Ознаке

Albanija (7) Azerbejdzan (8) Bugarska (16) Delta Dunava (10) Egipat (1) Grčka (6) Gruzija (23) Iran (16) Istanbul (5) Italija (1) Izrael (18) Jermenija (13) Jordan (1) Kazahstan (17) Krim (11) Mađarska (2) Makedonija (2) Maroko (1) Moldavija (12) Nepal (16) Pridnjestrovlje (12) Rumunija (36) Rusija (5) Sirija (5) Transilvanija (14) Turska (21) Ukrajina (14) Uzbekistan (17)

понедељак, 01. април 2013.

Do Jermenije preko Turske i Gruzije (11. deo)



ANKARA


   Posle nekih 5 – 6 sati vožnje naš autobus, kojim smo pošli iz Amasije, stigao je u Ankaru. Ankara je ogromna, a moj utisak je da će biti sve veća i veća. Do tog zaključka sam došao, prolazeći kroz predgrađa ovog grada, gde sam video neverovatan broj zgrada u izgradnji i brojna još nenastanjena nova naselja. I autobuska stanica je ogromna. Više podseća na aerodrom, nego na stajalište autobusa. Metroom, tj. Ankarajem, direktno sa stanice otišli smo do centra grada, odnosno Kizilaja, gde smo prešli na drugu metro – liniju i odvezli se do Ulusa. Dalje rančeve na leđa i peške, uzbrdo ka citadeli i starom delu Ankare. Obišli smo par jeftinih hotela dok nismo našli smeštaj koji nam odgovara. Preciznije dok se nismo iscenkali za odgovarajuću cenu.
   Posle kratkog predaha krenuli smo u obilazak Ankare. Prvo smo se prošetali do ostataka rimskog teatra. To je truba i nema šta da se vidi, bar za sada. Tačnije tu se trenutno vrše arheološka iskopavanja, a ne sumnjam da će to jednog dana Turci lepo srediti i prezentovati.
   Sledeći na redu bio je hram Avgusta i Rome. Ovaj hram je poznat i kao Monumentum Ankiranum (Ankira, antičko ime Ankare). Izgrađen je između 25. i 20. god. pre nove ere, nakon što su Rimljani osvojili centralnu Anadoliju i formirali provinciju Galatiju, čiji je administrativni centar bila Ankira. Kada je prvi rimski car Avgust umro 14. godine, na jednom od unutrašnjih zidova hrama uklesan je tekst REST GESTAE DIVI AVGUSTI, odnosno ukaz o deifikaciji Avgusta. U II veku hram je proširen, a u V veku Vizantinci su ga pretvorili u crkvu.
Hram Avgusta i Rome

   Odmah uz ostatke ovog hrama nalazi se Hadzi Bajramova dzamija iz XV veka. Hadzi Bajram je bio osnivač derviškog reda bajramija i postao je neka vrsta muslimanskog sveca. Okolina dzamije je fino sređena, popločana, puno cveća, klupa, a tu je i jedna velika i lepa fontana. Ceo ovaj kompleks nalazi se na jednom od mnogobrojnih brda Ankare i odavde se pruža sjajan pogled na različite delove grada. Lepo se vidi citadela, kao i neko baš ubogo naselje na susednom brdu. Negde sam pročitao da je Hadzi Bajramova dzamija najznačajnija i najpoštovanija dzamija u Ankari. U vreme moje posete bilo je veoma mnogo sveta. U jednom delu nalazi se dugačak red radnji u kojima se prodaju kojekakve islamske knjige, kurani, ćilimi za molitvu, suveniri itd. Dobar deo prodavaca, a bogami i poneki posetioci, imali su mudzahedinski imidz.
Citadela u Ankari
Ankara

   Dalje smo otišli do još jednog od antičkih spomenika Ankare, do Julijanovog stuba. Ovaj stub je podignut 362. godine u čast posete pomenutog rimskog cara Ankiri. Od rimskih spomenika Ankare treba spomenuti i terme koje je podigao car Karakala (211 – 217). Zatim je usledila šetnja bazarom, tj. dugačkom musavom trgovačkom ulicom. Na kraju dana, mrtvi umorni, otišli smo na škembe čorbu i kebabe, pa na spavanje.
Terme u Ankari

   Nisam se baš naspavao. Budio sam se milion puta. Naime, naš hotel se nije baš nalazio u najreprezentativnijem delu grada, tačnije oko hotela je bila gomila nekih sumnjivih birtija. Prvo je treštala muzika iz sve snage, a kako je odmicala noć počele su da se lome flaše samo tako. Sve to je bilo praćeno drekom i galamom. Zatim je usledilo turiranje automobila, besomučnu trubljenje sirenama, a potom su se čuli zvuci kao kod sudara. Ne znam šta se to dešavalo, prvo škripa kočnica, pa onda zvuk sudara i tako više puta. Mislim da je onda usledila neka masovna tuča, galama i gungula, koja se završila, sudeći po zvuku sirene, dolaskom policije.
   Prvi na redu za danas bio je Muzej anadolske civilizacije. On je smešten u zgradi bezistana iz XV veka. Postavka je fenomenalna. Nigde se ne može steći bolji uvid u razne anadolske civilizacije nego na ovom mestu. Najzanimljiviji mi je bio deo sa Hetitima, mada me je oduševio i neki fantastično očuvan frigijski drveni nameštaj. Deo muzeja je bio zatvoren zbog renoviranja, tako da nisam video antičku zbirku, ali nema veze, takvih stvari sam se nagledao po raznim belosvetskim muzejima.
   Posle obilaska muzeja otišli smo do tvrđave. Prvobitno su na tom mestu utvrđenje sagradili još Galaćani. Prvo pravo utvrđenje napravili su Rimljani, koje su kasnije preradili Vizantinci i Seldzuci. Tvrđava je velika, a njeni bedemi su prilično moćni. Sačuvan je veliki broj kula. Često se u zidinama mogu videti spolije. To su nadgrobni spomenici, skulpture, natpisi u kamenu iz rimskog perioda, koje su Vizantinci iskoristili prilikom obnove utvrđenja. Unutar ove citadele se živi. Ima dosta starih zanimljivih kuća, koje su uglavnom u lošem stanju. Neke su preuređene i pretvorene u restorane i pansione, ali mnogo više je onih koje izgledaju kao da će se svakog časa srušiti. Ceo ovaj ambijent upotpunjava gomila musave dečurlije koja tu jurca, turske babe koje pokušavaju da ti uvale neke njihove rukotvorine, brkati Turci koji kuliraju ispred kuća, dok njihove malo manje brkate žene obavljaju kojekakve kućne poslove. Nema šta, ovo mi je bio najživopisniji deo Ankare.
Unutrašnjost citadele

