KORDOBA
Prvo što smo obišli u Kordobi bila je Meskita. U pitanju je
veličanstvena dzamija, sa čijom gradnjom se počelo 786. godine, a završena je
pred kraj 10. veka. U stvari, prvobitnu bogomolju Abdurahmana I proširio je
Abdurahman II, njegovu je povećao Al Hakam II, da bi današnje dimenzije dobila
za vreme Al Mansura.
 |
| Meskita. |
Meskita je pravougaone osnove i dimenzija
214 x 150 metara. Na jednoj od spoljnih strana ima 19 ulaznih, fenomenalno
ukrašenih, portala sa karakterističnim potkovičastim lukovima. Unutar kamenih
zidova ovog zdanja otprilike 2/3 prostora zauzima dzamija, dok 1/3 predstavlja
tzv. Dvorište pomorandzi (Patio de los Naranjos). Uz ovo dvorište uzdiže se i
zvonik iz 1600. godine, koji je zamenio nekadašnji minaret.
 |
| Meskita. |
Meskita je super spolja, lepo je i njeno
dvorište, ali pravo ludilo je u njenoj unutrašnjosti. Tu se odjednom nađete u
pravoj šumi lukova, izrađenih u kombinaciji belog kamena i crvene opeke. Ove
silne arkade nose antički stubovi sa raznih ranijih građevina. Ma, fenomenalno
sve to izgleda, a osećaj u tom prostoru je neverovatan! Kad već pričam o njenoj
unutrašnjosti, moram da spomenem Al Hakimov mihrab, za čiju izgradnju je ovaj
kalif tražio majstore mozaičare od vizantijskog cara Nićifora Foke. Ideja mu je
bila da se uradi mozaik nalik onom na Omejadskoj dzamiji u Damasku. Car mu je
uz zanatlije, pride, poslao i 1600 kg pozlaćenih kockica za mozaik. U Meskiti
se ističe i sjajan maksur (mesto gde se kalif molio).
 |
| Meskita. |
Nema tu šta da se mnogo kaže. Meskita je
jedno od najveličanstvenijih zdanja srednjovekovne islamske arhitekture.
Nažalost, kada su Španci povratili Kordobu, ova dzamija je pretvorena u crkvu.
Dobro, to i nije bilo tako strašno, pošto je skoro 3 veka ostala gotovo
nedirnuta, ali u 16. veku Karlo I je odobrio da se unutar ove građevine
napravi, da kažemo, glavni oltarski deo (Capilla Mayor). I tako su nasred nekadašnje
dzamije počeli da prave ovo čudo, koje se gradilo skoro 250 godina (1523 –
1766). To što su napravili je renesansna, barokna skalamerija, koja je unakazila
Meskitu. Možda sam i malo subjektivan, pošto ne podnosim tu katoličku,
kitnjastu, kičeraj arhitekturu iz tog perioda, ali Kapilu Major bih opisao kao
ogromni, grozni čir na Meskiti.
 |
| Meskita. |
U Kordobi ima još svašta da se vidi. Recimo
ostaci rimskog hrama, sa 11 sačuvanih korintskih stubova, kao i jednog rimskog
mauzoleja, koji je većim delom rekonstruisan. Rimskim se zove i most sa 16
stubova preko reke Gvadalkivir, koji je tokom vekova više puta obnavljan. Na
obali ove reke nalazi se i par mavarskih mlinova sa onim velikim točkovima.
 |
| Rimski hram. |
 |
| Rimski mauzolej. |
Kordoba je krcata crkvama. Najinteresantnije
su mi bile one gotičke. Neke od njih su, zapravo, urađene u kombinaciji gotskog
i tzv. mudzehar stila. Te silne crkve su mi, ipak, posle izvesnog vremena
dosadile, tako da u neke od njih nisam ulazio, iako su bile otvorene. One iz
kasnijih perioda, renesansne i barokne, čak nisam hteo ni da fotografišem.
 |
| Mavarski mlin. |
 |
| Rimski most. |
Zanimljiva je i kula Tore de la Kalahora
(Torre de la Calahorra), odnosno utvrđena kapija na Rimskom mostu. U njoj se nalazi
postavka pod nazivom Museo Vivo de Al – Andaluz. Ok je to što su izložili, a
posebno su dobre male voštane, pomalo stripovske (karikirane) lutke, koje
dočaravaju kako je izgledao taj život za vreme islamske vladavine Andaluzijom.
Prikazane su scene iz mavarskih palata, hamama, suka, luke, dzamije, sinagoge
itd. Baš je simpatično sve to odrađeno.
 |
| Tore de la Kalahora. |
Inače, kada je reč o ovom Muzeja živaota u
Al Andaluzu, moram da primetim da je danas izuzetno popularno forsiranje te
priče o predivnom, slobodnom, bezbrižnom suživotu muslimana, hrišćana i Jevreja
tokom islamske vlasti u Španiji, baš kao što se u poslednje vreme sve češće
palamudi o srećnom i prosperitetnom životu balkanskih naroda pod Osmanlijama.
