Jedan dan u Veneciji

JEDAN DAN U VENECIJI

   Posle mnogo, mnogo godina reših da negde otputujem preko turističke agencije. Jednodnevni izlet do Venecije. Ne, nisam revidirao svoj stav o ovakvim putovanjima. Jednostavno, za manje pare ne može se do ovog grada i nazad. Nepunih 25 eura, pa to je smešno!

Venecijanski krilati lav i zvonik na trgu sv. Marka.

   Nismo se još ni ukrcali u autobus, a jedna tetka je počela da drami, pošto njena deca i ona nisu dobili mesta u donjem delu busa. Nije to bilo samo protestvovanje, već je pomenuta budaletina pošteno izvređala vodičicu i šofere. Zvala je telefonom i vlasnika agencije i pretila mu da će mu zatvoriti firmu, jer navodno radi u nekoj mnogo važnoj državnoj instituciji. U to verujem. Pa, u našoj državi na visoke položaje mogu da dođu samo ovakvi kreteni. Na svu sreću ona je bila jedina vidno nenormalna osoba među svima nama i tokom daljeg putovanja nije bilo problema sa ostalim putnicima.

   Nekadašnjim “autoputem bratstva i jedinstva” dođosmo do “lijepe njihove”. Posle skoro četvrt veka kročih u Hrvatsku. Prethodni put beše to uoči početka rata 1991. godine, ili je možda rat već bio počeo? Radilo se o šverc turi do Trsta i verovatno sam se vozio jednim od poslednjih autobusa koji je tada prošao tom trasom. Do Trsta nije bilo nikakvih problema, ali su se stvari iskomplikovale pred povratak. Sećam se da su šoferi većali šta da rade i kako da se vratimo. Na kraju su odlučili da ipak krenu preko Hrvatske. Pre polaska su nas obavestili da posle Slovenije, pa sve do Srbije neće biti stajanja i nagarili bus. Po ulasku u Hrvatsku vozili su neviđenom brzinom. Autoput je bio sablasno prazan, ako izuzmemo razna vojna i policijska vozila sa upaljenim rotacijama. Ne verujem da ću ikada više preći tu deonicu brže nego tada.

   Elem, sada smo išli lagano kroz susedsku nam državu, praveći i pauzu za kafu i pišanje. Pardon, pauza za kavu. Za ovo drugo ne znam valjda i dalje istom rečju nazivaju obavljanje nužde ili su možda pronašli neku hrvatskiju reč, koja se razlikuje od srpske i koja treba da ukaže na tisućljetnu hrvatsku samobitnost. Napravili smo pauzu i u Sloveniji i ranom zorom stigli u luku Sabioni. Odatle smo se brodićem prevezli u Veneciju. Tako i treba! To kaže i glavni junak  Manove novele “Smrt u Veneciji” – “U Veneciju morate ući brodom, a doći kopnom u grad isto je kao ući u palatu na zadnja vrata”.

   Po iskrcavanju saslušao sam vodičicu gde treba da se svi nađemo za povratak, izdvojio se iz grupe i krenuo u solo bazanje. Venecija je čudo i to veličanstveno, a i jedinstveno čudo! Ovakvo mesto nigde na svetu više ne postoji, a nastalo je iz nužde, kada su u 5. veku ovde pobegli stanovnici sa kopna pred najezdama varvara. Siguran sam da nikome od tih izbeglica, koje su su se smestile na 118 močvarnih ostrva ove lagune, nije palo na pamet u kakav će se grad izroditi to njihovo pribežište.

   I tako, ulicom Skjavoni, što se pruža duž morske obale, dođoh do Duždeve palate. Nameštajući se da fotografišem ovo zdanje shvatio sam da mi je prizor na displeju fotoaparata poznat. Jebote, identično kao na Kanaletovoj slici “Dolazak francuskog ambasadora u Veneciju”! Isto kao na slici iz 1726. godine, ništa se nije promenilo. Samo su sada preko tih mostića duž pomenute ulice Skjavoni postavili neke moderne aluminijumske, gadne, rampe, da bi mogli da prolaze invalidi. Humano svakako jeste, ali rogobatno samo tako. Inače, ja se baš i ne palim na slikarstvo, niti se nešto razumem u to, retko i posećujem delove muzeja u kojima su izložene slike, ali ova Kanaletova slika mi je ostala urezana u pamćenju. Nemam pojma zašto? Mnogo je raznih umetnika rođeno ili živelo u ovom gradu. Još većem broju njih Venecija je bila inspiracija. Neki od njih su Ticijan, Vivaldi, Dante, Petrarka, Lord Bajron, Čarls Dikens, Marsel Prust itd., itd. Naravno, sve su to važne baje, mada, da budem iskren, ne marim baš mnogo za većinu od njih. Meni, kada pomislim na Veneciju, prvi padne na pamet Korto Malteze i “Bajka u Veneciji”. Inače, autor ovog stripa, Hugo Prat, je još jedan od gomile poznatih Venecijanaca.

