Rumunija, Moldavija i Pridnjestrovlje 2016. (9. deo)

BENDER

   Prijatno nam je bilo u Tiraspolju, ali morali smo da ga napustimo jer smo hteli da vidimo i Bender, grad koji se nalazi sa druge strane Dnjestra, ali takođe pripada Pridnjestrovlju. Do njega smo se prevezli maršrutkom (kombijem).

Bender.

   Tokom rata Bender se nalazio u tampon zoni i tu su se vodile glavne borbe. Na kraju sukoba ovaj grad je proglašen demilitarizovanom teritorijom, međutim defakto je pod kontrolom Tiraspolja. 

   Bender je „proslavio“ i pisac Nikolaj Ljiljin svojim romanom „Sibirsko vaspitanje“ čija je radnja smeštena u ovom mestu. On se bavi kriminalom koji je cvetao u Benderu devedesetih prošlog veka. Svakakvi su komentari o ovom njegovom delu, od toga da je razna ovdašnja kriminalna dešavanja povezao u jednu priču, pa do toga da je sve izmislio. Izmislio ili ne, nema sumnje da se u to vreme ratnih dejstava svašta dešavalo u gradu koji je bio tampon zona. Negde sam pročitao da se policajcima koji su tada službovali u Benderu jedna godina računala kao par godina staža. Međutim, čak i nama iz Srbije, koji smo imali naše „lude devedesete“, ovo o čemu piše Ljiljin deluje preterano. Kako bilo da bilo, ipak je to roman, pa da se vratim našem boravku u ovom gradu.

Bender.

   Prvo smo otišli do ovdašnjeg kompleksa posvećenog poginulim borcima Pridnjestrovlja. Tu je pored spomenika, umesto tenka, postavljeno neko drugo borbeno oklopno vozilo, ali i bista ruskog generala Aleksandra Lebeda.

Spomenik poginulim braniocima Pridnjestrovlja.

   Ovaj čuveni ruski oficir je 23. juna 1992. godine stigao u inspekciju ovde raspoređene 14. armije, sa zadatkom da spreči iznošenje oružja iz vojnih magacina, zaustavi dalje sukobe i organizuje evakuaciju vojske iz Moldavije preko Ukrajine. Malo nakon svog dolaska preuzeo je komandu nad 14. armijom i direktno se umešao u konflikt. Poznata je njegova izjava „Rekao sam huliganima iz Tiraspolja (pobunjenicima) i fašistima iz Kišinjeva (moldavskoj vlasti) da ukoliko ne prestanu da se međusobno ubijaju sve ću ih pobiti mojim tenkovima“. Tako je rekao, a u stvarnosti je 3. jula otvorio vatru na moldavske snage stacionirane blizu Bendera i zbrisao ih. Time je praktično završen rat za Pridnjestrovlje i faktički general Lebed je umnogome zaslužan što je ova država stekla nezavisnost. 

Bista Aleksandra Lebeda.

   Dalje smo nastavili prema par kilometara udaljenoj tvrđavi i prošli pored mosta preko Dnjestra, čiji je jedan luk ofarban u boje Pridnjestrovlja, a drugi u ruske boje. Bender se prvi put pominje 1408. godine, pod imenom Tjaganjakjača. Kasnije će biti poznat kao Tigina, a u današnji naziv prekrstiće ga Turci. Pešačenje do tvrđave, po jakom suncu, nimalo mi nije prijalo, a i potrajalo je. Da bi ušli u utvrđenje morali smo da prođemo i kroz krug neke odavno napuštene fabrike.

Benderska tvrđava.

   Tvrđavu je izgradio čuveni osmanlijski arhitekta Mimara Sinan, nakon što je Sulejman Veličanstveni 1538. godine zauzeo ovaj grad. Napadao ju je i Mihajlo Hrabri, kao i zaporoški kozaci. Godine 1713. benderska tvrđava je bila mesto tzv. „kalabalaka“, odnosno čarke između švedskog kralja Karla XII koji je, nakon poraza u bici na Poltavi, u ovom gradu našao utočište i Turaka koji su želeli da ga udalje odavde. Naime, nakon pomenute bitke i ruske pobede, poraženi Karlo XII, sa 800 svojih vojnika i većim brojem kozaka Ivana Mazepe, pobegao je na jug u Bender. Turci su ga u početku dobro primili i čak mu finansijski omogućili boravak u ovom mestu. Jedno malo selo kod ovog grada, u kome se postepeno povećavao broj Šveđana, preimenovano je u Karlštad. Međutim, Karlo nikako nije mirovao, već je na sve načine pokušavao da isprovocira rat između Turske i Rusije. Na kraju su sultanu Ahmedu III dojadile intrige švedskog kralja i kada su ovoga napali benderski trgovci zbog neizmirenih dugova u sukob su se umešali i janjičari i izveli juriš na Karlov logor. Taj događaj je poznat kao „kalabalak“. Karlo XII je uhapšen i odveden u kućni pritvor u Didimotiku, a kasnije je prebačen u Istanbul.

Benderska tvrđava.

   Pre ulaska u samu tvrđavu naišli smo na spomenik Baronu Minhauzenu. Iznenadio sam se, jer nisam imao pojma da je on stvarno postojao i da nije izmišljena ličnost. Puno ime mu je bilo Karl Fridrih Hijeronim Minhauzen i bio je nemački baron, koji je vrlo mlad pristupio ruskoj vojsci i sa njom se borio protiv Turaka. Eto, učestvovao je i u borbama kod Bendera. Inače, tokom rusko – turskih ratova ovo utvrđenje su Rusi tri puta osvajali.

Benderska tvrđava.

   Benderska tvrđava je priličnih dimenzija i masivnih zidova, širokih dva do tri metra. Nekada je imala 10 artiljerijskih bastiona, 11 kula i 6 kapija. U unutrašnjim prostorijama nalazi se postvaka sa predmetima iskopanim na ovom lokalitetu, sa maketama i puno legendi na kojima je ispričan istorijat ovog utvrđenja. Tu je postavljena i lutka u uniformi švedskog vojnika, kao i jednog janjičara. Na panoima na kojima su predstavljeni događaji oko ove tvrđave tokom rusko – turskih ratova privukli su mi pažnju portreti istaknutih ruskih vojskovođa iz tih borbi. Među njima se nalazila i slika Simeona Zorića (1743 – 1799), iliti po ruski Semjona Zoriča. Radi se o Srbinu iz Čuruga, jednom od brojnih srpskih ratnika koji su se preselili u Slaveno Srbiju. Istakao se u ratovima protiv Turaka i Tatara, kao jedan od najhrabrijih u ruskoj vojsci. Bio je četiri puta ranjavan, a pet godina je proveo u turskom zarobljeništvu, u zloglasnoj istambulskoj tvrđavi Jedikule. Za ovog Srbina, slavnog ruskog generala, priča se da je neko vreme bio i ljubavnik Katarine Velike.

Simeon Zorić.

   U jednoj kafeteriji u okviru tvrđave popili smo pravu, dobru, tursku kafu. Jebiga, pa i red je da u turskom utvrđenju može da se isrče turska kafa.

   U grad smo se vratili maršrutkom. Još malo smo se promuvali Benderom i u jednoj radnji pazarili gomilu suvenira sa simbolima Pridnjestrovlja, Novorusije, a nismo zapostavili ni one sa likom Putina. Na kraju smo nešto prezalogajili u nekom buđavom restoranu i ukrcali se u maršrutku kojom smo se vratili u Kišinjev.

Selfi.