To, bre, nema veze sa mozgom, pa ne bi se španski hrišćani borili 8 vekova ne
bi li prekinuli taj tako „dobar“ život pod muslimanima. Jeste bilo perioda kada
je život hrišćana i Jevreja bio podnošljiv, a tako je bilo pre svega tokom
vladavine Abdurahmana III. To je bio i vrhunac Kordobskog kalifata, međutim
kako je snaga ove države slabila, tako se i progresivno pogoršavao život
nemuslimana u Andaluziji. Evo par primera: Mozarabi, tj. hrišćani u islamskoj
Španiji, su morali na ulici da propuste muslimane, njihove kuće su morale da
budu manje od muslimanskih, musliman nikada nije mogao da bude u službi „bezbožnika“,
hrišćani nisu smeli da podižu nove crkve, niti da obnavljaju stare, crkve i
kapele su morale da budu konstantno otvorene, u slučaju da nekom putniku
muslimanu zatreba prenoćište, crkvena zvona su morala da budu tiha, niko nije
smeo da nosi krst, crkve su često pljačkane i skrnavljene, a hrišćani
ponižavani i maltretirani itd.
 |
| Alkazar. |
Osim ove priče o mirnom i spokojnom suživotu
svih religija tokom islamske vlasti u Španiji, potencira se i priča o
naprednosti ovdašnjih muslimanskih gradova u poređenju sa tadašnjim
hrišćanskim. To jeste bilo tako i to pogotovo što se tiče nauke i kulture.
Međutim, zaboravlja se da se kaže da se to odnosi na srednjovekovne države na
Zapadu, jer se nikako ne može Vizantija strpati u isti koš sa Zapadnom Evropom.
Islamska srednjevekovna nauka i kultura Španije je nemerljivo bila ispred
zapadnoevropske, a u vreme svog vrhunca verovatno je i nadmašila u tom pogledu
i Vizantiju, ali staviti u to doba znak jednakosti između Vizantije i Zapadne Evrope
je kao porediti dupe i oko. Mislim da je posredi percepcija modernih
zapadnoevrpejaca, koji pod terminom „Evropa“ ne podrazumevaju ništa na Istoku.
Nemci čak kad hoće nekog iz ovih naših krajeva da uvrede kažu „Byzantiner“
(Vizantinac). Budaletine!
Da se vratim na srednjovekovnu Andaluziju.
Tokom procvata nauke i kulture u njoj, posebno se isticala Kordoba, tada
najveći grad u Zapadnoj Evropi, sa 250.000 žitelja. To je bio grad sa stotinama
dzamija, hamama, palata, vrtova. Kordoba je imala i univezitet i opservatoriju.
Abdurahman II je bio pokrovitelj raznim umetnicima, muzičarima, pesnicima,
zanatlijama, a Al Hakim II je doprineo da se formira biblioteka, koja je čuvala
na hiljade knjiga. Inače, mnoga klasična grčka dela su ostala sačuvana
zahvaljujući arapskim prepisima.
U Kordobi mi se posebno dopala Judeira, tj.
stara jevrejska četvrt, sa lavirintom uskih kaldrmisanih ulica. Unutar nje se
nalazi i sinagoga, zatim Casa de Sefard, odnosno muzej posvećen kordobskim
Jevrejima, kao i nekadašnji živopisni bazar Zoco. Na Pirinejskom poluostrvu
bilo je puno Jevreja još u rimsko doba. Opstali su i tokom vladavine Vizigota,
kao i muslimana, sledećih gospodara ovog poluostrva. Šta više, dobro su se
kotirali. Osim što su bili poznati kao zanatlije i trgovci, među Jevrejima je
bilo i dosta državnih službenika, lekara, pravnika, filozofa, umetnika. Čuveni
hebrejski teolog Majmonid je iz Kordobe. Mali ekskurs, kada smo već kod
poznatih ličnosti ovoga grada. Seneka i Averoes su takođe iz Kordobe. Vratimo
se Jevrejima. Kao što rekoh, bili su tu vekovima, a onda se desila rekonkista i
pripadnici ove religije su prošli isto kao i muslimani, tj. proterani su. Ti
prognani Jevreji su poznati kao Sefardi, što je zapravo hebrejski naziv za
Španiju.
 |
| Judeira. |
Kordoba mi je nekako najviše prirasla srcu
od svih andaluzijskih gradova koje smo obišli. E, sad zašto, teško je
objasniti. U principu, svi oni liče jedan na drugi. Mislim na njihove
istorijske delove. Ta njihova arhitektura im je slična. Kordoba i Granada čak imaju
i približan broj stanovnika. Ne znam, nekako mi je Kordoba mnogo više prijala.
Možda je jedan od razloga za to što u njoj nema toliko visokih zgrada, pa mi
nekako deluje humanije i prisnije. Naravno, opet mislim na stara gradska
jezgra. U Kordobi su kuće uglavnom dvospratne i u nizu. Okrečene su u belo, sa
najčešće oker parapetima, nadvratnicima, prozorima i sličnim detaljima. Gotovo
sve imaju na terasama ograde i rešetke od kovanog gvožđa. Po zidovima kuća nisu
retke ni okačene saksije sa cvećem.
Ulice su kaldrmisane ili popločane i često
toliko uzane, da kada se zatekneš u nekoj, a ide automobil, moraš da uvučeš
stomak da bi ovaj prošao. Kada ni to nije dovoljno, onda pešaci stanu ispod
štokova na ulazima kuća da bi propustili kola. Duž ulica su raspoređeni i
kandelabri, a gde ima iole prostora zasađeno je poneko stablo pomorandzi ili
palmi. Ima i dosta simpatičnih malih trgova sa fontanama ili nekim spomenicima,
kao i čuvenih dvorišta (patio), popločanih oblucima i punih zelenila.
Kordoba je moj favorit među andaluzijskim
gradovima. U njoj mi je baš bilo prijatno, uprkos tome što je tokom našeg
boravka svaki dan rominjala kiša. Na svu sreću nije bilo ni približno hladno
kao u Granadi.
Нема коментара:
Постави коментар