Dominikana i Španija (8. deo)

 

SEGOVIJA

 

   Iz Madrida smo napravili još jedan celodnevni izlet. Ovaj put do Segovije. Na voz smo se ukrcali na stanici Čamartin i posle nepunih pola sata stigli smo u ovaj grad, udaljen nekih 90 km severno od španske prestonice. Ima oko 50.000 stanovnika.

   Segovija je poznata po najbolje očuvanom rimskom akvaduktu na svetu, koji prolazi kroz sam centar grada. Zbog tog akvadukta, ali i zbog svoje arhitekture nalazi se na Uneskovoj listi svetske kulturne baštine.

Akvadukt u Segoviji.

   Železnička stanica u Segoviji je prilično udaljena od grada, te smo se do centra odvezli gradskim busem, koji nas je iskrcao kod samog akvadukta. Čim sam kročio iz autobusa dohvatio sam se fotoaparata i počeo da besomučno škljocam. Malo fotoaparatom, pa malo mobilnim, pa onda video snimak, daj iz ovog ugla, pa iz ovog. Akvadukt u Segoviji je fantastičan! Izgrađen je u 1. veku nove ere, da bi sproveo vodu sa planine udaljene oko 17 km. Nakon što smo ispucali stotine snimaka nastavili smo da se muvamo oko ovog rimskog inženjerskog čuda, pošto takva građevina jednostavno ne dopušta da se lako odvojiš od nje.

   Na kraju smo morali da krenemo dalje, jer Segovija ima još svašta u svojoj ponudi. Od te ponude izdvaja se Alkazar, tj. zamak iz 12. veka, koji slovi za najpopularniji u Španiji. Njegovu izgradnju započeo je kralj Kastilje Alfonso VII (1155-1214), na mestu skromnog almoravidskog utvrđenja, nakon što je 1120. godine ovaj deo Kastilje oslobođen od muslimana. Radi se o tipičnom srednjovekovnom zamku, sa dubokim šancem, bastionom, kulama. Tokom vekova je više puta obnavljan i sada ima pomalo “diznijevski” izgled. Unutar zamka smeštena je postavka sa: oklopima, raznim oružjem, starim nameštajem itd.

Alkazar.

   Sledeće zdanje po značaju je katedrala posvećena Uspenju Bogorodice. Počela je da se gradi 1525. godine, a završena je 1685. godine. U pitanju je velika poznogotička bogomolja.

Katedrala.

   To bi bilo to, što se tiče najpoznatijih građevina ovoga grada, ali to nije sve. U Segoviji, baš kao i u Toledu, bukvalno svaka druga kuća je kulturnoistorijski spomenik, tako da smo se samo prepustili nasumičnoj šetnji kaldrmisanim ulicama ovog drevnog mesta, zastajkujući svaki čas ne bi li osmotrili neku kuću, fasadu, crkvu, kulu ili neki detalj na raskošno ukrašenim portalima ili na izrezbarenoj gredi. Da ne tupim mnogo, jednom rečju Segovija je odlična! Obišli smo i arheološki muzej, koji poseduje sjajnu kolekciju vizigotskih kopči i fibula.

   Segovija je poznata i po onim malim pečenim prasićima (cochinillo asado), što, naravno, nismo mogli da propustimo. Za nas trojicu naručili smo pola praseta, a ljubazna gazdarica pokušala je da nas ubedi da je to možda malo previše, pošto je četvrtina navodno dovoljna za troje. Onda se umešala konobarica, koja je Bugarka i rekla gazdarici “Samo im donesi koliko traže, to su, bre, moji Balkanci”. Prase je bilo odlično, mada moram da priznam da ne vidim neku veliku razliku u odnosu na prasiće naših standardnih dimenzija. Nakon klope, još malo smo se promuvali ovim sjajnim gradom, a onda se uputili ka železničkoj stanici, jer je došlo vreme za povratak u Madrid.

   Sutradan nam je avion polazio uveče, tako da smo imali dovoljno fore da još malo obiđemo glavni grad Španije. Odlučili smo da dobar deo tog vremena potrošimo na Muzej Amerika. Reč je o muzeju posvećenom arheologiji, umetnosti i etnologiji obe Amerike. Postavka je ogromna i sastoji se od hiljade predmeta koje su Španci dovukli tokom kolonijalne vladavine tim delom sveta. Sjajne stvari mogu da se vide, ali imam ozbiljnu koncepcijsku zamerku. Postavka ne ide hronološkim, niti geogrfskim redom, niti su odvojene kulture Maja, Asteka, Inka, Naska, nego je sve nekako zbrda zdola. Bez obzira na to, i te kako vredi posetiti ovaj muzej.

Muzej Amerika.

   Nakon muzeja usledila je još jedna šetnja po Madridu, uz par pauza za kafu i ručak i došlo je vreme da se polako krene ka aerodromu. Posle nekih tri sata leta stigli smo u Budimpeštu. Po izlasku iz aerodromske zgrade pozvali smo parking gde smo ostavili kola i nakon desetak minuta po nas je došao kombi. Ubrzo smo se našli u našem autu na putu za Beograd.