Ознаке

Albanija (7) Azerbejdzan (8) Bugarska (16) Delta Dunava (10) Egipat (1) Grčka (6) Gruzija (23) Iran (16) Istanbul (5) Italija (1) Izrael (18) Jermenija (13) Jordan (1) Kazahstan (17) Krim (11) Mađarska (2) Makedonija (2) Maroko (1) Moldavija (12) Nepal (16) Pridnjestrovlje (12) Rumunija (36) Rusija (5) Sirija (5) Transilvanija (14) Turska (21) Ukrajina (14) Uzbekistan (17)

понедељак, 31. август 2015.

Delta Dunava (7. deo)



SULINA


   Sulina, grad na ušću Dunava, nulta tačka od koje se računa svaki kilometar na ovoj reci. Tačno 1.170 km uzvodno nalazi se moj Beograd.
   U srednjem veku Đenovljani su na ovom mestu formirali malu luku, koju su naseljavali mornari, gusari i ribari. Kasnije će pasti u ruke Osmanlija, a od njih će je preoteti Rusi. Sulina je tokom 18. veka i prve polovine 19. veka bila tek seoce  sa dvadesetak kuća, jednom drvenom dzamijom i hamamom. Pratila ju je reputacija piratskog gnezda. Bila je neprijatna za život zbog velike vlage i mnoštva komaraca. Brojni putopisci zapisali su da su u Sulini živeli raznorazni avanturisti pristigli iz svih delova Orijenta u želji da nekako dođu do novca, čak i po cenu svojih života, koje, inače, kako kažu, nisu mnogo cenili. Svi ti putopisci opisuju Sulince, kao pirate, pijanice, zle i opasne ljude.
Sulinski svetionik.

   Stvar se menja 1856. godine, nakon Krimskog rata, kada je u Parizu formirana Evropska dunavska komisija, čije je sedište postavljeno u Sulini. Dunavsku komisiju činili su predstavnici Francuske, Engleske, Austrije, Prusije, Rusije, Sardinije i Turske. Tako je ovaj grad oko koga su se godinama borili Rusi i Osmanlije postao evropski grad.
Zgrada Dunavske komisije.

   Od tog momenta počinje procvat Suline. Postala je kosmopolitsko mesto koje se jako brzo kolonizovalo i razvijalo. Dobila je nadimak Venecija Orijenta. Za zvanični jezik izabran je francuski. Izgrađena je raskošna palata Dunavske komisije. Takođe je podignuta bolnica i vodotoranj. Uspostavljena je telegrafska, a zatim i telefonska veza. Napravljeno je groblje. Uvedeno je prvo petrolejsko, a potom i električno osvetljenje. Na morskoj plaži je napravljen kazino. Osnovano je pozorište, naravno i bordel. Po gradu je bilo mnogo kafea i restorana. Sulina je imala i svoje novine.

   Dunavska komisija je brinula i finansirala sve konfesije u ovom mestu. Učestvovali su u izgradnji prvo katoličke crkve, zatim ruske pravoslavne, pa protestantske i grčke, a na kraju i dzamije. Početkom 20. veka u Sulini su bile dve rumunske škole, dve grčke, jedna nemačka, jedna jevrejska i jedna francuska.
Rumunska crkva Svetog Nikole.

   Razvoj Suline prekinut je tokom I svetskog rata, kada je doslovno svedena na ruševine. Međutim, posle 1920. godine grad je obnovljen i do 1932. godine čak je postao pomodno turističko mesto. To je period kada je masovnije počela rumunizacija Dobrudze, a time i ovog kosmopolitskog mesta. Inače, u Dobrudzi pre njene inkorporacije u Rumuniju, Rumuni su zapravo bili debela manjina.

