Dominikana i Španija (8. deo)

 

SEGOVIJA

 

   Iz Madrida smo napravili još jedan celodnevni izlet. Ovaj put do Segovije. Na voz smo se ukrcali na stanici Čamartin i posle nepunih pola sata stigli smo u ovaj grad, udaljen nekih 90 km severno od španske prestonice. Ima oko 50.000 stanovnika.

   Segovija je poznata po najbolje očuvanom rimskom akvaduktu na svetu, koji prolazi kroz sam centar grada. Zbog tog akvadukta, ali i zbog svoje arhitekture nalazi se na Uneskovoj listi svetske kulturne baštine.

Akvadukt u Segoviji.

   Železnička stanica u Segoviji je prilično udaljena od grada, te smo se do centra odvezli gradskim busem, koji nas je iskrcao kod samog akvadukta. Čim sam kročio iz autobusa dohvatio sam se fotoaparata i počeo da besomučno škljocam. Malo fotoaparatom, pa malo mobilnim, pa onda video snimak, daj iz ovog ugla, pa iz ovog. Akvadukt u Segoviji je fantastičan! Izgrađen je u 1. veku nove ere, da bi sproveo vodu sa planine udaljene oko 17 km. Nakon što smo ispucali stotine snimaka nastavili smo da se muvamo oko ovog rimskog inženjerskog čuda, pošto takva građevina jednostavno ne dopušta da se lako odvojiš od nje.

   Na kraju smo morali da krenemo dalje, jer Segovija ima još svašta u svojoj ponudi. Od te ponude izdvaja se Alkazar, tj. zamak iz 12. veka, koji slovi za najpopularniji u Španiji. Njegovu izgradnju započeo je kralj Kastilje Alfonso VII (1155-1214), na mestu skromnog almoravidskog utvrđenja, nakon što je 1120. godine ovaj deo Kastilje oslobođen od muslimana. Radi se o tipičnom srednjovekovnom zamku, sa dubokim šancem, bastionom, kulama. Tokom vekova je više puta obnavljan i sada ima pomalo “diznijevski” izgled. Unutar zamka smeštena je postavka sa: oklopima, raznim oružjem, starim nameštajem itd.

Alkazar.

   Sledeće zdanje po značaju je katedrala posvećena Uspenju Bogorodice. Počela je da se gradi 1525. godine, a završena je 1685. godine. U pitanju je velika poznogotička bogomolja.

Katedrala.

   To bi bilo to, što se tiče najpoznatijih građevina ovoga grada, ali to nije sve. U Segoviji, baš kao i u Toledu, bukvalno svaka druga kuća je kulturnoistorijski spomenik, tako da smo se samo prepustili nasumičnoj šetnji kaldrmisanim ulicama ovog drevnog mesta, zastajkujući svaki čas ne bi li osmotrili neku kuću, fasadu, crkvu, kulu ili neki detalj na raskošno ukrašenim portalima ili na izrezbarenoj gredi. Da ne tupim mnogo, jednom rečju Segovija je odlična! Obišli smo i arheološki muzej, koji poseduje sjajnu kolekciju vizigotskih kopči i fibula.

   Segovija je poznata i po onim malim pečenim prasićima (cochinillo asado), što, naravno, nismo mogli da propustimo. Za nas trojicu naručili smo pola praseta, a ljubazna gazdarica pokušala je da nas ubedi da je to možda malo previše, pošto je četvrtina navodno dovoljna za troje. Onda se umešala konobarica, koja je Bugarka i rekla gazdarici “Samo im donesi koliko traže, to su, bre, moji Balkanci”. Prase je bilo odlično, mada moram da priznam da ne vidim neku veliku razliku u odnosu na prasiće naših standardnih dimenzija. Nakon klope, još malo smo se promuvali ovim sjajnim gradom, a onda se uputili ka železničkoj stanici, jer je došlo vreme za povratak u Madrid.

