Ознаке

Albanija (7) Azerbejdzan (8) Bugarska (16) Delta Dunava (10) Egipat (1) Grčka (6) Gruzija (23) Iran (16) Istanbul (5) Italija (1) Izrael (18) Jermenija (13) Jordan (1) Kazahstan (17) Krim (11) Mađarska (2) Makedonija (2) Maroko (1) Moldavija (12) Nepal (16) Pridnjestrovlje (12) Rumunija (36) Rusija (5) Sirija (5) Transilvanija (14) Turska (21) Ukrajina (14) Uzbekistan (17)

уторак, 02. април 2013.

Putovanje u Uzbekistan (8. deo)



BUHARA


    Malo nakon što smo došli na autobusku stanicu u Samarkandu, pojavila se i maršutka koja ide za Buharu. Doduše, bila je krcata. Naše rančeve su smestili na krov kombija, a mi smo se nekako ugurali u već puno vozilo. Vožnja je dugo trajala, bilo je puno policijskih zaustavljanja, a bogami i čestih dugačkih pauza. Vozači, kao i ostali putnici iz maršutke, bili su fini i druželjubivi.
   Po dolasku u Buharu smestili smo se u pansion Nadira & Azibeg. Ista priča kao i kod prethodnih smeštaja u kojima smo odsedali od kad smo u Uzbekistanu. Dvospratna kuća sa velikim centralnim dvorištem, oko koga su sobe za goste. Sve u svemu, bilo je pristojno, sređeno, čisto i, što je najvažnije, jeftino. Posle duge vožnje u krcatoj maršutki, bio je neophodan odmor i tuširanje i tek nakon toga mogli smo da se malo promuvamo gradom.
   Buhara mi se u startu dopala više od Samarkanda. Autentičnija je i ovde se mnogo bolje može doživeti kako su nekada davno izgledali centralnoazijski gradovi. Buhara je oduvek važila za najsvetiji i najuvažavaniji grad na ovim prostorima. Tokom X i XI veka bila je prestonica Samanida. Osim toga bila je i centar nauke i kulture. U njoj su živele ličnosti kao što su Avicena i Firdusi. Zatim su Buharom vladali Karakanidi i Karakitajci, dok je 1220. godine nije osvojio Dzingis kan. Za vreme Timurida ovaj grad je bio u senci Samarkanda. U XVI veku Šajbanidi će od Buhare napraviti prestonicu tzv. Buharskog kanata. Za vreme njihove vladavine u gradu je bilo 100 medresa, u kojima se školovalo 10.000 studenata, 300 dzamija, bezbroj bazara i karavansaraja. Od 1598. pa sve do 1747. godine Buharom su vladali Astrahanidi i u to vreme je njen značaj znatno opao. Posle njih na red je došla dinastija Mangita, koja je trajala sve do dolaska Rusa.
   Prvo smo se uputili ka Čor minoru, iliti na tadzičkom “Četiri minareta”. U stvari to je ulaz nekadšnje medrese, koja je izgrađena 1807. godine. Sada se u ovoj neobičnoj građevini prodaju suveniri. Za neku sitnu lovu popeli smo se i na njen krov. 
Čor minor

   Nakon Čor minora nastavlili smo sa šetnjom, po ovom manje turističkom delu grada. Kuće su od ćerpiča i blata, sa krovovima od lima ili salonit ploča. Kao i po većini drugih sovjetskih mesta i ovde se duž zidova pružaju zarđale cevi za gas. Ispred kuća, na plastičnim stolicama, sedeli su starci, kojima smo bili interesantni i zbog kojih smo morali s vremena na vreme da se zaustavimo i proćaskamo malo sa njima, tačnije obično da odgovorimo na par njihovih pitanja. 



