Ознаке

Albanija (7) Azerbejdzan (8) Bugarska (16) Delta Dunava (10) Egipat (1) Grčka (6) Gruzija (23) Iran (16) Istanbul (5) Italija (1) Izrael (18) Jermenija (13) Jordan (1) Kazahstan (17) Krim (11) Mađarska (2) Makedonija (2) Maroko (1) Moldavija (12) Nepal (16) Pridnjestrovlje (12) Rumunija (36) Rusija (5) Sirija (5) Transilvanija (14) Turska (21) Ukrajina (14) Uzbekistan (17)

субота, 12. март 2016.

Albanija (3. deo)



TIRANA


   Sledeća na redu bila je Tirana. Kao što sam i očekivao, albanska prestonica me nije oduševila, ali nije me ni razočarala i svakako nije mi bilo dosadno u njoj. Prvo što se vidi po ulasku u ovo mesto jesu šarene stambene zgrade. U pitanju je pokušaj nekadašnjeg gradonačelnika Tirane, a sada premijera Edija Rame, da nekako ulepša ružne građevine iz doba Envera Hodze. Po njegovim instrukcijama prekrečili su fasade tih zgrada jarkim bojama. Da su ih nešto ulepšali i nisu. Možda sada grad izgleda življe i u svakom slučaju neobično, ali sigurno se ne može reći da je lep.
Trg Skenderbega.

   Na centralnom trgu posvećenom, kome drugom nego, Skenderbegu nalazi se njegov spomenik na konju, a nekada su ovaj prostor krasile skulpture, prvo Staljina, pa Enver Hodze. Na tom trgu smešten je i Nacionalni istorijski muzej sa ogromnim mozaikom iznad ulaza. Na njemu je grupna scena u kojoj učestvuju i stari Iliri i Enverovi partizani. Svi đuture po sistemu “od paleolita do Tita”, pardon, do Enver Hodze. Postavka muzeja je posebna priča, a koncipirana je tako da se Iliri povežu sa današnjim Albancima. Međutim, nije to najgore. Da vidite samo deo posvećen srednjem veku! Tamo se, između ostalog, nalaze i velike fotografije Gračanice, Dečana, Pećke patrijaršije, a ispod tih slika piše da su to albanske srednjovekovne crkve na Kosovu. Highlight predstavlja prikaz Kosovskog boja. To je po njima bila bitka u kojoj su se Albanci suprotstavili Turcima, a na strani albanske vojske borio se i jedan srpski odred na čijem čelu je bio knez Lazar.
Nacionalni istorijski muzej.

   Što se tiče nekih starih građevina, u ovom gradu i nije bogzna šta ostalo. Sačuvana je Ethem-begova dzamija iz 19. veka, koja je bila zatvorena tokom čitavog komunističkog perioda. Otvorena je 18. januara 1991. godine i to je učinila grupa od 10.000 demonstranta. Ovaj događaj označava trenutak kada je u Albaniji srušen komunizam. Nedaleko od ove bogomolje nalazi se sahat kula, koju je takođe podigao Ethem beg. Treba spomenuti i katoličku crkvu sv. Marije, takođe iz 19. veka.
Ethem begova dzamija.



   Od Skenderbegovog trga do zgrade univerziteta pruža se široka avenija. Ovaj deo grada je vidno uređeniji od drugih delova Tirane, s tim što je u vreme moje posete trebalo paziti na šahtove, kojima su falili poklopci. Jebote, svaki drugi šaht nije imao poklopac! Za arhitekturu centralnog dela albanske prestonice mislio sam da je u potpunosti ostavština Enver Hodze. Široke ulice, trgovi, velike javne zgrade izgledali su mi kao tipični primeri komunističke gradnje. Međutim, ne radi se samo o komunističkoj arhitekturi i urbanizmu, pošto su centar grada projektovala dvojica čuvenih arhitekata iz vremena Benita Musolinija.
Sahat kula.

   Spomenuo bih još Piramidu Tirane. U pitanju je moderna građevina piramidalnog oblika, u kojoj se nalazio muzej Envera Hodze, a koju je projektovala lično njegova ćerka. Nakon pada komunizma služila je kao konferencijski centar, a tokom bombardovanja Srbije bila je korišćena kao NATO štab. Kad smo već kod NATO-a, tj. šiptarskih saveznika u otimanju Kosova, da kažem da sam u Tirani video i bistu one čupave, terorističke spodobe Adema Jašarija, koga je skenjala naša policija.
Piramida Tirane.

   Toliko o Tirani. Iz albanske prestonice otišli smo u Drač, tačnije do jednog finog hotela u zelenilu, na samoj obali mora. Hotel je, kao što rekoh, lep i prijatan, ali da bi došli do njega autobus je morao da se provlači kroz neke uske i neasfaltirane uličice. Naime, ovaj deo oko našeg hotela bio je žrtva bespravne gradnje. Kako sam čuo, nakon pobune 1996. godine, prouzrokovane kolapsom piramidalne štednje, prilikom koje je narod opustošio skladišta oružja, gomila ljudi se sjurila na obalu. Svako je zauzeo i ogradio svoje parče rivijere. Država je kasnije to legalizovala i tako je nastala ova albanska “Kaluđerica” na moru.
   Već drugog dana u Albaniji moje društvo se snabdelo, na veliko, ozbiljnom količinom Skenderbeg konjaka. Ja sam pazario karton običnog i karton nekog starog 13 godina. Tako je svako veče, nakon napornog obilaska raznih znamenitosti, organizovano spontano opuštanje uz ovo piće. Da budem iskren, zapravo su to bile žurke koje su trajale do jutarnjih časova.

Нема коментара:

Постави коментар