   Sutradan nam je avion polazio uveče, tako da smo imali dovoljno fore da još malo obiđemo glavni grad Španije. Odlučili smo da dobar deo tog vremena potrošimo na Muzej Amerika. Reč je o muzeju posvećenom arheologiji, umetnosti i etnologiji obe Amerike. Postavka je ogromna i sastoji se od hiljade predmeta koje su Španci dovukli tokom kolonijalne vladavine tim delom sveta. Sjajne stvari mogu da se vide, ali imam ozbiljnu koncepcijsku zamerku. Postavka ne ide hronološkim, niti geogrfskim redom, niti su odvojene kulture Maja, Asteka, Inka, Naska, nego je sve nekako zbrda zdola. Bez obzira na to, i te kako vredi posetiti ovaj muzej.

Muzej Amerika.

   Nakon muzeja usledila je još jedna šetnja po Madridu, uz par pauza za kafu i ručak i došlo je vreme da se polako krene ka aerodromu. Posle nekih tri sata leta stigli smo u Budimpeštu. Po izlasku iz aerodromske zgrade pozvali smo parking gde smo ostavili kola i nakon desetak minuta po nas je došao kombi. Ubrzo smo se našli u našem autu na putu za Beograd.

Dominikana i Španija (7. deo)

 

TOLEDO

 

   Iako smo u Madrid sleteli prepodne, od tog dana praktično nismo imali ništa. Sjebani od akanja po aerodromima, osmočasovnog leta i vremenske razlike, celo popodne smo proveli u knjavanju. Tek predveče smo imali snage i volje da se malo prošetamo i odemo na večeru.

   Sutra ujutro smo se odvezli metroom do železničke stanice  Atoča i ukrcali se u voz  za Toledo. Nakon nekih pola sata stigli smo u Toledo, glavni grad Kastilje – La Manče. U pitanju je mesto koje se nalazi 70 km južno od Madrida i ima oko 80.000 stanovnika.

Toledo.

   Toledo su Rimljani osvojili 193. pne, a posle njih grad su zauzeli Vizigoti, koji su ga 546. godine proglasili svojom prestonicom. Mavari su ga osvojili 711. godine. Muslimanska vlast je trajala sve do 1085, godine, kada je Alfonso VI oslobodio Toledo. Tada je Toledo postao prestonica Kastilje, a od 1516. godine i cele Španije. Filip II je 1561. godine preselio glavni grad iz ovog mesta u Madrid.

   Stari deo grada nalazi se na granitnoj steni visokoj 548 metara, oko koje meandrira reka Taho, tako da je za to vreme imao izuzetan odbrambeni položaj. Istorijsko gradsko jezgro je odlično sačuvano i zbog toga se Toledo nalazi na Uneskovoj listi svetske kulturne baštine. Grad je opasan bedemima od nekog braonkastog kamena, a većina građevina unutar zidina sazdano je od opeke slične boje i tog kamena, tako da u celom gradu dominira ta braon nijansa. Na mnogim objektima vidljivi su mavarski uticaji, kao što su recimo lukovi u obliku potkovice.

Spomenik Servantesu.

   Jedna od glavnih atrakcija Toleda je njena katedrala, čija je gradnja započeta 1226. godine, a završena 1493. Nema šta, sjajno zdanje! Problem je jedino što je meni tih gotskih katedrala preko glave. Mnogo mi je bila zanimljivija mala dzamija Hrista de la Luz, koja je napravljena uglavnom od opeka. Pomoću tih cigala fasada joj je jednostavno, ali baš dobro dekorisana. Iz njenog sadašnjeg imena jasno je da je nakon rekonkiste pretvorena u katoličku kapelu. I crkva Iglesia de el Salvador napravljena je 1159. godine kao dzamija. Sačuvano je i par sinagoga, kao što su Santa Marija la Blanka ili El Transito. Naravno, i Jevreji su kao i muslimani najureni posle rekonkiste, a njihove bogomolje su takođe pretvorene u crkve.

Katedrala Toleda.

   U starom gradu nalazi se i manastir San Huan de los Rejes, koji je građen početkom 16. veka, ali mu je, nakon što su ga 1809. godine u znatnoj meri uništile Napoleonove trupe, prvobitni izgled prilično izmenjen.

   Mora da se spomene i Alkazar, odnosno nekadašnja tvrđava, koja je nakon brojnih prepravki sada, u stvari, ogromna kvadratna zgrada 60x60m, sa četiri tornja visoka 60m na svakom uglu.