   Opadanje Suline otpočelo je razvojem druge crnomorske luke – Konstance. Uz to ovaj grad su tokom II svetskog rata izbombardovali i saveznici i sile osovine. Kao da to nije bilo dovoljno, tokom tih ratnih godina, zadesio ih je i jak zemljotres praćen velikom poplavom. Konačni udarac Sulini zadala je izgradnja kanala Černa voda – Konstanca, koji je ovu rivalsku luku povezao sa Dunavom.
   Došlo je i do velike demografske promene. Većina gradskog stanovništva, tj. Grci, Jermeni i Jevreji, napustila je zemlju. Pojačana je rumunizacija, a mnogi Lipovci (Rusi staroverci) razbacani po selima delte, naselili su se u grad. U ovim komunističkim vremenima, barem na početku, izgleda da je Sulina, ipak, malo bolje prošla nego drugi delovi Rumunije. Izdvojena u ćošku države, slabo dostupna, bila je u nekoj sivoj zoni i stroga komunistička pravila nisu se baš striktno sprovodila. Recimo, sve do 1950. godine postojao je bordel u ovom mestu. Bivši buržuji, tj. trgovci i ostali građani koji nisu emigrirali, još neko vreme su, koliko-toliko davali neki urbani šmek Sulini.

 I kasnije tokom idiotske vladavine Čaušeskua ljudi su se ovde nekako snalazili. Muljalo se, trgovalo. Luka je to! Čamci su se šunjali oko brodova, prodavala se nafta, švercovala se roba, kralo se sa lađa i barži. Neko reče, kao u 17. i 18. veku, kada je ovo mesto krasio epitet gusarskog gnezda.

   A onda je došla 1989. godina. Rumuni su se oslobodili diktatora, a u Sulini je sve otišlo dođavola. Lokalna industrija je propala, ljudi su ostali bez posla, grad je krenuo da se raspada. Počeli su da ga nazivaju “umirući grad”, “zamrznut u vremenu”, “grad zaražen sećanjem”, “zaspali grad”. Njegovi malobrojni ostareli žitelji sa setom su se prisećali vremena kada je to bio “El Dorado” i kada je “Evropa plovila na Dunavu”. Jedan ljutiti stanovnik ovog mesta izjavio je  “U Sulini sunce pre izlazi nego u ostatku zemlje. Mi smo prvi koji ugledamo svetlo, ali zadnji koji vide pravdu”.

   Zapravo ovo “umiranje” Suline nije baš tako sveža pojava. Davne 1933. godine Eugenije Botez, mornarički oficir i šef kapetanije luke ovog mesta, napisao je pod pseudonimom Žan Bart novelu “Europolis”. U ovom veoma popularnom, i na mnoge svetske jezike prevedenom delu, on je prorekao da jednoga dana neće skoro ništa ostati od ovog grada, nekada tako punog života. Sa smrću ovog Europolisa počeće i lagano umiranje u bolovima Evrope. Već sledeće godine nakon što je objavio novelu Žan Bart je umro, a njegovo proročanstvo počelo je da se obistinjuje. Pre nekih 5 – 6 godina bugarski ržiser Kostadin Bonev, inspirisan ovim delom, snimio je film “Europolis – grad na delti”, koji takođe prikazuje turobnu sadašnjost ovog mesta.

   U Sulini koja je nekada brojala 10.000 stanovnika danas živi oko 3.500 ljudi. Zapravo ovaj grad se sastoji od 6 glavnih ulica, koje se paralelno pružaju sa tokom Dunava. U 1. ulici do reke nalaze se lepe zgrade i druge građevine sa starinskim fasadama iz vremena procvata ovog grada. U tim kućama su živeli belosvetski trgovci, zaposleni u  Dunavskoj komisiji, kapetani itd. U 2. ulici već počinju da se mešaju stilovi nekadašnjeg života. Ima tu i nešto raskošnijih zdanja, kao u 1. ulici, ali ima i drvenih kuća, kao i onih sa doksatima. U njima su obitavali malo manje imućni žitelji ovog grada. I u 3. ulici ima tih starinskih, zanimljivih, mada sada uglavnom oronulih, kuća, u kojima su tokom tog srećnog i prosperitetnog doba, verovatno, živeli mornari, lučki radnici, ribari i sl. Tu, kao i u sledećoj ulici, već počinju da se pojavljuju odvratne zgrade iz doba Čaušeskua. Niko, bre, nije znao da napravi ružnije stambene zgrade od tih komunista. U 5. ulici gotovo da nema ničeg urbanog, a 6. je već selo i po njoj se šetaju razne domaće životinje, mada zna po neki bik da zaluta i u 1. ulicu i zalegne maltene pravo ispred nekog modernog restorana.

