Nemačka i još ponešto (9. deo)

 

MARIBOR, PTUJ I KRAPINA

 

   Planirali smo da iz Regenzburga odemo do Sekešfehervara, tj. Stonog Beograda i da se preko Mađarske vratimo kući. Međutim, tokom našeg boravka u Nemačkoj, Austriju i Mađarsku su zadesile velike poplave. Pod vodom se našao i deo auto-puta kod Beča, kao i Đer, a baš u vreme našeg povratka očekivao se vrh poplavnog talasa u Budimpešti. Verovatno ne bismo imali ozbiljnijih problema, ali da bismo izbegli potencijalne saobraćajne gužve izazvane ovom nepogodom, odlučili smo da se vratimo preko Slovenije i Hrvatske. U principu, isto vreme se putuje, jedino što putarine izađu malo skuplje. Doduše kroz austrijske Alpe smo platili par prolaza kroz neke tunele, što je, u stvari, izašlo duplo skuplje nego jednodnevna vinjeta za ovu zemlju. E, ali zato smo prolazili kroz alpske pejzaže, što je neuporedivo zanimljivije nego vožnja po monotonoj mađarskoj ravnici.

   Posle nekih, 4, 5 sati stigli smo u Maribor, drugi po veličini slovenački grad. Ovo mesto se prvi put pominje kao Marburg 1145. godine. Zanimljivo je da su sve do 1900. godine Nemci činili preko 80% njegovog stanovništva, dok je okolina grada bila uglavnom naseljena Slovencima.

Maribor.

Mariborski kastel.

   Ok je Maribor. Ništa posebno, ali čovek može u njemu da prijatno provede jedan dan. Ima i ponešto da se vidi, kao što su, recimo, barokni mariborski kastel, gradska kuća, katedrala, sinagoga, glavni trg sa tzv. stubom kuge, podignutim u znak sećanja na kraj epidemije te bolesti 1680. godine. Zanimljiva je i srednjovekovna kula kružne osnove tzv. “Sudska kula” , kao i jedna malo mlađa “Vodena kula”.

Kužno znamenje.

Sudska kula.

   Najstariji deo Maribora Lent pruža se duž obale Drave. U njemu se nalazi “Hiša stare trte” tj. kuća uz čiju fasadu raste navodno najstarija vinova loza. Fino izgleda Lent, ima dosta starih kuća, kafića, tu je i moderni pešački most, ali nekako je i previše upicanjen. Ovaj deo Maribora je u pesmi “Lent 1980” opevao Zoran Predin i sudeći po njegovim stihovima Lent je tada bio zapuštena četvrt u kojoj je živelo puno Cigana.

Hiša stare trte.

   To bi bilo to što se tiče Maribora. Sutradan smo krenuli natrag za Beograd, ali smo rešili da na kratko zastanemo u obližnjem Ptuju. Ptuj je jedan od najstarijih slovenačkih gradova. Za vreme rimskog carstva zvao se Kolonija Ulpija Trajana Poetovio. Iz tih antičkih vremena istraženo je nekoliko mitreuma, odnosno svetilišta persijskog božanstva Mitre, koje je poštovano širom Rimskog carstva. Ostatke tih mitreuma trenutno nije moguće videti. U stvari, na mestu jednog od njih danas se nalazi hotel u kome je postavljena replika skulpture iz tog svetilišta.

Ptuj.

Replika skulpture iz mitreuma.

   Jedan od simbola Ptuja je tzv. Orfejev spomenik. To je skoro 5 metara visoka nadgrobna stela sa reljefom na kome je prikazan Orfej. Ona se nalazi na trgu, pored gradskog tornja sa satom, za čiju izgradnju je iskorišćeno desetak rimskih nadgrobnih spomenika.

Gradski toranj sa satom.

Orfejev spomenik.

   Zatim smo obišli gradsku kuću iz 1907. godine, pa katedralu, kao i spomenik Rudolfu Majsteru, slovenačkom oficiru i pesniku, koji je bio poznat kao borac za severnu granicu. Svoju vojnu karijeru započeo je u austrougarskoj vojsci, a nakon srpske pobede u I svetskom ratu postao je general Kraljevine SHS. Tada je formirao slovenačke dobrovoljačke odrede i krenuo u borbu za severnu granicu. Kada je prilikom jednog protesta u Mariboru 1919. godine pobio desetak nemačkih građana, prozvan je “Kasapinom iz Maribora”.