Alkazar Toleda.

   Među posetiocima ovoga grada izuzetno je popularan Muzej El Greka. Nisam preveliki ljubitelj njegovih dela, ali mi je muzej bio zanimljiv, jer je smešten u dve kuće iz vremena kada je El Greko boravio u Toledu (1577. godine je prvi put stigao u ovaj grad). U pitanju su baš dobri objekti sa velikim centralnim dvorištem, ukrašeni pločicama, štukaturom, arabeskama, rezbarenim vratima, a ima i zanimljivog nameštaja iz tog vremena.

Muzej El Greka.

   Sve te silne znamenitosti Toleda su odlične, ali i ovde mi se od svega najviše dopao ukupni ambijent, odnosno arhitektura čitavog grada: sa kućama od kamena i opeke, drvenim vratima sa kovanim okovima i zvekirima, portalima na ulazima, mudehar lukovima, kaldrmisanim ulicama i sl.

   Ceo dan smo proveli u ovom gradu, praveći par pauza za kafu, kao i za ručak, ali na brzaka, da bismo što manje od ovog mesta propustili. A, propustili smo, jebiga, nismo mogli sve da vidimo! Nismo se spustili do starog mosta, doduše videli smo ga izdaleka, baš kao i ovdašnju noriju (veliki točak za vodosnabdevanje). Propustio sam i čuvenu poslasticu od badema mazapan i to svesno, kada sam shvatio da se razlikuje od meni omiljenog marcipana. Ovi toledski su mi delovali kao kiflice, tj. kao neki kolači od brašna. Možda sam pogrešio, ali nisu mi ulivali poverenje. Osim po ovoj poslastici Toledo je tokom srednjeg veka bio poznat i po proizvodnji mačeva i drugih sečiva. Izgleda da se ovde kovački zanat i dalje neguje, sudeći na osnovu brojnih prodavnica u kojima se prodaju replike starih mačeva i noževa.

Norija.

Dominikana i Španija (6. deo)

 

LAS GALERAS & RINKON

 

   Nakon dva  i po dana provedena u Santo Domingu seli smo u kola i uputili se na sever, ka poluostrvu Samana i mestu Las Galeras. Tu smo rezervisali lep smeštaj na samoj plaži i planirali smo da tu provedemo narednih 4, 5 dana. Pravi odmor bez mnogo akcija, samo izležavanje ispod palmi, cirkanje koktelčića i brčkanje u moru. Do Las Galerasa ima preko 200 km i putuje se nekih tri i po sata. Međutim, usput smo se par puta zaustavljali, tako da je naše putovanje trajalo duže. Zanimljiva mi je bila vožnja kroz unutrašnjost ostrva, prolazak kros tropske šume i brojna uboga, ali živopisna sela.

Las Terenas

   Kada smo već dospeli do poluostrva Samana malo smo skrenuli sa puta da bismo bacili pogled na Las Terenas, jedno od popularnijih letovališta na severu Dominikane. Tu smo prošetali, doručkovali, a onda nastavili dalje. Sledeće zaustavljanje obavili smo u gradu Samana, koji je poznat kao mesto odakle se ide na izlete posmatranja kitova. O toj aktivnosti nismo razmišljali, pošto nije bila sezona kada ovi dzinovski morski sisari obitavaju u okolnim vodama. U Samani smo se još kraće zadržali i posle male šetnje produžili put.

Samana.

   Ubrzo smo stigli do Las Galerasa. Smeštaj koji sam rezervisao, nalazio se par kilometara od samog mesta, u okviru nekog risorta. Naime, taj kompleks se sastoji od velikog broja prostranih bungalova, a osim hotelskih ima tu i izvestan broj privatnih, koje njihovi vlasnici izdaju. Tako je nama neka francuska gospođa preko Bookinga iznajmila svoj bungalov. Smeštaj je bio odličan i nije bio preterano skup. Ogroman bungalov na dva nivoa, sa gomilom kreveta, velikim kupatilom, internetom, klimom, frižiderom, veš mašinom i svim mogućim pokućstvom. Imali smo i lepu terasu sa ležaljkama. Jednom rečju, vrh.  Pošto smo se nalazili u tom risortu mogli smo da koristimo i sve pogodnosti koje nudi taj hotel, kao što su: suncobrani, ležaljke, peškiri na plaži, teretana, bazeni i slično. Sve je bilo savršeno, bolji smeštaj za te pare nije mogao da se nađe.

