Iran 2009. (11. deo)

IRAČKO – IRANSKI RAT

   Nekako smo se dovukli do grada Andimeška, gde smo uhvatili autobus za Kermanšah. Tokom ove vožnje, kao i prilikom našeg obilaska provincije Huzestana, još uvek su se na pojedinim mestima mogli videti tragovi strašnog osmogodišnjeg rata između Irana i Iraka.

   Ovaj rat je započeo 1980. godine iračkim napadom na Huzestan. Oko ove oblasti, bogate naftom i naseljene uglavnom Arapima, i ranije je bilo sukoba između Irana i Iraka. Irak je podržavao tamošnje secesionističke pokrete, na šta je Iran odgovorio tako što je pomagao kurdske pobunjenike u Iraku. Dolaskom Homeinija na vlast odnos sa Irakom se još više pogoršao, zbog uticaja koji je ovaj imao na iračke šiite. Iako su šiiti bili većina u Iraku, vlast u zemlji su držali suniti, tj. Sadam Husein i Bas partija. Sukob između ove dve zemlje se sve više i više zaoštravao. Homeini je čak uputio javni poziv šiitima da zbace sa vlasti Sadama. Sadamovu odluku da napadne Iran podržavali su i Amerikanci željni osvete zbog iranske revolucije, koja je zbacila proameričku šahovu vlast. Prve dve ratne godine iračka armija je bila u ofanzivi. Iranska vojska nije bila na početku ovog rata baš najspremnija, jer je revolucija pre toga dovela do čistki u oružanim snagama, odnosno do uklanjanja sa funkcija velikog broja oficira u čiju je lojalnost nova vlast sumljala. Sadam je računao i na to da će naići na podršku iranskih Arapa, koji su takođe šiiti, ali ta podrška je izostala.

   Od 1982. godine stvari se menjaju. Iranska vojska se konsolidovala, izbacila iračku armiju sa svoje teritorije i otpočela ofanzivu na Basru. Jedna od specifičnosti ovog rata bili su tzv. “ljudski talasi”, odnosno iranske jedinice koje su u velikom broju slate na neprijateljske položaje. Ove jurišne grupe dobrovoljaca zvale su se “basidz”. Nakon što bi završili ubrzanu osnovnu vojnu obuku “mučenici” su dobijali “pasoš za raj” i slati na front. Bili su inspirisani Alijevim sinom Huseinom i bitkom kod Kerbale, koja se, inače, nalazi u Iraku. Jedan od slogana sa kojim su jurišali u smrt bio je “put do Jerusalima vodi preko Kerbale”. Ova često još golobrada deca korišćena su i kao samoubilački čistači mina da bi raskrčili put za napredovanje “pasdarana”, tj. revolucionarnih gardista. Sadam je tražio primirje, Homeini je odbio, Sjedinjene Američke Države su reagovale. Naime, pošto se Amerikancima nije dopadalo kako se rat odvija, krenuli su da otvoreno podržavaju Sadama Huseina. Ronald Regan je izjavio da će Amerika učiniti sve što je potrebno da Irak ne izgubi rat protiv Irana. Inače, taj isti Regan je tokom rata tajno prodavao oružje Iranu, ne bi li isposlovao oslobađanje američkih talaca. Osim Sjedinjenih Američkih Država, nekih arapskih i zapadnoevropskih zemalja  i Sovjetski savez je, i to najviše od svih, snabdevao Irak oružjem. Jugoslavija je takođe prodavala oružje Iraku, ali nije joj bilo strano da nešto proda i Iranu. Iranu su isporučivali oružje pre svega Severna Koreja i Kina.

   Rat se vodio i u Persijskom zalivu, pošto su jedni drugima uništavali tankere sa naftom, ne bi li protivnika lišili prihoda od izvoza crnog zlata. U ovaj tankerski rat nastradali su i brojni trgovački brodovi raznih zemalja. Tokom iračko-iranskog rata Irak je masovno koristio bojne otrove, a znao je da ih upotrebi i protiv Kurda na severu svoje zemlje. Ujedinjene nacije su htele da zbog ovoga osude Irak, ali su to Sjedinjene Američke Države sprečile.

   Godine 1988. postignut je mir, granice su ostale nepromenjene, izginulo je pola miliona ljudi, ranjeno je njih preko 750.000. Ovaj rat je obe zemlje koštao više od 500 milijardi dolara. Nije poznato koliko su druge države zaradile na ovom ratu. Poslednji ratni zarobljenici razmenjeni su 2003. godine.