Spomenik Rudolfu Majsteru.

   Dalje smo se spustili do Drave i kružne kule iz 1551. godine, u kojoj je sada neka umetnička galerija. Otišli smo i do dominikanskog samostana, kao i do tzv. arheološkog parka Panorama.

Mestna hiša.

   To bi bilo to. Nismo ulazili u glavnu znamenitost ovog mesta, a to je Ptujski grad. U pitanju je tvrđava koja dominira celim gradom. Prvo utvrđenje na tom brdu izgrađeno je još u 12. veku, ali je vremenom potpuno izgubilo svoj srednjovekovni izgled. Sada je u njemu muzej, u kome su izloženi muzički instrumenti, oružje, lokalne karnevalske maske, što me baš i ne interesuje preterano.

Ptujski grad.

   Super je Ptuj, simpatičan gradić, sa dobro sačuvanom starom arhitekturom, ma odličan! Nakon par sati provedenih u njemu, nastavili smo dalje, ka našem sledećem odredištu, a to je Krapina. Posle vožnje od nekih pola sata stigli smo u ovo hrvatsko selo, poznato po čuvenom praistorijskom nalazištu. Arheološki lokalitet se nalazi u jednoj potkapini (kratkoj pećini). U njoj je Dragutin Gorjanović Kramberger od 1899. do 1905. godine iskopao približno 650 fragmenata kostiju i zuba. To su ostaci od 23 do 28 neandertalskih individua.

Krapina.

   Muzej je moderan, sa video bimovima i kojekakvim tehnološkim čudima. Izloženo je sve i svašta, od  figura raznih australopitekusa, homohabilisa, homoerektusa, neandertalaca, pa do modernih ljudi. Zatim su tu skulpture dinosaurusa, pa onda rekonstruisana scena iskopavanja Dragutina Gorjanovića Krambergera. Prikazan je i proces pravljenja kamenih alatki. Izložene su i replike čuvenih pronađenih lobanja hominida, kao i ostaci ovde iskopanih praistorijskih životinja: dabra, nosoroga, pećinskog medveda. Posebno se ističu, dobro odrađene, voštane lutke krapinskih ljudi.

  Postavka pre svega ima edukativni karakter, i iako imam neke zamerke, generalno je dobra. Inače, bez obzira što je Krapina jedan od najpoznatijih paleolitskih lokaliteta u Evropi, teško je tako nešto prezentovati, a da bude zanimljivo posetiocima, pošto, realno, tu nema bogzna šta atraktivno da se izloži. Ovde su uspeli da naprave zanimljivu postavku i mogu samo da kažem svaka čast!

   Nakon Krapine seli smo u auto i nastavili dalje. Vožnja kroz Sloveniju i Hrvatsku mi je više prijala nego kroz Mađarsku i Austriju. Auto-put, ko auto-put, to je isto, ali na ovoj trasi od Slovenije do Beograda bila je upola manja gužva, tako da je vožnja bila daleko opuštenija. I na kraju posle pređenih 3.500 km vratili smo se u Beograd.

Nemačka i još ponešto (8. deo)

 

REGENZBURG

 

   Poslednji nemački grad koji smo obišli na ovom putovanju bio je Regenzburg. On ima preko 150.000 stanovnika i nalazi se na Dunavu, tačno 2.379 km od njegovog ušća. Regenzburg je važno pristanište i faktički do njega je Dunav plovan za ozbiljne brodove.

Regenzburg.

   Zbog  svog dobro sačuvanog srednjovekovnog gradskog jezgra Regenzburg je uvršten na Uneskovu listu svetske kulturne baštine. Međutim, ima ovaj grad i znamenitosti iz starijih vremena, kao što je Porta Pretorija, tj. rimska kapija, čiji su delovi inkorporirani u jednu mlađu građevinu.

Porta Pretorija.