Las Galeras.

   Prvi dan smo proveli na našoj hotelskoj plaži, koja je fenomenalna. Velika i, naravno, peščana. Uz plažu se pruža travnjak sa besprekornom travom, mekom kao tepih, po kojoj su raspoređene ležaljke. Na sve strane su ogromne palme, kojima su radnici hotela poskidali kokose, jer bi eventualni udarac u glavu sa te visine mogao da bude fatalan. Voda je tirkizne boje, a njena temperatura savršena. Kada ti dosadi plaža i kupanje za minut si u sobi. Što se mene tiče, bolje ne može!

Las Galeras.

   Sutradan smo se odvezli do dvadesetak kilometara udaljenog zaliva Rinkon. On je poznat po 5 km dugoj peščanoj plaži, tirkiznoj vodi i bujnim palmama. Radi se, valjda, o nacionalnom parku, te je zabranjena gradnja, tako da na njoj ima svega par sklepanih ugostiteljskih objekata. Zbog svoje izolovanosti i zbog toga što se jedan deo mora proći zemljanim putem, nema previše posetilaca. Najbolji način da opišem ovu plažu je “raj na zemlji”. Ja na boljoj nisam bio. Smatra se da je zaliv Rinkon, u stvari, lokacija koju je Kristofer Kolumbo prvobitno nazvao “Zaliv lukova”, jer se tu prvi put sukobio sa domorocima Hispanjole, koji su protiv Španaca koristili lukove i strele.

Rinkon plaža.

   Po dolasku na ovo božanstveno mesto prvo smo u improvizovanom ugostiteljskom objektu doručkovali jastoge, a onda se brčkali, izležavali, sunčali ispijali pinja kolade i to bi bilo to. Zapravo, takođe smo prošetali duž obale do samog zapadnog kraja plaže, gde se u okean uliva nestvarno bistri Cano Frio, odnosno Hladni potok. Ceo dan smo proveli na Rinkon plaži. Tu smo i ručali jednu veliku, svežu ribu crveni snaper. Bila je izvrsna.

Rinkon plaža.

   Rinkon plaža je jedina koju smo posetili tokom boravka u Las Galerasu. Ima u okolini još par vrhunskih plaža, kao što je recimo plaža Fronton, ali nama je naša hotelska bila više nego dobra, te nismo odatle mrdali preko dana. Uveče bismo seli u kola i otišli u Las Galeras da se malo promuvamo i nešto večeramo. Las Galeras je malo turističko mesto sa restoranima iz kojih uveče gruva latino muzika. Doduše ta muzika ne bije samo iz ugostiteljskih objekata, već i iz mehaničarskih radnji, piljara i svih drugih lokala. Kao da se takmiče ko ima jače zvučnike. Nisam video da u Las Galerasu osim restorana ima nekog drugog sadržaja za turiste. Što se tiče klope, već sam spomenuo da sveže ribe baš i nema u izobilju, ali ipak može po nešto da se pronađe. Jeli smo neku iz porodice tuna, zatim hobotnice, rakove i sl.

   Posle 4, 5 dana pravog odmora došlo je vreme da se napusti Las Galeras. Krenuli smo ka jugu i posle neka tri sata vožnje zaustavili se u Boka Čiki, letovalištu blizu Santo Dominga. Tu smo stali da bi se moji saputnici videli sa svojim drugarom koji već više od decenije živi u Dominikanskoj republici. Dok smo ga čekali u nekom  kafeu na obali prilazio nam je neverovatan broj raznih dosadnjakovića koji su pokušavali da nam prodaju: rum, cigare, panamske šešire, Mama Huanu, nakit od ovdašnjeg plavog kamena – larimara, vijagru itd. Bilo je i par prostitutki koje su nam nudile svoje usluge. Kad već pominjem Dominikanke, moram da kažem da baš i nisu neke. Naravno, ima zgodnih, ali nekako dominiraju bombarderke, tj. debele sa velikim grudima i ogromnim pozadinama. Ima dosta i debelih muškaraca, ali čini mi se da su takve žene brojnije. Izgleda da preteruju sa čičeronima. U Boka Čiki smo proveli par sati u prijatnom razgovoru sa ovdašnjim Srbinom, od koga smo čuli brojne zanimljivosti o Dominikani. Nakon ručka smo se pozdravili i krenuli dalje do obližnje La Romane, gde smo rešili da prenoćimo.