Kanal Grande.

   S obzirom da je bilo baš rano, trg Svetog Marka bio je maltene prazan, pa sam iskoristio tu priliku da na miru izfotografišem trg, baziliku i palatu. I crkva i palata bile su zatvorene, te sam rešio da se kasnije vratim da bi ih posetio i krenuo u šetnju po gradu. Na jednoj mapi iz 80-tih godina prošlog veka obeležio sam najzanimljivija mesta. Radi se o desetak najstarijih crkava, kao i nekim palatama i sličnim zdanjima. Već dok sam se bavio tim malim istraživanjem shvatio sam da je to sviranje kurcu. Sve je to lepo, manje više zanimljivo, ali po meni nije da padneš na teme. Zato Venecija, cela celcata, jeste da padneš na teme. Svaka kuća, mostić, kanal, svaki bunar, prozor, sve vredi da se pogleda, fotografiše, dodirne. Zbog toga treba zajebati mape i planove i zalutati. Jebiga, ja sam na kraju ipak obišao sve što sam zacrtao, iako to nije bilo striktno kretanje po planu, već sam s vremena na vreme bacao pogled na mapu.

   Muvao sam se raznim ulicama i uličicama, pratio neke kanale, prelazio preko mostova, odmarao na retkim malim trgovima koji imaju klupe, klopao, onako s nogu,  razna italijanska peciva i cirkao kapućino po skupim venecijanskim kafeima. Jednom rečju, uživao. Kakav grad! Jedino što kvari utisak su ljudi kao što sam ja, tj. turisti. Brate, mnogo ih je i to baš mnogo! Turizam proždire ovaj grad. Dešava se da u ovo mesto od šezdesetak hiljada stanovnika dođe za vikend 80.000 posetilaca. Teško da Veneciju i dalje može da krasi njen viševekovni epitet La Serenissima (najspokojnija). Međutim, Venecijanci od turizma ubiraju godišnji prihod od 2 milijarde dolara. Tako kaže zvanična statistika, a u stvarnosti zarada je verovatno mnogo veća, pošto Žabari svakako ne prezaju od poslovanja na crno. Zbog svega toga život u Veneciji je skuplji čak tri puta nego u dvadesetak kilometara udaljenom Moljanu. Mnogi su se iselili, recimo pre trideset i kusur godina Venecija je imala blizu 120.000 žitelja, a sada se njihov broj prepolovio. Svoje stanove i kuće prodali su za velike novce i kupili veće, bolje i modernije negde na kopnu. Tako sada u tim starim venecijanskim kućama, koje su ovi napustili, povremeno svrate njihovi novi vlasnici, uglavnom kojekakvi belosvetski bogataši.  Mnoge zgrade su pretvorene u hotele i hostele. Kada je 1999. godine zakonom olakšano pretvaranje stambenih zgrada u objekte za smeštaj turista, broj hotela se povećao za preko 600%. 

   Nisu samo turisti i skupoća razlog što su se mnogi Venecijanci iselili. Tu je i to što sve potrepštine  moraju da se dopreme brodom, pa da se prenesu preko mostova i na kraju popnu uz stepenice, zatim “acqua alta”, tj. “visoka voda”, kada su stanovnici ovog grada primorani da gacaju u čizmama, pa do jednostavnih stvari, kao što je recimo neostvariva želja da se ispred kuće ima parkiran automobil.

   Kao što več rekoh, uspeo sam da tokom ovog dana obiđem većinu od najpoznatijih i najraskošnijih crkava i palata Venecije, a ima ih koliko hoćeš. Jebiga, Mlečani su stare lopurde, vekovima su trgovali, varali, pljačkali i dovlačili bogatstvo iz belog sveta. Međutim, ovaj moj obilazak je bio, onako, više mehanički, nisam se baš udubljivao, kao kada sam posećivao razne srednjovekovne crkve po Istoku. Generalno su mi ove zapadne, tj. katoličke bogomolje mnogo manje interesantne i kada su srednjovekovne, a o mlađim da i ne govorim. U Veneciji ima tih starih srednjovekovnih, ali su uglavnom tokom vekova pretrpele mnogo prepravki. U neke čak nisam ni ulazio, već sam samo provirio sa vrata, ustanovio da je unutra sve moderno i novo i koji andrak da ulazim.

   Meni, kome je ovo prva poseta Veneciji, bilo je zanimljivo da gledam neke sasvim obične i uobičajene scene, koje se svakodnevno obavljaju u ovom gradu: ploveće đubretare, dunđere koji su renovirali neku kuću i dizalicom podizali cigle iz čamca, bučne prodavce na ribljoj pijaci Peščeria i slično. Interesantan mi je bio i svaki kanal, svaki most, svaka kuća, čak i one kojima je pola maltera odpalo sa fasade. U Veneciji su i te propale fasade nekako elegantno i lepo propale. Već sam spomenuo da je ovaj grad na vodi jedinstven, ali on se od drugih mesta razlikuje još po nečemu. Po zvuku, u stvari po buci. Preciznije po odsustvu buke automobila.

