Ознаке

Albanija (7) Azerbejdzan (8) Bugarska (16) Delta Dunava (10) Egipat (1) Grčka (6) Gruzija (23) Iran (16) Istanbul (5) Italija (1) Izrael (18) Jermenija (13) Jordan (1) Kazahstan (17) Krim (11) Mađarska (2) Makedonija (2) Maroko (1) Moldavija (12) Nepal (16) Pridnjestrovlje (12) Rumunija (36) Rusija (5) Sirija (5) Transilvanija (14) Turska (21) Ukrajina (14) Uzbekistan (17)

субота, 01. октобар 2016.

Rumunija, Moldavija i Pridnjestrovlje (1. deo)



 HOREZU I KOZIJA

   Po treći put za redom krenuo sam u Rumuniju. Reših da završim sa ovom državom, tj. da obiđem sve što sam zacrtao. Zapravo, cilj ovog putovanja nije bila samo Rumunija, već i Moldavija, a podrazumevalo se i njen otcepljeni deo – Pridnjestrovlje. Na put je krenulo nas četvoro i to automobilom. Prošli smo kroz najlepši deo Srbije, kroz Đerdapsku klisuru i u Rumuniju ušli preko hidroelektrane nedaleko od Turn Severina. Tu smo se nakratko zaustavili da promenimo nešto para i odmah se uputili dalje. Nema zajebavanja, gust nam je bio raspored na ovom putovanju, jer smo bili ograničeni brojem dana.
   Prošli smo kroz grad Targu Žiju, koji je poznat po nekom velikom vajaru Konstantinu Brankušu, za koga, da budem iskren, dotle nisam čuo. Kažu da je on jedan od najistaknutijih skulptora 20. veka. U ovom mestu ima i nekoliko njegovih spomenika, ali mi smo produžili dalje. Šta ću kad sam seljak i kada me ne zanima moderno vajarstvo.
   Zaustavili smo se tek kod manastira Horezu. Osnovao ga je Konstantin Brankovanu 1690. godine. Po ovom vlaškom vladaru nazvan je posebni arhitektonski stil, a manastir Horezu predstavlja remek delo tog rumunskog graditeljskog pravca, zbog čega je upisan na Uneskovu listu svetske kulturne baštine. Pojednostavljeno rečeno, radi se o mešavini vizantijske i osmanlijske arhitekture sa renesansom i barokom. Toliko o Brankovanu stilu, da ne tupim više, a i već sam ranije nešto pisao o tome.
Manastir Horezu.

   Ime Horezu, navodno, se dovodi u vezu sa rumunskim nazivom za sovu (huhurezu), jer su prema legendi, zbog Turaka, radovi na izgradnji izvođeni noću, te su ove ptice bile jedino društvo neimarima.
Manastir Horezu, crkva sv. Konstantina i Jelene.

   Glavna manastirska crkva posvećena je sv. Konstantinu i Jeleni. U okviru manastirskih zdanja nalaze se i crkva Bolnica iz 1696. godine, kao i crkva sv. Arhanđela iz 1698. godine. Za živopis u katolikonu (glavnoj crkvi) zaslužan je poznati grčki freskopisac Konstantin, koji je u ovom manastiru osnovao i slikarsku školu. Iako me generalno ne zanimaju previše crkve mlađe od srednjeg veka, Horezu je vredelo posetiti. Nema šta, impozantno, zanimljivo, ma odlično!
Manastir Horezu, trpezarija.

   Sledeći na redu bio je manastir Kozija. Nalazi se na obali reke Olt, a podigao ga je vlaški knez Mirče I Stariji (1386-1418), otac Vlada II Drakula. Protiv njega su se u bici na Rovinama 1395. godine, kao turski vazali borili i brojni naši velikaši, a neki su u tom boju i izgubili glave, kao kraljević Marko i Konstantin Dragaš. 
Manastir Kozija.

   Manastir Kozija podignut je 1388. godine i bio je utvrđen jakim bedemima. Sama crkva je trikonhalna, a iako je više puta prepravljana i pored toga je jasno uočljiva njena sličnost sa srpskim srednjovekovnim crkvama tzv. moravske škole. Nema sumnje da je Mirče Stariji izgradnju ove crkve poverio srpskim zanatlijama. Kozija sa svojim srpskim, tj. vizantijskim karakteristikama nije usamljen slučaj na teritoriji današnje Rumunije. Bogomolja sa takvim odlikama ima još u Vlaškoj, pa i u Moldaviji. Naime, te dve oblasti su prilično kasno ušle u vizantijsku kulturnu sferu. To se desilo tek pošto su se oslobodile ugarske vlasti i nakon što su se opredelile za crkvenu jurisdikciju carigradske patrijaršije, Vlaška 1330. godine, a Moldavija 1365. godine. Onda, kada su Turci zauzeli Carigrad, Bugarsku i Srbiju, vizantijsko graditeljstvo nastavilo je da živi u Vlaškoj i Moldaviji, pošto su ove dve oblasti imale poluslobodan status. Inače, smatra se da je za moravski uticaj u vlaškoj arhitekturi konkretno zaslužan svetogorski monah, Srbin, Nikodim.
Manastir Kozija.

   Nedaleko od manastira, sa druge strane reke Olt, nalaze se skromni ostaci rimske tvrđave Arutela, koja je bila deo rimskog limesa Alutanus. Ovaj sistem utvrđenja pružao se dolinom reke Olt i branio je istočnu granicu rimske provincije Dakije. Kastra Arutela je osnovana 138. godine. Kao što rekoh, malo toga je sačuvano od ovog rimskog logora. Deo je odnela reka. Pošto zidovi utvrđenja nigde ne prelaze visinu temelja, Rumuni su jedan deo bedema sa kapijom i kulama rekonstruisali.
Kastra Arutela.

   To bi bilo to za prvi dan. Uputili smo se ka obližnjem gradiću Kalimanešti, gde smo rešili da prenoćimo. Iako se radi o banjskom mestu, sa puno hotela i pansiona, pomučili smo se dok nismo pronašli nekakav smeštaj.

Нема коментара:

Постави коментар