Šri Lanka (8. deo)

 

NEGOMBO

 

   Posle četiri dana provedena u Hikaduvi seli smo u voz i odvezli se u Kolombo. Na železničkoj stanici smo odmah uzeli taksi koji nas je odvezao do grada Negombo. On je udaljen nekih četrdesetak kilometara na sever od šrilankanske prestonice. Usput smo prošli pored velike Negombo lagune, poznate po dzinovskim krabama, mangrovi i raznoraznim pticama. Na dalekovodima uz put stajalo je na stotine pelikana.

   Negombo je grad od skoro 150.000 ljudi i nije baš neki izbor za letovanje, ali se nalazi na dobrom mestu, svega petnaestak kilometara od aerodroma, tako da je idealan da se u njemu provede poslednji dan  pred povratak kući. Mi smo odlučili da u njemu budemo dan i po, što je sasvim dovoljno da se lepo upozna. Sam grad je bezveze, prljav, nikakav, mada može da se vidi i po koja lepa i zanimljiva kuća iz kolonijalnog doba.

Negombo.

   Negombo su u 16. veku zauzeli Portugalci. Za vreme njihove vladavine lokalno Karava stanovništvo, poznato po ribolovu, masovno je prihvatilo katoličanstvo, pa je tako i danas skoro 70% žitelja Negomba hrišćanske veroispovesti. Drugi po brojnosti su muslimani. Arapski trgovci i pomorci su vekovima Negombo lagunu koristili kao bazu za svoje brodove. Da je u pitanju većinski katolički grad ne ukazuju samo brojne crkve, od kojih je glavna posvećena sv. Mariji, već i bezbroj kapela, tj. bolje reći staklenih vitrina u kojima su smešteni plastični kipovi isusa Hrista, Bogorodice i raznih svetaca.

Katedrala sv. Marije.

   Portugalcima su 1646. godine Holanđani preoteli Negombo. Njihovo nasleđe je tvrđava, koju su Britanci pretvorili u zatvor i koja i dan danas služi toj svrsi. Holanđani su napravili sistem kanala koji je omogućavao plovidbu od Kolomba do 120 km udaljene Putalame na severu. Taj kanal je prolazio kroz Negombo. Imaju i Britanci svoj kanal (Hamiltonov) u ovom gradu, mada ga narod zove Holandski kanal. On je verovatno najživopisniji simbol Negomba. Dugačak je 14,5 km i služio je za izvlačenje slane vode iz Muthurajavela močvare.

Tvrđava u Negombu.

Hamiltonov kanal.

   Boravak u Negombu iskoristili smo da se još par puta okupamo u Indijskom okeanu. Plaža je velika, a voda znatno mutnija nego dole na jugu. Dok sam plivao nekoliko puta sam osetio da me dodiruje neko živo biće. Ispostavilo se da su u pitanju neke ogromne, ali bezazlene meduze.

Plaža u Negombu.

   Ono što me je najviše oduševilo u Negombu je njegova riblja pijaca. Inače, ovaj grad je glavni centar ribarske industrije na celom ostrvu. Riblja pijaca se nalazi na ulasku u lagunu i do nje smo se rano ujutro dovezli tuk-tukovima. Pre nego što sam kročio u samu pijacu, prvo sam dobrih petnaestak minuta upijao prizore stotine šarenih brodova i čamaca punih užurbanih ribara. Po obali se čistila riba, istovarale gomile leda, raspredale mreže, popravljali čamci. Gužva, krkljanac, galama, naravno, i štroka, a podrazumeva se i ne tako prijatni mirisi.

   A, na pijaci, na podu ogromne raže, na stotine tuna, velike rasporene ajkule. Morski psi su se istovarali sa brodova i slagali na gomile. Reč je o baš velikim primercima, da bi jednu, i to sa izvađenom utrobom, izneli sa broda korišćen je čekrk i još pet, šest ljudi. Ovi moćni morski predatori, tako rasporeni na betonu, naslagani kao drva, delovali su baš tužno. Kada sam pokazao fotke sa ovim prizorima drugaru, izjavio je da mu više nije žao kad ajkula napadne čoveka, nakon što je video u kolikom broju ih ljudi tamane. Kada bi istovarili ajkule sa nekog broda krenula bi bučna aukcija, posle koje bi se prešlo na istovar druge lađe.

Riblja pijaca u Negombu.