Ponte Accademia.

   Kako je dan odmicao po ulicama je bilo sve više i više turista. Mnogi od njih već su kod sebe imali najpoznatiji suvenir ovog grada – venecijansku masku. Nosile su se tokom čuvenog karnevala i uz pomoć njih stanovnici ovoga grada krili su svoj identitet i društveni status, te su mogli da se upuste u slobodnije ponašanje. Turisti sa nešto dubljim dzepovima vozili su se gondolama. Vreme je bilo da se udaljim od te gungule i promuvam nekim koliko toliko mirnijim delovima Venecije.

   Sa Lazinom Santa Marijom dela Salute ispunio sam zacrtani plan, prešao glavnu venecijansku vodenu dzadu Kanal Grande i vratio se na trg Svetog Marka ne bi li malo zvirnuo u unutrašnjost Bazilike sv. Marka i Duždeve palate. A, na trgu sve i svašta, gomila ljudi svih mogućih rasa, hranjenje golubova, štapovi za selfi, poziranje, jedna grupa japanskih turista je čak slikala trg uz pomoć drona!

   Prva crkva na ovom mestu podignuta je 828. godine, da bi se u njoj smestile mošti sv. Marka, koje su venecijanski trgovci ukrali iz Aleksandrije. Kažu da su prošvercovali mošti tako što su ih prekrili kupusom i svinjetinom i na taj način sprečili Arape da ih pronađu tokom kontrole. Ta prva crkva je u 10. veku izgorela, pa je bila obnovljena, a zatim je još mnogo puta pregrađivana i dograđivana. Nema šta, lepa, velika, raskošna, malo kitnjasta građevina, koja i spolja i iznutra pokazuje kakva je sila nekada bila Mletačka republika.

Duždeva palata.

   Pažnju mi je prvo privukla porfirna statua četiri tetrarha (rimska cara) na jugoistočnom uglu ove bazilike. U doba tetrarhije, tj. savladarstva 4 cara koju je uveo Dioklecijan, crveni porfir je postao carski kamen i gotovo je samo on korišćen za izradu imperatorskih skulptura. Čuveni putnik i Venecijanac Marko Polo u svojoj autobiografiji navodi da je ova skulptura četiri tetrarha donešena iz jedne stare crkve kod Akre. Međutim, u Istambulu je pronađen ćošak ovog spomenika koji nedostaje, tako da se zapravo on nalazio u Carigradu i prenet je nakon latinske okupacije ovog grada 1204. godine. Mnogo poznatija su četiri konja koja se nalaze iznad ulaska u baziliku. U stvari to su replike, a originali su smešteni unutra. I oni su deo plena koji je ćoravi dužd Dandolo uz pomoć krstaša opljačkao u Carigradu. Unutrašnjost ove bogomolje takođe je puna stvari donešenih iz Carigrada: stubovi, kapiteli, frizovi i čuvena ikona Arhanđela Mihajla. Kakve su lopovčine bili ti Mlečani! Prvo ukradoše mošti sv. Marka, a onda izgradiše crkvu u koju bi se one čuvale i nakrcaše je pokradenim stvarima iz Carigrada. Nije ni čudo što u našim narodnim epskim pesmama malo, malo pa naiđeš ne neku izreku o pokvarenosti i lukavstvu Latina, tj. Mlečana.

Četiri tetrarha.

   Na kraju mi je preostalo da obiđem Duždevu palatu. Ovaj veliki kompleks je uglavnom građen između 1309. i 1424. godine. Bila je prilično oštećena u požaru 1574. godine, ali su se prilikom obnove pridržavali njenog starog izgleda. Očekivano, njena unutrašnjost mi nije bila nešto posebno interesantna. Slike, globusi, ponešto nameštaja, a ja se na te stvari baš i ne palim. Mnogo mi je zanimljivija bila tamnica koja se nalazi ispod same palate. Ko zna koliko je naših hajduka i uskoka u njoj čamilo jer se protivilo Veneciji? Prođoh i “Mostom uzdaha”. Ovaj mostić povezuje Duždevu palatu, preko jednog kanala sa Novim zatvorom. Prema legendi, naziv je dobio po tome što su osuđenici, koji su bili odvođeni u zatvor, kroz njegov uski prozor imali poslednju priliku da bace pogled na slobodu.

Mletačka tamnica.

Most uzdaha.

   Po izlasku iz mletačke tamnice imao sam vremena još samo da negde večeram. Pojedoh najskuplje špagete i popih najskuplje pivo koje sam ikada igde konzumirao. Šta da se radi, pa ipak su to potomci jednih od najvećih srednjovekovnih lopova i pokvarenjaka. Šalim se naravno, da je bilo skupo, bilo je, ali je prijalo, baš kao i ovaj jednodnevni obilazak Venecije.

Pogled sa Mosta uzdaha.