Iran 2009. (15. deo)

TABRIZ

   Iz Kazvina smo prvo otišli do policijskog punkta na izlazu iz grada, gde smo uhvatili autobus do Tabriza. Ovaj punkt je jedan od onih kojih ima po celom Iranu, gde se zaustavljaju svi autobusi da bi vozači odneli tahografe na pregled. Posle duge vožnje bez i jedne pauze stigli smo u Tabriz. Grad ima skoro milion i po stanovnika i glavni grad je provincije Istočni Azerbejdzan. Većinu stanovništva čine Azeri. Inače, Azerbejdzanaca ukupno u Iranu ima oko 25 %. Oni su dobro integrisani u iransko društvo i nemaju nikakvih problema. Bilo je pokušaja CIA i drugih zapadnih obaveštajnih agencija da potpale separatističke ambicije među iranskim Azerima, ali nisu u tome uspeli. Vrhovni verski vođa Ali Hamnei je Azerbejdzanac.

   Smatra se da su prvo naselje na mestu Tabriza osnovali Sasanidi. Međutim, mora se spomenuti da postoje i oni, i to relativno ozbiljni naučnici, koji smatarju da se kod Tabriza nalazio Edenski vrt, tj. zemaljski raj. Do tog zaključka su došli na osnovu nekih geografskih sličnosti sa biblijskim opisom lokacije Edena, kao i zbog okolnih toponima. Posle Sasanida Tabriz će, kao i cela Persija, pasti u ruke Arapa. Nakon razornog zemljotresa 791. godine grad je obnovila Zubaida, žena čuvenog kalifa Haruna al-Rašida. Tabriz je jedno vreme bio prestonica Mongola Ilkanida. Jedan drugi Mongol, Tamerlan ga je 1392. godine opustošio. Bio je i glavni grad turskog plemena Kara – kojunlu (Crni ovnovi). Osnivač safavidske dinastije Ismail prvi je za prvu prestonicu svoje nove države izabrao Tabriz. U XVIII veku grad su zadesila dva velika razarajuća zemljotresa. Nekoliko puta Tabriz su osvajale i pustošile Osmanlije. Zauzeli su ga i Rusi tokom II rusko-persijskog rata. Za vreme kadzarske vladavine Tabriz je bio sedište princa prestolonaslednika.

   Glavna atrakcija Tabriza je Plava dzamija, koja je izgrađena za vreme Dzahan Šaha (1439-1467), vladara turskog plemena “Crnih ovnova”. Ime je dobila po plavim mozaičkim pločicama kojima je bila prekrivena, a za čije je postavljanje trebalo 25 godina rada. Danas se te plave pločice mogu videti jedino na ulaznom portalu. Ova građevina je nekako uspela da preživi jedan od najgorih zemljotresa koji su zadesili ovaj grad 1727. godine. Inače, u toj katastrofi je stradalo 77.000 ljudi. Međutim, tokom novog zemljotresa 1773. godine dzamija se srušila. Godine 1951. ova bogomolja je restaurirana. U Plavoj dzamiji sahranjen je i čovek najzaslužniji za njenu izgradnju, Dzahan šah. On je nastradao u bici sa svojim najljućim neprijateljima, turskim plemenom Ak – kojunlu (Beli ovnovi). 

Plava dzamija

   U Tabrizu se nalaze i ostaci nekadašnje tvrđave iz XIV veka, Arg-e Tabriz. Sa njenih zidina bacani su osuđenici na smrt. Po legendi ovaj način izvršenja smrtne kazne je obustavljen kada je jedna osuđenica preživela pad zahvaljujući svom čadoru, koji joj je poslužio kao padobran.

Arg-e Tabriz

   Najstarija crkva u Tabrizu je posvećena Svetoj Mariji i izgrađena je u XII veku. Nju je svojevremeno, prilikom svojih putovanja, posetio i Marko Polo. I pored više pokušaja, tokom našeg boravka u ovom gradu, nismo uspeli da posetimo ovu crkvu.

   Na UNESCO-voj listi svetske kulturne baštine nalazi se i bazar u Tabrizu. Tokom mojih prethodnih putovanja po Bliskom istoku nagledao sam se raznih bazara i sukova, tako da nisam bio nešto posebno oduševljen. Najinteresantnija mi je bila poseta jednoj radnji specijalizovanoj za prodaju, moje omiljene poslastice, alve. Bilo je izloženo na stotine raznih vrsti alvi. Tu sam imao priliku da na kratko zavirim u prostorije u kojima se pravi ova poslastica. Najzanimljiviji prizor u procesu pravljenja alve, za mene je bila scena gde je par ljudi ogromnim toljagam mučki udaralo smesu alve na jednom pultu.

   Sa Tabrizom se završavao naš obilazak Irana. U hotelskoj sobi sam poslednji put skuvao kafu u mom kuvalu i oprostio se od njega. Mnogo mi je značilo i mnogo mi je pomoglo na ovom putu, ali za njega više nije bilo mesta u mom rancu. Vreme je za povratak, bili smo već skoro mesec dana u Iranu.