   Dobar deo tih ajkula, tuna, raža se tu na licu mesta kasapi mačetama. Tako isečeni komadi ovih velikih morskih stvorenja prodaju se zajedno sa manjim ribama na tezgama udaljenim par desetina metara.

   Dugo sam se muvao po ribljoj pijaci tako da su moji prijatelji već otišli, ali ubrzo smo se našli na još jednom zanimljivom mestu. Radi se o plaži na kojoj se suši riba. Tu su stotine metara naređanih riba izložene zracima sunca. One su bile poređane na nekakvim grubim ponjavama, pretpostavljam napravljenih od palmi. Sav posao oko sušenja riba uglavnom su obavljale žene. Super je bilo i to videti.

   Popodne smo iskoristili za još jedno kupanje u okeanu, mali šoping i poslednje uživanje u šrilankanskoj gastronomiji. Uveče smo otišli do aerodroma, a onda je usledio dugi i naporni povratak u Beograd. Sve u svemu, bilo je dobro. Zadovoljan sam putovanjem u Šri Lanku.

Šri Lanka (7. deo)

 

 

HIKADUVA & GALE

 

   Ujutro smo se taksijem iz Mirise odvezli do Hikaduve. Usput smo na kratko stali u Unavatunu, da malo bacimo pogled na ovo turističko mesto. Unavatuna mi se nije nešto dopala, ali zato jeste Veligama, barem koliko sam mogao da vidim iz kola. Mesto je dovoljno veliko, a plaža baš dugačka. Duž magistrale su bile poređane desetine tezgi sa ribom, dok su uz obalu bili usidreni silni ribarski brodovi. Kao i kod drugih letovališta na južnoj obali Šri Lanke, naselje se pruža duž glavne dzade, ali nekako kod Veligame ti hoteli, pansioni, restorani, lokali nisu nabijeni jedan do drugog i deluje da ima više prostora. Ono što mi je najviše zapalo za oko je to što taj pominjani put ide relativno blizu obale, tako uz plažu nema nikakvih objekata. U Mirisi i Hikaduvi, recimo, često moraš da kružiš oko kojekakvih hotela i restorana i provlačiš se kroz neke pasaže da bi došao do plaže. Možda grešim, ali mislim da je Veligama dobar izbor za letovanje na Šri Lanki.

   Hotel u koji smo se smestili u Hikaduvi nalazio se na samoj plaži. Daleko je od luksuznog, ali je imao lepu baštu pod tremom, svoje ležaljke, tako da je sve bilo kako treba. Neznam šta bih rekao o Hikaduvi, ona je, ustvari, turističko područje od 11 sela koja su se spojila. Prostire se 6 km uz okean i nekih 3 km u kopno. Nekada se stanovništvo ove regije bavilo ribolovom i gajenjem kokosa, a onda su šezdesetih prošlog veka došli Hipici. Posle njih su krenuli prvi turisti i danas je turizam glavna privredna grana Hikaduve.

Pogled iz hotela u Hikaduvi.

   U Hikaduvi smo proveli 4 dana. I ovde su talasi bili poveći, što meni nije smetalo, a pogotovo ne surferima koji su preplavili ovdašnje plaže. Gledajući snimke udara cunamija iz 2004. godine, čudio sam se kako je takav relativno mali talas pobio toliko ljudi. Tek sam ovde shvatio moć talasa, jer kada te zveknu ovi daleko manji odnesu te kao perce. Inače, ta najveća prirodna katastrofa, cunami iz 2004. godine, je u Šri Lanki usmrtio oko 30.000 ljudi i srušio 100.000 kuća. Hikaduva je jedno od mesta koje je žestoko nastradalo u toj nesreći i zato je u njoj u spomen žrtvama podignuta 30 metara visoka statua Bude.

   Zanimljiva mi je bila i šetnja do “Turtle Beach”, plaže gde dolaze velike morske kornjače jer ih turisti hrane nekom morskom travom, koju im prodaju lokalci. Super je videti izbliza ova morska bića.