   Glavna atrakcija Regenzburga je katedrala posvećena sv. Petru. Njena gradnja je započeta 1275. godine, a većim delom završena je 1634. godine. Šta reći? Još jedna velika, bogato dekorisana, gotička crkva. Najviše pažnje mi je privukao mali, neugledni reljef, nedaleko od ulaza. Reč je o “Judensau”, tj. prikazana je krmača koja doji tri Jevreja. Takve predstave nisu neuobičajene na srednjovekovnim crkvama Zapadne Evrope, ali ova u Regenzburgu izazvala je proteste kojekakvih profesinalnih dušebrižnika i boraca za ljudska prava, koji su zahtevali da se reljef ukloni. S obzirom da živimo u nakaradno “tolerantnim” vremenima, malo je falilo da se to i desi. Stvar je dospela na sud i na radost istoričara umetnosti, arheologa, istoričara i drugih normalnih delatnika kulture, sudija je odlučio da se reljef ne dira, pošto je  u  pitanju kulturno – istorijski spomenik, već da se ispod postavi tabla, koja će objasniti da to nije lepo, ali da su bila takva vremena, bla, bla, bla...

Katedrala sv. Petra.

Judensau.

   Sledeća na redu bila je crkva sv. Dzejmsa (Jakova), koja je nekada bila deo manastira. Osnovali su ga irski misionari u 11. veku, a kasnije su ga preuzeli Škoti. Sama crkva nije preterano zanimljiva, ali jeste njen ulazni portal ukrašen grubim grotesknim reljefima.

Crkva sv. Dzejmsa.

   Moram da spomenem i baziliku sv. Emerama, koja je deo benediktinskog samostana. Ovaj manastir je osnovan 739. godine i, kao što mu ime kaže, posvećen je sv. Emeramu, svecu iz 7. veka, koji je ovde sahranjen. Što se tiče bazilike, radi se o romaničkoj crkvi, ali njena unutrašnjost je u potpuno baroknom maniru. Barok baš ne volim, ali ova bogomolja mi je bila interesantna. U pitanju je ljuti barok i to onaj najkitnjastiji. Zlatna boja na sve strane, na freskama oblačići i anđelčići, sve uokvireno zlatnim ramovima, grobni natpisi sa ugraviranim skeletima, orgulje i sl. Izdvojio bih sjajnu oslikanu drvenu tavanicu u zapadnom transeptu.

Bazilika sv. Emerama.

   Jedan od simbola Regenzburga je njegov kameni most iz 12. veka. Kada je napravljen imao je 16 stubova, a danas su vidljiva 15, jer je jedan inkorporiran u skladište soli iz 17. veka. Prvobitna dužina  bila mu je 336 metara. Četiri veka bio je jedini most na Dunavu od Ulma do Beča i zbog toga je Regenzburg postao centar trgovine, što je i te kako doprinelo njegovom razvoju.

Kameni most.

   Odmah pored mosta nalazi se “Historische Wurstkueche zu Regensburg”, odnosno stari restoran, poznat po svojim kobasicama. Naime, kada se počelo sa gradnjom mosta 1135. godine, ovaj objekat je predstavljao nekakvu bazu, tj. kancelariju graditelja, a kada je završen 1146. godine,  pretvoren je u restoran  “Garkueche auf dem Kranchen” (Restoran pod dizalicom). Sadašnje zdanje je iz 17. veka, ali može da se kaže da ovaj ugostiteljski objekat u kontinuitetu radi od 12. veka. Dnevno ispeku 6.000 kobasica. Podrazumeva se da sam i njih isprobao i ok su, možda i najbolje koje sam jeo na ovom putovanju, ali kao što već rekoh, nisam nešto impresioniran nemačkim kobajama, kao ni kupusom koga obično uz njih služe.

Historische Wurstkueche zu Regensburg.

   Na par desetina metara od “istorijskog” restorana sa kobasicama nalazi se Dunavski muzej brodarstva. Zapravo, radi se o dva stara broda vezana uz kej. Jedan je motorni tegljač, kakvih je doskoro bilo koliko hoćeš po Dunavu, a drugi je parobrod sa lopaticama na obe bočne strane. S obzirom da sam bivši lađar, to nisam hteo da propustim.

Parobrod Ruthof.

   Pomenuti parobrod “Ruthof” napravljen je 1923. godine za firmu Bavarski lojd. Godine 1944. naleteo je na minu kod mesta Eršekčanad u Mađarskoj i potonuo. Dvadesetijednu godinu bio je pod vodom, a onda je izvađen, obnovljen i ponovo stavljen u upotrebu, ovaj put za potrebe mađarske kompanije Mahart i to pod imenom “Eršekčanad”. Sve do sredine sedamdesetih prošlog veka plovio je po Dunavu. Od 1983. Godine izložen je u Regenzburgu kao muzejski brod.