Bajahibe.

   Ujutro smo otišli do plaže u mestu Bajahibe, da tamo provedemo vreme do polaska našeg aviona. Tu smo isprobali vode Karipskog mora i još malo upijali sunčeve zrake pred povratak u hladnu Evropu. Tom prilikom sam se do daljnjeg oprostio i od meni omiljene pinja kolade. Uf, što je dobra! Beli rum, usitnjeni ananas i led, kokosovo mleko i sve servirano u izdubljenom ananasu. Na kraju smo otišli u jedan argentinski restoran na ručak, a onda se odvezli u Punta Kanu, gde smo vratili vozilo i otišli do aerodroma. Aerodrom u Punta Kani, je arhitektonski gledano, zanimljivog izgleda. Veliki je i moderan i ima baš puno delova koji su na otvorenom, a mnogo toga je odrađeno od drveta i trske. Baš mi se dopao, a dopalo mi se i to što ima veliku terasu na kojoj je dozvoljeno pušenje. Avion je krenuo na vreme, let je bio više od sat vremena kraći nego u dolasku i sutradan ujutro stigli smo u Madrid.

Dominikana i Španija (5. deo)

 

SANTO DOMINGO

 

   Od našeg apartmana smo se tuk-tukom prevezli do autobuske stanice, gde smo se ukrcali na bus za Santo Domingo. Posle nešto više od dva sata vožnje, uglavnom kroz plantaže šećerne trske, stigli smo u dominikansku prestonicu. Radi se o velikom gradu sa preko milion stanovnika, dok u njegovoj široj regiji živi više od 4 miliona ljudi.

Santo Domingo.

   Gotovo sve što vredi da se vidi u Santo Domingu nalazi se u tzv. Zoni Kolonijal, tj. najstarijem delu ovoga grada. Međutim, dok smo se vozili periferijom, gledao sam na telefonu guglovu mapu i došao do zaključka da možemo usput da izađemo, tako da ne bismo morali taksijem da se vozimo do Kolonijalne zone. Tako smo i uradili i našli se u prilično zapuštenom delu grada. Reč je o nečemu nalik favelama, sa kućama od svih mogućih priručnih materijala, tipa lim, karton, daske, blato i slično. Smeća je bilo koliko hoćeš, a bogami i poneka pijana ili drogirana osoba, koja je ležala na trotoaru. Da ova oblast nije bezbedna vidi se i po tome što je bukvalno svaki prozor ili balkon imao ugrađene rešetke. Bilo je i nekih manjih dobacivanja, tj. pretnji, ali sve je prošlo bez problema, te smo se ubrzo našli u sigurnom delu grada u Zoni Kolonijal. Kad kažem siguran mislim na to što je preplavljen policijom. 

   Dominikani turisti mnogo znače i zbog toga su tamo gde borave zaštićeni kao beli medvedi. Pričao mi je čovek koji živi u Puerto Plati, gradu na severu ostrva u koji često pristaju kruzeri, da čim se u luci pojavi neka od tih turističkih lađetina, vojnici iz obližnje kasarne se rasporede po gradu i tu budu sve dok kruzer ne isplovi. U Punta Kani, takođe ima mnogo policije. Recimo, svakih pola sata plažom prođe policijski kvad. Inače, i u Kolonijalnoj zoni su svi prozori i terase pod rešetkama i to ne samo prizemlja i niži spratovi, nego i oni na trećem, četvrtom spratu, a po krovovima su razapete bodljikave žice. Smeštaj koji smo rezervisali bio je prilično bazičan, ali izuzetno jeftin i nalazio se na najboljoj mogućoj lokaciji, tj. na glavnom gradskom trgu.