   Iz Hikaduve smo jedan dan otišli vozom do grada Gale. On važi za najbolje sačuvani kolonijalni grad u južnoj i jugoistočnoj Aziji. Što se mene tiče, ubedljivo najzanimljiviji koji sam posetio tokom ovog putovanja. Radi se o četvrtom po veličini gradu na Šri Lanki, sa oko 100.000 stanovnika. Teritorija ovog mesta bila je naseljena od davnih vremena, ali su ga u pravi grad pretvorili Portugalci u 16. veku. Oni su podigli moćnu tvrđavu 1588. godine. Holandska istočnoindijska kompanija osvojila je Gale 1640. godine. Tokom njihove vladavine portugalsko utvrđenje je znatno prošireno, tako da danas zauzima površinu od 36 hektara. Inače, bedemi Galea su uspešno zaštitili  ovaj grad od udara cunamija 2004. godine.

Tvrđava Gale.

Bedemi Galea.

Gale.

   Po silasku sa voza odmah smo se uputili ka tvrđavi. Unutar zidina nalazi se stari deo grada sa živopisnim kućama, crkvama i drugim zdanjima. Ovde je došlo do mešanja portugalske arhitekture sa tradicionalnom lokalnom, a onda su na sve to Holanđani dodali svoj pečat. Ma, sjajan je Gale! Kada sam gledao fotke sa ovog putovanja shvatio sam da sam ubedljivo najviše fotografija napravio u ovom gradu, što dovoljno kazuje kakav je utisak ostavio na mene.

   Obišli smo i Pomorski muzej, koji je smešten unutar najveće građevine Galea, nekadašnjem holandskom skladištu. Dobar je muzej, a posebno  mi je bilo interesantno nekoliko ovdašnjih čamaca katamarana (Oruwa). Posetili smo i jezuitsku crkvu sv. Marije. Videli smo i dzamiju. U starom delu grada živi dosta muslimana, šrilankanskih Mavara, potomaka arapskih trgovaca i pomoraca još iz srednjeg veka. Jedan od simbola grada je svetionik, pored koga se nalazi i nekadašnja barutana.

Oruwa.

Holandska protestantska crkva iz 1755. godine.

Dzamija u Galeu.

   Tu kod svetionika nekoliko krotitelja zmija zauzelo je pozicije. Nakon što bi malo odsvirali kobri brzo bi ih zatvorili u pletene korpe i tražili da im okupljeni turisti plate za taj performans.

   Dobra je i atmosfera koja vlada u Galeu. Kažu da se tu poslednjih godina doselio veliki broj Evropljana i da je grad dobio kosmopolitski šarm. Jedan od razloga zašto mi se Gale toliko dopao možda leži u činjenici da nikada nisam bio u nekom sličnom mestu. Drugi razlog može da bude taj što su me oduvek privlačile knjige i filmovi koji se bave kolonijalnim periodom.

Šri Lanka (6. deo)

 

MIRISA I NACIONALNI PARK JALA

 

   Po povratku u Kandi, tokom rastanka sa vozačem, on se ponudio da nas sutradan odveze do našeg sledećeg odredišta Mirise, letovališta na jugu ostrva. Ponuda koju nam je deo bila je previsoka, te smo ga odbili, ne sumnjajući u to da će spustiti cenu. Tako je i bilo, posle sat vremena stigla mi je od njega poruka na “Whats APP-u”, sa pitanjem “koliko smo spremni da platimo”. Nekih 30% sam spustio cifru i on je prihvatio. Nakon što smo obezbedili prevoz za sutra izašli smo u još jedan obilazak Kandija.

   Ujutro u dogovoreno vreme po nas je došao vozač, te smo se uputili ka Mirisi. Posle nekih 5 sati vožnje stigli smo u ovo letovalište i smestili se u hotelu koji se nalazio na samoj plaži. Konačno smo završili sa velikim haotičnim gradovima, arheološkim lokalitetima, muzejima, kulturnoistorijskim znamenitostima. Na red je došao hedonizam, peščane plaže, palme, brčkanje, izležavanje, cirkanje piva, kokosove vode i raznog ceđenog tropskog voća.

Mirisa.

Pogled iz hotela.

   Posle kratkog odmora u sobi, malo smo se izbanjali u Indijskom okeanu, gde su talasi bili veliki i jaki, ali to nam nimalo nije smetalo. Zatim smo prošetali do “Mirissa Beach” gde su u restoranima na plaži uveliko sortirali svoju današnju ponudu, tj. ređali svežu ribu na tezgama ispred lokala. Nakon što smo studiozno izanalizirali šta tu sve ima, odlučili smo u kom restoran ćemo večerati i naručili dve poveće ribe. Jedna je bila “Thambuwa”, tj. “Red Snapper”, a druga “Mahi-Mahi”. Obe su bile odlične, samo za moj ukus slabo pečene, tako da sam ubuduće naglašavao da mi ribe ispeku malo rešije.

