Ознаке

Albanija (7) Azerbejdzan (8) Bugarska (16) Delta Dunava (10) Egipat (1) Grčka (6) Gruzija (23) Iran (16) Istanbul (5) Italija (1) Izrael (18) Jermenija (13) Jordan (1) Kazahstan (17) Krim (11) Mađarska (2) Makedonija (2) Maroko (1) Moldavija (12) Nepal (16) Pridnjestrovlje (12) Rumunija (36) Rusija (5) Sirija (7) Transilvanija (14) Turska (21) Ukrajina (14) Uzbekistan (17)

субота, 01. октобар 2016.

Rumunija, Moldavija i Pridnjestrovlje (6. deo)



KROZ GAGAUZIJU DO KIŠINJEVA

   Šta reći o Moldaviji? Radi se o relativno maloj državi, smeštenoj između reka Prut i Dnjestar. Okružena je Rumunijom i Ukrajinom, pardon i Pridnjestrovljem. To je i podunavska zemlja, pošto izlazi na Dunav u dužini od nekih 700 metara. Ima oko 4 miliona stanovnika i važi za jednu od najsiromašnijih evropskih država. Moldavci su međusobno podeljeni na one koji su za ujedinjenje sa Rumunijom i na one koji su za to da Moldavija ostane nezavisna. Zatim na one koji žele u Evropsku uniju, kao i na one koji smatraju da treba da budu okrenuti Rusiji. Te podele dovele su do toga da se Pridnjestrovlje, odnosno oblast istočno od Dnjestra, nakon kratkog rata početkom 90-tih prošlog veka, odvojilo i proglasilo nezavisnost. Takođe je problematičan i status Gagauzije, autonomne moldavske regije.
   Po ulasku u Moldaviju vozili smo se drumom osrednjeg kvaliteta, koji se pružao preko talasastih zelenih brežuljaka. Kasnije ću se uveriti da je takav reljef karakterističan za veći deo ove države. Bio sam iznenađen neverovatnim brojem stabala oraha zasađenim duž puteva kojima smo prolazili. Svojevremeno mi je jedan poznanik pričao da je kod nas, nakon II svetskog rata, vršeno plansko sađenje kestenja po šumama i gorama, da bi se u slučaju eventualnog rata narod i borci imali čime prehraniti. Ne bi me čudilo da su ovi silni orasi deo neke slične sovjetske strategije.
   Posle osrednje dzade izbili smo na očajan, ali baš očajan, put. Ne znam koliko smo se kilometara vozili tim rupama, ali znam da je i te kako potrajalo dok nismo izbili na normalnu cestu.
   Ubrzo smo se našli u Gagauziji, već pomenutoj problematičnoj moldavskoj oblasti. Gagauzi su turski narod, potomci čuvenih nomadskih ratnika Pečenjega, Uza i Kumana, koji su prešli u pravoslavlje. Po drugoj teoriji, oni su potomci jednog još starijeg nomadskog naroda – Kutrigura. Kada se raspadao Sovjetski savez i kada je počelo da se glasnije priča o ujedinjenju Moldavije sa Rumunijom, kao i o zabrani ruskog jezika i sličnim stvarima, Gagauzi su, kao i Pridnjestrovci, proglasili nezavisnost. Za razliku od Pridnjestrovaca, oni su ipak malo popustili i prihvatili  status autonomne oblasti unutar Moldavije. Iako su dobili autonomiju ipak je u prošlosti bilo nekakvih sukoba sa moldavskim vlastima, a u tim čarkama Gagauzima su odmah dolazili u pomoć prijatelji sa one strane Dnjestra. Gagauzi su izrazito okrenuti ka Ruiji i 2014. godine održali su referendum na kome su izglasali da hoće bliže kontakte sa Ruskom federacijom i da će, ukoliko Moldavija reši da uđe u Evropsku uniju, oni izaći iz Moldavije, tj. da će proglasiti nezavisnost. Inače, autonomna oblast Gagauzija se sastoji od tri regije, koje nisu daleko jedna od druge, ali nisu ni međusobno povezane.
   Prestonica Gagauzije je Komrat, i naravno, zaustavili smo se u ovom mestu. U Komratu, realno nema bogzna šta da se vidi, niti radi, ali morao sam da se promuvam ovom varošicom, pošto sam se svojevremeno malo bavio jednim nomadskim narodom, čiji bi potomci mogli da budu Gagauzi i čak o tome napisao knjigu. Osim toga imam i izvesne simpatije prema sadašnjim stavovima Gagauza oko njihove budućnosti.
Komrat.

   Probali smo da se u nekoj od ovdašnjih banaka dokopamo moldavskih leja, ali nismo u tome uspeli, pošto su sve bile zatvorene. Tokom potrage upitali smo i nekog tipa, koji je nosio majicu sa natpisom „Я ГАГАУЗ ima li neka banka ili menjačnica koja radi, ali smo od njega dobili odrečan odgovor, uz izvinjenje što je tako.
   Dok smo se šetali Komratom spazio sam jednu kuću na kojoj su bili postavljeni plakati sa fotografijama vojnika u punoj opremi, zatim kako uparađeni marširaju i sl. Na tim slikama su se nalazili i grbovi Moldavije i Gagauzije, kao i tekst „ СЛУЖУ РОДИНЕ“. Ne znam o kakvoj se instituciji radilo. Da li je sedište neke gagauske stranke, ili neka vojna ustanova, možda udruženje veterana, jebem li ga, ali dok sam fotografisao te plakate iz kuće je istrčao ljuti Gaguz i krenuo da galami na mene što slikam. Odbrusio sam mu nešto na srpskom, a on je prepoznao da govorim nekim slovenskim jezikom i upitao me odakle sam. Kada je čuo moj odgovor, odmah je promenio ponašanje. Izvinio se i rekao da je pomislio da sam nekakav zapadnjak, a oni su, po njemu, svi američki špijuni.  Zatim je dodao da pošto sam iz Srbije, ja sam njegov pravoslavni brat, te mogu da slobodno fotografišem šta god želim. Usledio je prijateljski razgovor uz obostrano pljuvanje Sjedinjenih Američkih Država i Evropske unije.
Komrat.

   Nakon nekog vremena provedenog u Komratu nastavili smo dalje ka Kišinjevu, ovaj put odličnom cestom, čiju je izgradnju, kako kažu postavljene table, potpomogla vlada USA. Ha, ha, ha, Ameri ne stipsare kada treba neku državu da otrgnu iz zone ruskog uticaja. I tako uđosmo u moldavsku prestonicu. Sem samog centra veći deo grada je bio potpuno neosvetljen. Malo smo lutali Kišinjevom dok nismo pronašli nekakav hotel. Na kraju smo otišli do najbližeg restorana da se najzad najedemo, a vala i da nešto popijemo. Ispalo je da je lokal bio baš dobar, a klopa odlična, što nam je i te kako leglo posle ovako naornog dana.

Нема коментара:

Постави коментар