Ознаке

Albanija (7) Azerbejdzan (8) Bugarska (16) Delta Dunava (10) Egipat (1) Grčka (6) Gruzija (23) Iran (16) Istanbul (5) Italija (1) Izrael (18) Jermenija (13) Jordan (1) Kazahstan (17) Krim (11) Mađarska (2) Makedonija (2) Maroko (1) Moldavija (12) Nepal (16) Pridnjestrovlje (12) Rumunija (36) Rusija (5) Sirija (7) Transilvanija (14) Turska (21) Ukrajina (14) Uzbekistan (17)

субота, 09. март 2013.

Iran (9. deo)



FERHAD

   Došao je poslednji dan našeg boravka u Širazu, bilo je vreme da se krene dalje.
U neko doba došao je Ferhad da se oprosti sa nama. Ferhad je imao oko pedeset godina, dobro je znao engleski i izgarao je od želje da napusti Iran. Do sada je spiskao silnu lovu u tim pokušajima. Jednom je platio pozamašnu sumu nekoj agenciji koja je trebalo da mu sredi posao negde u zapadnom svetu. Malom broju ljudi je ta firma stvarno organizovala zaposlenje negde u inostranstvu, a onda jednog dana vrata agencije su ostala zaključana, a vlasnik je nestao iz zemlje. Posle je Ferhad uspeo da stvarno nađe posao u inostranstvu, u Ujedinjenim Arapskim Emiratima. Ali, to nije bilo to. Život i rad u zemlji bogatih, razmaženih zalivskih naftaša nije ono o čemu je maštao. Sada živi od toga što turiste razvozi po Farsu. Ferhad nije vernik, ne ide u dzamiju, krišom pije. Ne voli vlast u svojoj zemlji, skoro isto koliko ne voli Sjedinjene Američke Države.
   Tokom ovih nekoliko dana našeg druženja, kad god bi negde svratili na ručak, ili negde na kafu i piće, naručivali smo sve po redu i za njega i, naravno, sve smo mi plaćali. To ga je iznenadilo, pošto mu se takve stvari nisu dešavale prilikom vožnji raznih drugih stranaca. Usled toga Ferhadov smisao za biznis odmah je bio nadjačan urođenom iranskom gostoljubivošću, te je pokušavao da i on s vremena na vreme nas časti. Ponekad smo mu, čisto radi reda, to i dozvoljavali, ali mu nismo dopustili da se mnogo razmaše. Svaku molbu koju smo imali on nam je ispunjavao. Tako je mojim saputnicima nabavljao neke muzičke diskove sa iranskom muzikom, neke retke cigarete bez filtera, vodio nas do raznih radnji za koje smo se interesovali itd.
   Ferhad je, takođe, pristojno obrazovan čovek, te smo i svašta nešto uspeli od njega da saznamo o Iranu. Objasnio nam je zašto brojni ljudi po Iranu nose flastere preko noseva. To je zato što je poslednjih godina u modi estetska operacija noseva. Samo u Teheranu postoji 3.000 plastičnih hirurga. Saznali smo i da su dzubsevi, tj. veliki kanali pored ulica u većini iranskih gradova nekada služili za dopremanje pitke vode sa okolnih planina. Ispričao nam je i neke detalje o čuvenom iranskom dizaču tegova Huseinu Rezazadehu, o Marjan Satrapi, autorki čuvenog stripa i crtanog filma “Perepolis”, o iranskoj kinematografiji itd. Otvoreno je govorio i o životu za vreme Pahlavija, o iranskoj revoluciji, o tome kako je njegovom rođaku verska policija ofarbala ruke žutom farbom, jer je nosio majicu bez rukava. Pričao nam je o tajnoj proizvodnji i nabavci alkohola. Posebno je bilo interesantno njegovo pripovedanje o tome kako je služio vojsku u gradu Zahedanu u provinciji Sistan Baludzistan. Ovaj deo Irana uz granicu sa Pakistanom problematičan je zbog švercera droge, kao iz zbog neke sunitske terorističke grupe. Te terorističke bande se takođe bave trgovinom i švercom droge, a njihov drugi izvor finansiranja je CIA koja ih je i osnovala. Pričao nam je Ferhad i o njegovom pokojnom ocu koji je živeo negde u unutrašnjosti Irana i koji je do kraja života imao dve strasti, jedna je hašiš, a druga vestern filmovi i Dzon Vejn.
   Ferhad gotovo ništa nije znao o Srbiji tokom prvog dana našeg druženja, ali te iste večeri je dobro proguglao internetom i sutradan je imao mnogo jasniju sliku o našoj zemlji. On je nas takođe ispitivao o Srbiji i o tome kako se u njoj živi. Čovek je bio u rebusu, nije nam verovao koliko su male srpske plate, a Srbija je u Evropi, a u Evropi je visok standard. I kako smo mi sa tako malim platama uopšte u stanju da dođemo čak do Irana. Pitao nas je u kojima smo sve stranim zemljama bili  i nije mogao da se načudi pozamašnom spisku zemalja koje smo nas trojica obišli.
  Ovaj naš poslednji dan sa Ferhadom otišli smo na ručak u neki restoran, gde su, naravno, na meniju bili samo kebabi. Tom prilikom smo se upisali u njegovu svesku, koja je bila puna utisaka raznih putnika, stranaca, koji su bili njegove mušterije. Mi smo bili prvi Srbi koje je on vozao po Iranu. Na kraju nas je Ferhad odvezao do autobuske stanice, gde nam je pomogao da kupimo karte i da se smestimo u bus koji ide za Šuš. Bus, u stvari, samo prolazi pored Šuša, ali je Ferhad ugovorio sa vozačem da nas ostavi na nekoj raskrsnici gde možemo da uhvatimo taksi do ovog grada. Srdačno smo se ispozdravljali sa Ferhadom i ušli u autobus, međutim autobus nikako da pođe, a Ferhad je uporno čekao pored njega, da bi nam mahao kad krenemo. Pokušavali smo da mu objasnimo da ide kući, kakvo crno mahanje, ali on nije hteo ni da čuje. Posle nekih dvadesetak minuta autobus je krenuo, a Ferhad nam je mahao rukom za srećan put.
   

Нема коментара:

Постави коментар