   Parobrod  “Ruthof”, tj.  “Eršekčanad” dugačak je  61,55 m, širok 7,9 m, a kod lopatica 16,60 m. U njegovom potpalublju smeštena je izložba maketa dunavskih brodova, kao i stara lađarska oprema. Kada smo to pogledali otišli smo u mašinsko postrojenje, a onda obišli kabine, kuhinju, ruder (komandni most) itd. Sjajan brod, a uz to smo i baš srdačno dočekani od službenika Dunavskog muzeja brodarstva.

Parobrod Ruthof.

   Tako to rade Nemci, za razliku od nas koji ne hajemo za naš parobrod “Car Nikola II”, tj. kasnije Split. On danas truli u kladovskom brodogradilištu, ako uopšte više i postoji, a prilično je stariji i ima mnogo zanimljiviju i burniju istoriju u odnosu na ovaj nemački brod.

   Na nekih desetak kilometara od centra Regenzburga, na jednom brdu iznad Dunava, nalazi se Valhala spomenik. U pitanju je velika građevina oblika klasičnog grčkog hrama, koja je građena od 1830. do 1842. godine. U tom hramu izloženo je 65 ploča sa imenima slavnih Nemaca i 130 bista, i to počevši od Arminija, pobednika nad Rimljanima u Teutoburškoj šumi, pa sve do poznatih ljudi modernog doba. Na pločama su zapisana imena ličnosti iz baš drevnih vremena, kao što su pomenuti Arminije ili Odoakar, Alarih, Teodorik, dok su ovi nešto “mlađi” predstavljeni bistama.  Tu su razni Habzburzi, Gutenberg, Direr, Kopernik, Martin Luter, Betoven, Bah, Bizmark, Štraus, ali i Erazmo Roterdamski, Rubens, Van Dajk, Katarina Velika, Ajnštajn, tako da to “znameniti Nemci” treba shvatiti u malo širem smislu.

Valhala.

 

Nemačka i još ponešto (7. deo)

 

NIRNBERG

 

   Iz Kelna smo se uputili ka, nekih 400 km udaljenom, Nirnbergu. Ovaj grad sa svojih 545.000 stanovnika drugi je po veličini u Bavarskoj. Prvi put se u dokumentima pominje 1050. godine. U pitanju je bilo važno srednjovekovno mesto okruženo bedemima, unutar kojih se nalazio i tzv. Nirnberški zamak. Zbog te srednjovekovne prošlosti Nirnberga smo najviše i došli u ovaj grad. E, sad, za vreme II svetskog rata Nirnberg je sistematski bombardovan od strane Britanaca i Amerikanaca i većim delom je razrušen. Nakon rata usledila je sveobuhvatna i dugotrajna obnova i rekonstrukcija centralnog gradskog jezgra. Svega 25% građevina u starom delu grada stvarno je izgrađeno pre II svetskog rata. Ok, ta obnova je dobro izvedena, mada se u mnogo slučajeva, ipak, vidi da se radi o novim objektima. To je posebno upadljivo kod gradskih zidina.

Nirnberg.

   Obilazak Nirnberga započeli smo njegovim zamkom, koji je važio za jedno od značajnijih utvrđenja Svetog rimskog carstva. Najzanimljivija mi je bila kapela unutar palate iz 1200. godine. Zapravo, reč je  o dve kapele jedna iznad druge. Po prostorijama zamka raspoređena je izložba oružja, oklopa i sličnih stvari.

Nirnberški zamak.

   Odmah pored glavnog ulaza u zamak nalazi se kuća Albrehta Direra. To je petospratni objekat izgrađen 1420. godine. Radi se o ovdašnjoj tipičnoj srednjovekovnoj građevini sa drvenim gredama (bondrucima). Volim ja Direra, međutim, to što je izloženo od njegovih dela nije me nešto impresioniralo. Zanimljivija mi je bila sama kuća i stari nameštaj u njoj.

Direrova kuća.