   Ceo sutrašnji dan proveli smo u izležavanju na plaži i kupanju. Tu smo u hladu palme i doručkovali i kafenisali i pili kroz slamčicu vodu iz kraljevskog kokosa. Pilo se i razno ceđeno voće, a nije zapostavljeno ni pivo. Kad smo već kod tropskog voća, Šri Lanka je poznata po širokom izboru, kao i po nekim endemskim vrstama koje uspevaju samo na ovom ostrvu. Probalo se svašta: graviola (Soursop), guava, rambutan, jamb, jack fruit, dragon fruit, passion fruit i razne banane. Ničime od svega toga nisam preterano oduševljen, osim bananama koje su mnogo bolje od onih po našim trgovinama. U pitanju su one male, a mogu biti žute, zelene ili crvene. Dopale su mi se i pohovane, koje se serviraju ili sa sladoledom ili sa nekim slatkim sirupom. Probao sam i pohovani mango i ananas, ali to me se baš i nije dojmilo.

   Nismo se bukvalno pomerili sa plaže sve do večere. Opet se jela riba, ovaj put bolje pečena i bila je vrh! Tokom boravka na Šri Lanki riba mi je bila glavna hrana i svašta sam isprobao. Osim pomenutih “Mahi – Mahi-a” i “Red Snapper-a” jeo sam i špansku skušu (Seer), koja, inače, nema veza sa nama poznatom skušom. Ova španska je ozbiljna riba, koja može da bude dugačka 2 metra i teška 70 kg. Zatim sam jeo tačkastog grouper-a, onda king fish, pa tunu, barakudu, ajkulu, razne rakove, krabe, jastoge, lignje itd. Pošto sam bio željan morske hrane malo sam zapostavio standardnu šrilankansku kuhinju, ali sam ipak uspeo da probam koti – roti, kari, hoopers, razne rolnice i sl. Sve je bilo odlično, baš kako volim, onako “spicy”, tj. fino začinjeno. Slušao sam pre puta hvalospeve o šrilankanskoj kuhinji i priznajem bio sam prilično skeptičan, ali sve se potvrdilo, klopa im je dobra. Jedino sam svesno zapostavio slatkiše i maltene jedino što sam jeo bilo je neko kiselo mleko sa medom i to mi se baš dopalo. Nešto na foru grčkog jogurta sa medom, jedino što ovaj šrilankanski malo tukne na bivolicu.

   Nakon mukotrpnog putovanja avionom do Šri Lanke i nedelju dana putovanja po unutrašnjosti ostrva i intenzivnog obilaženja kulturnoistorijskih lokaliteta, prvi dan u Mirisi i blejanje na plaži mi je baš legao. I drugi mi je bio ok, ali shvatio sam da bi treći takav bio previše, te smo odlučili da odemo na safari u Nacionalni park Jala. U 4 h ujutro došao je po nas vozač i odvezao nas do nacionalnog parka. Tamo smo prešli u veliki otvoreni dzip i negde oko 6 h smo ušli u park.

Jala nacionalni park

   Jala nacionalni park je drugi po veličini u Šri Lanki i zauzima prostor od 979 km². U pitanju je velika ravnica, koja jednim delom izbija na okean, tako da ima veliki broj laguna i močvara. Veći deo parka zauzima travnata površina, mada ima i šuma. Klima je suva i kiša pada uglavnom tokom maha monsuna.

   Nacionalni park Jala je poznat po slonovima i leopardima. Smatra se da nigde na svetu nema veće populacije leoparda od ove iz Jale. Osim njih ovde obitavaju i azijski medvedi, tačkasti jeleni, majmuni, krokodili, bivoli, neki mungosi, varani, brojni gmizavci i veliki broj raznoraznih ptica. Leoparda nismo videli, ali jesmo brojne druge životinje. Dobra je i sama priroda sa neobičnim pejzažima, tako da mi je ovaj safari bio sasvim ok. Nakon 4 sata truckanja dzipovima po parku krenuli smo natrag u Mirisu, gde smo popodne proveli u izležavanju na plaži.