   Santo Domingo su osnovali Španci 1496. godine. To je najstariji evropski grad u Amerikama i prvo sedište španske kolonijalne vlasti u Novom svetu. Maltene svi dalji konkistadorski pohodi kretali su iz ovog grada. U Santo Domingu se nalaze neke od najstarijih evropskih građevina na ovim prostorima, kao što su: tvrđava Ozama sa početka 16. veka, Katedrala Santa Marija la Menor, Alkazar de Kolon, tj. palata Kolumbovog sina Dijega, ostaci manastira San Fransisko itd. Sve je to sjajno, ali glavni adut ovog grada je u arhitekturi cele Zone Kolonijal, tj. da kažem njena ambijentalna celina. Kuće su uglavnom male, dvospratne u nizu. Napravljene su od tesanog kamena ili opeke, često sa lukovima iznad vrata. Neke su okrečene u belo, ali tako da se pored pomenutih vrata i prozora vidi par redova cigli. Na ogradama terasa i balkona stoje ograde sa balusterima ili kovanim gvožđem. Glavni ulazi ponekad imaju portale. Sjajno to sve izgleda. Meni se mnogo dopao Santo Domingo, mada možda nisam objektivan, pošto me iz nekog razloga baš privlače kolonijalni gradovi.

   Obilazak znamenitosti Santo Dominga, prirodno, započeli smo Katedralom Santa Marija la Menor, pošto se ona, kao i naš smeštaj, nalazi na trgu Kolon (trg Kolumba). To je simpatični, ne mnogo veliki prostor sa crvenkastim pločnikom i sa desetak velikih stabala čije krošnje preko dana prave debelu hladovinu. Na sredini trga uzdiže se spomenik Kristoferu Kolumbu.

Trg Kolon.

   Što se tiče katedrale, radi se o velikoj građevini od žućkastog krečnjaka. Njena izgradnja započeta je 1504. godine, a završena je 1550. godine, što je čini najstarijom američkom katedralom. U drugoj polovini 16. veka dodat joj je kloster na južnoj strani. Kada je engleski pomorac i korsar (pirat) Fransis Drejk 1586. godine osvojio Santo Domingo, ovaj objekat mu je bio baza. Naime, odmah po zauzimanju i pljačkanju Santo Dominga, Drejk je počeo pregovore sa Špancima da im ga vrati, ali uz otkup. Pošto su Španci odugovlačili, Drejk je naredio da se svaki dan ruši po neka kamena zgrada ili crkva, ne bi li na taj način primorao Špance da prihvate otkup. Na kraju, posle mesec dana, pristali su da mu isplate 25.000 dukata, ali tek nakon što je pripretio da će početi sa rušenjem katedrale.

Katedrala Santa Marija la Menor.

   Jedno vreme u Santa Mariji la Menor čuvali su se posmrtni ostaci Kristofera Kolumba, sve dok nisu 1795. godine prebačeni, prvo u Havanu, a onda krajem 19. veka u Sevilju.

   Obišli smo i Puerta del Conde, tj. nekadašnju glavnu kapiju Santo Dominga. Ona danas zapravo predstvlja ulaz u park u kome se nalazi mauzolej sa grobnicama tzv. “Očeva Dominikanske republike”: Huana Pabla Duarta, Fransiska del Rosaria Sančeza i Romana Matiasa Mela. Oni su bili osnivači “La Trinitarie”, tajne organizacije koja se borila i izborila za nezavisnost ove države u 19. veku.

   Posetili smo i ostatke manastira San Fransisko, najstarijeg američkog manastira, kao i Alkazar de Kolon, odnosno palatu napravljenu između 1511. i 1514. godine, u kojoj je jedno vreme boravio Kolumbov sin Dijego. Nažalost renovirala se.

Manastir San Fransisko.

Alkazar de Kolon.

   Najzanimljivija mi je bila Fortaleza Ozama, tj. tvrđava na ušću reke Ozame, najstarija evropska kamena fortifikacija u Novom svetu. Izgrađena je u periodu od 1502. do 1508. godine. Glavna uloga utvrđenja bila je da štiti grad od napada Engleza, Holanđana i Francuza. Kao što smo videli nije u tome uvek bila uspešna, barem ne kada su ovi prvi bili u pitanju. Mala, ali simpatična i moderna postavka smeštena je u kuli “Torre del Homenaje”. Ova kula dugo je važila za najvišlju građevinu u Amerikama. U poznijim istorijskim periodima služila je kao zatvor za političke protivnike.