   Obišli smo i “Germanisches Nationalmuseum”. Velik je, izložbeni prostor zauzima 24.560 m². U pitanju je moderna građevina u okviru koje je inkorporiran kartuzijanski manastir iz 15. veka. Najpoznatiji eksponat ovog muzeja je tzv. “Zlatni šešir” iz poznog bronzanog doba (1000 – 900. pne). To je konusni predmet visine 88 cm, napravljen od ukrašenog zlatnog lima. Pretpostavlja se da su ga nosile nekakve važne ličnosti tokom obavljanja kojekakvih rituala. Pomenuti predmet je povučen iz stalne postavke i izložen u sali sa tematskom izložbom, pod imenom “Poslednje putovanje”, posvećenoj tzv. “vagonskom grobu” iz Ešenbaha. Za potrebe ove izložbe pozajmljeni su eksponati iz raznih evropskih muzeja, između ostalih i naša “Dupljajska kolica”. Najviše mi se dopao arheološki deo sa germanskim nalazima iz ranog srednjeg veka. U toj zbirci se čuva i jedan od simbola ovog muzeja – ostrogotska fibula u obliku orla. Nemački nacionalni muzej u Nirnbergu je krcat svime i svačime, ali pomenuo bih još par predmeta koji su mi zapali za oko, kao što su astrolab (navigacioni instrument, 12 – 13. vek) iz Sirije, zatim najstariji globus na svetu iz 1492. godine i Direrovi portreti Karla Velikog i Žigmunda.

Ostrogotska fibula.

Portreti Karla Velikog i Žigmunda.

   Naravno, nismo propustili ni gotičku crkvu sv. Lorenca, ali što se mene tiče glavna atrakcija Nirnberga su njegove obične stare kuće sa drvenim gredama. Te bondručare, zajedno sa kamenim mostovima koji premošćuju reku Pegnitz, daju glavni šmek ovom gradu. Nirnberg takođe ima svoju crvenu četvrt i ona se nalazi tik uz gradske bedeme.

Crkva sv. Lorenca.

   Pažnju mi je privukla i “Ehekarussell” fontana, koja se nalazi tik uz srednjovekovnu Belu kulu. Reč je o kontraverznoj grupnoj skulpturi u sklopu fontane. Napravljena je 1984. godine, a njenog autora Hansa Zaksa inspirisala je poema “Gorko slatki bračni život” Jirgena Vebera. Ovo umetničko delo prikazuje brak, od prve faze zaljubljenosti, preko bračnih svađa, do samrtne postelje.

Ehekarussell.

   Ovaj bavarski grad je poznat i po nekakvim božićnim medenjacima (Lebkuchen) i, naravno, kobasicama. Medenjaci, ko medenjaci, međutim, nisam nešto oduševljen ni tim čuvenim nirnberškim kobasicama. Isprobao sam sve najpoznatije vrste, uključujući i krvavice. Mislim, mogu da prođu, ali za moj ukus su suviše “light”, nekako viršlaste, uopšte nisu pikantne. Dobra srpska roštilj kobaja je klasa za sve ove nemačke. Ono za šta im skidam kapu su piva. Flaširana su kako koje, ali svako točeno koje sam probao bilo je odlično.

   Nirnberg je posebno značajnu poziciju imao tokom nacističke vladavine u Nemačkoj. U njemu se održavao čitav niz velikih naci – mitinga i može se reći da je Nirnberg bio neka vrsta centra ove ideologije. Podrazumeva se, zbog toga su prvo najebali ovdašnji Jevreji. Inače, život nirnberških Jevreja nije bio lak ni u starijim epohama. Tokom srednjeg veka, a i kasnije su u više rinflajša (Rindfleisch) bili masakrirani. Da, ta masovna klanja Jevreja Nemci su zvali rinflajš (govedina).

Frauenkirche.

   Za potrebe pomenutih velikih nacističkih mitinga izgrađen je “Reichsparteitagsgelaende”, odnosno kompleks gde su se ti događaji odvijali. Veći deo toga projektovao je čuveni naci – arhitekta Albert Šper. S obzirom da “Reichsparteitagsgelaende” zauzima prostor od 11 km², dobro je što smo to obišli kolima. Tu smo videli kongresnu halu, stadion, ogromnu ulicu za parade i sl. Sve u svemu, zanimljivo. U Nirnbergu je na kraju rata organizovano suđenje istaknutim nacistima Nemačke i moguće je posetiti sudnicu u kojoj se odvijao taj proces.

Reichsparteitagsgelaende.

   Dok sam boravio u ovom gradu saznao sam podatak da u njemu 50% stanovništva čine ljudi koji nisu nemačkog porekla. Ha, ha, ha, u nekadašnjem nacističkom centru danas polovinu stanovništva čine Turci, Rumuni, Arapi i raznorazni Balkanci.