   Realno, Sulina i nema bogzna šta da ponudi posetiocima, ali meni je bila baš interesantna. Verovatno zbog moje bivše profesije, kao i zato što sam bio dobro upoznat sa njenom interesantnom prošlošću. Obišli smo raznorazne crkve ovog grada, počevši od glavne rumunske pravoslavne crkve, lepe i raskošne, posvećene, kome drugom nego Svetom Nikoli, zaštitniku brodara. Grčka, koja ima drveni zvonik, takođe je posvećena ovom svecu. Postoji u gradu i katolička, kao i ruska staroverska bogomolja. 
Grčka crkva Svetog Nikole.

   Najveća od tih starih zgrada i za ovo mesto, onako, najreprezentativnija je palata Dunavske komisije. Ispentrali smo se i na vrh svetionika što ga je ova organizacija ovde  podigla 1870. godine. Prošli smo i pored kuće Žana Barta, a videli smo i vodotoranj čiju su izgradnju 1897. godine finansirali Holanđani. Vremenom se u Sulini odomaćila legenda da je prilikom posete ovom mestu holandska kraljica zatražila čašu vode i dobila vodu zahvaćenu direktno iz Dunava. Posle toga ona je odlučila da pomogne izgradnju ovog spremišta za vodu.
Vodotoranj.

   Boraveći malo u ovom gradu došao sam do zaključka da su Sulinci potpuno okrenuti Dunavu, iako se nalaze na ušću ove reke u more. Sve kuće su im uz Dunav, dok je morska obala potpuno prazna. Ribu love uglavnom na Dunavu. Nemaju ni jednu morsku putničku liniju, tj. niti jedan brod ne plovi do nekog drugog mesta na obali Crnog mora. Ovde sam prvi put pomislio da ona šaljiva izreka ko nema Dunav dobro mu je i more” možda ima smisla. Sulinci imaju i Dunav i more, ali se čvrsto drže Dunava.

   Kao što već rekoh, o umiranju ovog mesta priča se još od 30-tih godina prošlog veka. Ja nisam stekao utisak da je u pitanju “umirući grad”, “mrtvi grad”, naprotiv meni je delovao prilično živ. Šetalište uz Dunav bilo je puno ljudi, kao i restorani duž tog keja. Plaža na moru je, takođe, bila pristojno posećena. Po reci su zujali čamci sa turistima. Skoro svaki dan bi u pristanište uplovio neki morski brod, koji je došao iz ko zna kog dela sveta, Sve, sve ali nikako mi nije ličio na umirući” grad. Meštani su mi rekli da je tako tokom tih par letnjih meseci, a da onda sve stane. Jedina veza sa ostatkom države, tj. brodovi za Tulču, koji leti idu šest puta sedmično, prepolove polaske. Zimi ponekad tu liniju moraju da održavaju ledolomci. Inače, zima u delti obično nije preterano jaka, ali duva užasan vetar. Lokalci tada kažu da su Rusi uključili ventilator.

   Prvi dan u Sulini završili smo u jednom restoranu na obali Dunava. Naravno, jeli smo ribu. Prvo riblju čorbu od somovine. Bila je truba. Nešto bledunjavo, nezačinjeno, ne može ni da prismrdi našoj. Naručili smo i kalkana. U pitanju je morska riba, na foru ribe list. Otuda joj i ime kalkan, što na turskom znači štit. Važi za kvalitetnu ribu i na nju se prilično pale Turci, Rusi, Ukrajinci i Rumuni. Riba je bila ok, ali mene je oduševio neki rumunski sos od belog luka, koji se obavezno služi uz ribu. Fenomenalan je.

Нема коментара:

Постави коментар