Fortaleza Ozama.

Torre del Homenaje.

   Fortalezu Ozamu izgradio je Nikolas de Ovando (1460 – 1511), prvi kraljevski guverner Indije.  On je poznat po tome što je uspešno razvlastio Kolumba na Hispanjoli, nakon što se ovaj osilio. Takođe i po tome što je tokom svoje civilizacijske misije prevođenja Taino indijanaca u hrišćanstvo satro dobar deo njihove populacije. Umesto njega, jedan drugi guverner dobio je spomenik unutar tvrđave Ozama. Reč je o Gonzalu Fernandezu de Ovijedu (1478 – 1557). Tokom svog službovanja za račun španske krune napisao je nekoliko važnih istorijskih, etnografskih i prirodnjačkih dela o ovim krajevima. Što se tiče domorodaca smatrao ih je lenjim, glupim, pokvarenim, zlim i verovao da zbog toga zaslužuju ropstvo.

   Obišli smo i “Edificio de las Casas Reales” (Kuću kraljevske audijencije) iz 1511. godine, kao i čitav niz manjih crkava i raznih zanimljivih zdanja. Odličan je Santo Domingo, tačnije njegov kolonijalni deo, tj. centar grada. Baš sam uživao bazajući po njemu. Dobra je i atmosfera. Prilično je živo, a lokalci su uglavnom veseli i ljubazni. Iz svih lokala cepa raznorazna latino muzika, uključujući i njihovu merengu i bačatu. Neverovatan broj ljudi pevuši ili đuska na sred ulice i to iskreno bez foliranja. Jedno jutro sam se probudio baš rano i seo na terasu da popijem kafu. Od ljudi koji su u cik zore išli na posao svaki drugi je pevao. Prisustvovao sam i sceni gde su ljudi usred samoposluge na zvuk neke pesme počeli da plešu. Rekoh da su ljudi uglavnom ljubazni i fini, ali, naravno ima i onih koji će probati da ti prodaju nešto znatno skuplje ili da te urade na neki drugi način.

   Što se tiče klope, onako! Bilo je i dobrih, ali i nekih bezveznih jela. Najviše su mi se dopali čičeroni, koje ne treba mešati sa španskom varijantom, koju sam jeo u Madridu. Ovde su čičeroni nešto između čvaraka i prasećeg pečenja. Jede se vruće, a umesto hleba se služi juka ili pržene banane. Probao sam i nekakav mofongo. To su komadići tog mesa umešani u neki pire od juke ili banana i to me se baš nije dojmilo. Isprobao sam i nešto od klope iz drugih latinoameričkih država, kao što su čačapas ili arepas.

Čičeroni.

   Što se tiče pića, već sam spomenuo dva najpoznatija dominikanska ruma Brugal i Barselo. Odlični su i samo sam se njih držao. Ovde se mnogo pale na neku Mama Huanu, te sam morao i to da degustiram. To je baš bezveze, neki slatki liker sa travama. Dominikana je poznata i po vrhunskim cigarama, kao i po kakau i čokoladi.

   Jedna od atrakcija Santo Dominga je Tres Ojos, odnosno Tri oka. To su tri pećinska jezera sa kristalno bistrom vodom. Pre puta sam gledao neke fotografije i video snimke sa ovog mesta i delovalo mi je bezveze, te nisam planirao da ga posećujem. Međutim, pošto smo u Santo Domingu rentirali auto, a imali smo i višak vremena otišli smi i do Tres Ojosa i nismo se pokajali. Fenomenalna su! Jednostavno fotke i video zapisi ne mogu da dočaraju kako to stvarno izgleda.

Tres Ojos.

   Tokom povratka sa ovih podzemnih jezeraca svratili smo i do Faro Kolona (Kolumbovog svetionika), ogromnog spomeničkog kompleksa podignutog u čast 500 godina od Kolumbovog prvog putovanja. Izgradnju su finansirale razne latinoameričke države.

Faro Kolon.