   Kad smo već kod srednjovekovne tvrđave, red je da se sa par reči osvrnemo i na čuvenu srednjovekovnu bitku koja se odigrala kod ovog grada. Elem, početkom XV veka na istoku su se pojavili Tamerlanovi Mongoli. Oni su rušili sve pred sobom, a brojni turski emiri prelazili su na njihovu stranu. Moralo je da dođe do sukoba sa Osmanlijama. Do odsudne bitke došlo je 28. jula 1402. godine kod Angore (Ankare). Kao vazal na strani Bajazita borio se i despot Stefan Lazarević sa svojim vitezovima. U toku bitke Bajazitovi odredi su počeli da masovno napuštaju bojište, ili čak da prelaze na stranu Tamerlana. Na kraju su uz Bajazita ostali samo njegovi janjičari i srpske trupe. Tok bitke je sa jednog brda posmatrao strašni Tamerlan, koji je bio zadivljen srpskim ratnicima. Postoje brojni istorijski izvori o bici kod Angore, u kojima se ističe junačko držanje despota i njegovih vitezova. Po jednoj verziji, Stefan je na kraju uspeo da se sa preživelim ratnicima povuče, a po drugoj verziji Tamerlan je zbog izuzetne hrabrosti, koju je pokazala na bojištu, poštedeo srpsku vojsku. Tamerlan, jedan od najvećih zlikovaca srednjeg veka, čovek koji je potamanio i razrušio sve od Volge do Damaska i od Mediterana do Indije, koji nije imao milosti ni prema kome, bio je zadivljen srpskim ratnicima, a možda ih je čak i poštedeo.
   Sledeći na redu bio je Anit Kabir, tj. Ataturkov mauzolej. Anit Kabir se nalazi na brdu Anitepe. U podnožju prvo sledi detaljan pregled od strane obezbeđenja, pa se tek onda može uzbrdo do mauzoleja. Ceo kompleks je ogroman, monumentalan, ma većina faraona bi pozavidela Kemalu. Naravno, posetilaca je bilo koliko hoćeš. Masa Turaka je došla da oda počast svom Ataturku. Osim njegovog groba, u okviru mauzoleja je smeštena i velika muzejska postavka u kojoj se nalazi svašta nešto vezano za Ataturka i za osnivanje Republike Turske.
Anit Kabir

   Na kraju smo otišli do modernog dela grada, do Kizilaja. Tu smo se muvali neko vreme, a onda smo krenuli ka našem hotelu. Inače, malo nakon što smo obilazili ovaj deo Ankare u Kizilaju je eksplodirala bomba koju su postavili kurdski teroristi. Kao što rekoh, mi smo se evakuisali na vreme, međutim po povratku u Srbiju, u novinama sam pročitao da je Mira Škorić baš u to vreme bila u šopingu po Kizilaju. Srećom Mira je preživela bombaški napad. Zamalo da se i “srpska kultura” nađe na udaru kurdskih terorista.
   Kad smo već kod Kurda, oni su narod koji živi na jugoistoku Turske i koje Turci habaju godinama. Kurda ima i u Iranu, Iraku i Siriji. U pitanju je veoma brojan narod koji nema svoju državu, mada su oni iz Iraka na dobrom putu da je stvore. Inače, ti “jadni” Kurdi, koji nemaju svoja prava u Turskoj, bili su i te kako na strani Turaka kada je trebalo istrebiti Jermene iz Anadolije. Kao što vidimo, kasnije je došao red i na njih. Godine 1984. Abdulah Odzalan je osnovao Radničku partiju Kurdistana (PKK), koja se suprotstavila turskim vlastima. U tim okršajima poginulo je preko 30.000 ljudi. Odzalan je 1999. godine uhapšen u Keniji i kasnije isporučen Turskoj. Nakon hapšenja Odzalana, Turci su načinili neke ustupke Kurdima. Dozvolili  su im kurdski jezik u školama, kurdsku televiziju itd. Situacija se dosta smirila, ali nije tu sve gotovo, biće još frke. Ranijih godina par puta sam prolazio kroz kurdske predele u Turskoj i manje – više bezbedno je, ukoliko vodite malo računa. Ipak, po dolasku na ovu teritoriju vidi se da tu stvari nisu baš normalne, vojska na svakom koraku, kolone vojnih vozila po putevima, vojne postaje, vreće sa peskom, rovovi, osmatračnice, bodljikave žice i sl.
   Inače, navijam za Kurde. U stvari zabole me i za jedne i za druge, ali s obzirom da je Turska mal te ne prva priznala nezavisno Kosovo, voleo bih da i Kurdistan jednog dana postane nezavistan. Na kraju dana usledila je večera, sasvim slučajno, u kurdskom restoranu pod imenom Šanli Urfa.

Нема коментара:

Постави коментар