao i na kraju nam se obratio rečima “Komšije Srbi, vi ste u pravu, možete da nastavite vožnju, u pitanju je nesporazum”. I tako smo pobedonosno vratili stvari u bus, cereći se i podjebavajući namunjenog šofera i konduktera. Inače, ceo ovaj performans je izveden zbog neke baš sića love, ali nekad ti prosto dosadi da te kao stranca vaćare, pa rešiš da zabeloglaviš.

Ne slikaj mi tablice

   Vozili smo se neko vreme kada je i ovaj autobus stao. Verovali ili ne, i on se pokvario. Inače, mal’ te ne svi turski busevi su odlični, komforni, ma bolji od naših nekoliko puta. Takvi su bili i ovi kojima smo se vozili od Batumija do Trabzona. Verovatno se jako retko ovi kvarovi dešavaju, a kakva li je tek verovatnoća da ti u jednom danu riknu dva autobusa. Ukrcali smo se u prvi sledeći bus i konačno stigli u Trabzon.

   Hotel u kome sam prošli put odseo bio je pun, te smo uzeli sobu u prvom susednom. Inače, Trabzon je turski centar prostitucije i pun je dama koje se bave tim najstarijim zanatom. Sve su one iz zemalja bivšeg SSSR-a, a Turci ih sve nazivaju Nataša. Tako su brojni hoteli u ovom delu grada u stvari nezvanični bordeli. Oni hoteli u kojima se ne obavlja ova zabranjena rabota, kao znak raspoznavanja na recepciji imaju istaknutu tablu sa nekakvim surama iz kurana. Ovaj naš nije imao te sure, bio je rupa samo takva, ali je bio veoma jeftin.

Trabzon

   Proveo sam saputnika kroz ovaj crnomorski grad i pokazao mu sve njegove najveće znamenitosti. Odlučili smo se da večeramo u jednom restoranu nedaleko od trabzonske Aja Sofije. Tu smo zapazili da ljudi za susednim stolom jedu neko jelo koje nam se učinilo zanimljivo, te smo i mi to naručili. Jelo se zove kujmak. U pitanju je neka vrsta rastopljenog sira, kačkavalja, valjda sa puterom. Veliku bakarnu posudu, punu tog vrelog kačkavalja, doneli su nam na sred stola, a mi smo drvenom varjačom razvlačili tj, namotavali taj topljeni sir na vruć hleb. Bilo je izuzetno ukusno, sito i jeftino, pravi pogodak.

Trabzon