Iran 2009. (10. deo)

ŠUŠ

   Noćna vožnja od Širaza do Šuša je započela tako što je kondukter u autobusu premestio polovinu svih putnika sa svojih sedišta na neka druga. Sve to je uradio da bi nas trojica seli na sedišta za koja je on smatrao da treba da budu naša. Nama je bilo svejedno gde ćemo da sedimo, međutim on nije odstupao od svog plana gde da nas smesti. Otežavajuća okolnost kod tog silnog premeštanja putnika bila je ta što je morao da vodi računa o ženama koje putuju same, pošto one ne smeju da sede pored muškaraca. Tek kasnije sam saznao da je cela ova pretumbacija izvedena zato da bi nas trojica sedeli ispred jedne devojke koja je putovala sa svojim ocem. Ona je jedina u autobusu govorila engleski i zato su šofer i kondukter odlučili da moramo biti blizu nje, da bi u slučaju da nama nešto zatreba ona mogla da im prevede.

   Usred noći stali smo radi pauze u nekoj usamljenoj pustinjskoj kafani, na rubu nekog huzestanskog naselja. Celo ovo drumsko odmorište  je prilično zapušteno, sve je dotrajalo, sve je prljavo, ali je krcato ljudima. I ljudi su ovde drugačiji i oni deluju zapuštenije od Iranaca koje smo dosad viđali. Verovatno su većinom Arapi, kojih ima dosta u provinciji Huzestan. Iako izgledaju musavije, podjednako su željni druženja i razgovora sa strancima. Pošto u ovom kraju Irana turisti retko zalaze, privukli smo pažnju svih prisutnih. Odmah me je opkolila neverovatno brojna grupa ljudi i počela svašta da me ispituje, ali na farsiju, ili možda na arapskom. Niko ne zna engleski, svi se smeškaju, tapšu te po ramenu, rukuju se sa tobom i nešto ti uporno govore na tom nekom, meni nepoznatom, jeziku. Kada bi se konačno oko nečega sporazumeli, nastupalo je oduševljenje svih učesnika ovog razgovora. Polazak autobusa spasio me je daljeg mučenja.

   Negde pred zoru stigli smo do raskrsnice gde se odvaja put za Šuš. Šofer je izvadio naš prtljag, a potom zaustavio prvi automobil koji je tu prolazio i ugovorio sa tim vozačem da nas odbaci do Šuša. Inače, u Iranu osim zvaničnih taksija, sa tablama na krovovima, taksiraju i ljudi svojim, da kažem, običnim vozilima, s tim što u tom slučaju otvore suvozački prozor, što predstavlja signal da primaju putnike. Dok smo se vozili ka gradu iz otvorenog gepeka je ispao moj ranac. Rancu nije bilo ništa, svašta je on preživeo pre toga. Pokupili smo ga i nastavili vožnju. Gotovo svi automobili u Iranu voze se na plin i svi u gepeku imaju bocu za gas, tako da smo prilikom svake vožnje kuburili sa smeštajem našeg prtljaga. Iran spada u krug zemalja sa najvećom proizvodnjom sirove nafte na svetu, ali frka je za benzin, jer nemaju dovoljno rafinerija.

   Šuš je grad od nekih pedesetak hiljada stanovnika, većinom Arapa, i nalazi se nedaleko od iračke granice. Grad je na prvi pogled ružan i prljav, ali meni je odgovarao, jer se razlikovao od svih dosadašnjih koje smo obišli po Iranu. Ovo je tipičan arapski grad, zato je i sve zapuštenije, zato po njemu šetaju babe sa istetoviranim facama i zato se ovde prodaju felafeli i švarma. Zato se meni Šuš dopao, konačno nešto drugo, a ne kebabi. Inače, lokal u kome smo navalili na felafele nije bio baš reprezentativan, barem što se tiče higijene. Ovaj, kao što rekoh, sada neugledan grad, nekad je bio jedan od nekoliko najveličanstvenijih drevnih persijskih gradova i zvao se Suza. Suza je postojala još u vreme elamske civilizacije. Postoji nešto od arheoloških ostataka stare Suze, ali to nije ništa posebno. Pored samog lokaliteta nalazi se Šato de Morgan, zamak koji su krajem XIX veka izgradili francuski arheolozi, koji su iskopavali Suzu, da bi se odbranili od napada arapskih i luristanskih plemena. U samom gradu nalazi se i grob starozavetnog proroka Danila. Njega osim hrišćana i Jevreja poštuju i muslimani. Mauzolej ima neobičnu kupastu kupolu.

Mauzolej proroka Danila

   Znali smo da u samom Šušu nema bogzna šta da se vidi, ali mi smo u ovaj deo Irana došli pre svega zbog Čoka Zanbila, tj. elamskog zigurata. Danas je veoma malo ovih drevnih hramova ostalo sačuvano. Vredni posete su ovaj u Iranu i još par u Iraku. Pošto je one u Iraku malo teže posetiti od kada su Amerikanci doneli demokratiju i pravdu u tu zemlju, nije imalo šanse da preskočimo posetu ziguratu Čoka Zanbil. Da bismo obišli ovaj i još par lokaliteta u okolini, prvo smo pronašli taksistu koji je bio voljan da nas vozi. Taksista se zvao Holam, simpatični debeljko, koji nije znao reč engleskog. Prvo nas je odvezao do Haft Tapeha, tj. Sedam brežuljaka. U pitanju su mali elamski zigurati, od kojih je malo šta ostalo, tačnije to izgleda kao sedam blatnjavih brdašceta usred pustinje. Elamska civilizacija je postojala još u 3. milenijumu pne. i trajala je sve do 539. godine pne. Elam je opstajao vekovima, a ratovao je i sa Sumerom i Akadom. Sam vavilonski car Hamurabi je morao da sa njima vodi borbe. Vojevali su i sa Asircima. Na kraju su ušli u sastav ahemenidske Persije. Posle ovih ziguratčića došli smo i do Čoke Zanbila. Izgrađen je oko 1250. godine pne. Zidan je od nepečenih cigli, kvadratne je osnove, a stranice su mu dugačke po 105 metara. Ukupna visina njegovih pet nivoa iznosila je 53 metra. Oko njega se pružaju ostaci zemljanih zidina koje su ga okruživale, kao i razni drugi objekti. 

Čoka Zanbil

   Ne tako daleko od Šuša nalazi se grad Šuštar. Tu smo prvo otišli do starog hidrauličnog sistema, tj. do antičkih mlinova. Ova postrojenja su napravljena oko nekoliko manjih vodopada. Sledeća po značaju znamenitost ovog grada je Pol-e Šandrovan. To je sasanidski most, koji je poznat i po imenu Valerijanov most. To ime je dobio, jer su u njegovoj gradnji, kao i u slučaju Bišapura, učestvovali zarobljeni Valerijanovi legionari. Ovaj most je sa svojih 45 lukova premošćavao prilično ozbiljnu reku Karun. Imao je dvostruku ulogu, pošto je u isto vreme služio i kao brana. Danas nije ceo sačuvan, jer su ga svojevremeno britanski agenti minirali. U gradu postoje i skromni ostaci sasanidskog utvrđenja Kaleh Salosel. Jedno vreme je zarobljeni rimski car Valerijan bio zatočen u ovoj tvrđavi. 

Hidraulični sistem u Šuštaru

Valerijanov most