   Tako smo izbili na Ljabi hauz, tj. nekadašnji otvoreni rezervoar za vodu, koji je izgrađen 1602. godine. Sada je oko ovog bazena smešteno nekoliko restorana. Nameravali smo da ručamo u jednom od njih, ali smo ubrzo odustali, jer na meniju nisu imali ništa od centralnoazijske kuhinje, već pice, bečke šnicle i slične stvari. Neka, hvala.
   Nedaleko od Ljabi hauza nalazi se medresa i hanaka Nadir Divan bega iz XVII veka. U ovom kompleksu je veliki broj suvenirnica i zanatskih radnji. Između ostalih stvari mogu da se kupe i veoma lepe minijature crtane na svili. Pošto već nismo uspeli da ručamo, popili smo po par piva u restoranu, koji zauzima centralno mesto u dvorištu nekadašnje medrese.
Medresa Nadir Divan bega

   U ovom delu oko Ljabi hauza nalazi se i Kulkedaš medresa iz XVI veka, a treba pomenuti i simpatičan spomenik Nasradin hodze na magarcu. Posle male potrage pronašli smo mesto gde je mogla da se jede lokalna hrana. Ovaj put sam isprobao lagman, odnosno testo sa mlevenim mesom. Pošto smo se malo okrepili, krenuli smo da ugrabimo još nešto od Buhare, dok ne padne mrak. Najviše smo se zadržali kod najstarije građevine ovog grada, kod Magoki Atare dzamije iz IX veka. Prilikom arheoloških iskopavanja sovjetski  arheolozi su na ovom mestu pronašli ostatke i zoroastrijanskog i budističkog hrama. Obišli smo i par tokova, tj. nekadašnjih tržnih centara”. U pitanju su građevine sa velikim kupolama koje su podizane preko raskrsnica glavnih ulica. Danas su sačuvani Toki zargaron (kupola juvelira), Toki sarafon (kupola menjača novca) i Toki tilpak furušon (kupola šeširdzija). Kada je pala noć, seli smo u jedan kafe kod Ljabi hauza i neko vreme odmarali i uživali u atmosferi, koja je vladala na ovom trgu.
Magoki Atari dzamija
Jedan od tokova

   Novi dan u Buhari i novi obilazak ovog grada. Prve na redu bile su medresa Ulug bega iz XV veka i Abdul Azis kana iz XVII veka. Obe, naravno, zavređuju pažnju, ali nakon što smo videli ko zna koliko sličnih građevina, mehanički smo ih obišli i nastavili dalje.

   Znatno veću pažnju privukao nam je Kalon minaret. Ovaj 46 metara visoki minaret podigao je 1127. godine karakanidski vladar Arslan kan. Kalon na tadzičkom znači “velik”. Legenda kaže da je minaret zadivio i samog Dzingis kana, kada je zauzeo Buharu, te je zahvaljujući tome pošteđen. Odmah pored, nalazi se Kalon dzamija. Izgrađena je u XVI veku od strane prvih Šajbanida, na mestu gde je bila starija dzamija, koju je uništio Dzingis kan. Bila je glavna gradska dzamija sve do formiranja Sovjetskog Saveza, od kada je služila kao magacin.
Kalon minaret
Kalon dzamija

   Odatle smo otišli do Zindana, tj. do srednjovekovne apsane. Zatvor, u stvari, izgleda kao mala tvrđava. Unutra su smešteni razni zatvorski rekviziti, kao i neke nevešto izrađene voštane figure robijaša. Kakav je bio život u ovoj tamnici bolje od svega toga dočarava jedna fotografija sa početka XX veka, čuvenog ruskog fotografa Sergeja Mihailoviča Prokudina. Unutar Zindana može da se vidi i jedna velika rupa u kojoj su držani najokoreliji zločinci, a među njima i dva britanska špijuna, koji su se malo preigrali tokom “Velike igre”. Pod ovim terminom podrazumeva se borba ruskog i britanskog carstva za kontrolu nad Centralnom Azijom. Ovaj “hladni rat” vođen je tokom skoro čitavog XIX veka, kao i na početku XX veka. Naime, kako su Rusi počeli da zauzimaju, jedan za drugim, centralnoazijske kanate, Britanci su se zabrinuli za “dragulj u njihovoj  kruni”, tj. za Indiju. Englezi su zbog toga vodili nekoliko ratova ne bi li od Avganistana napravili tampon zonu između njihove Indije i Rusije. Naročito je poznat I anglo-avganistanski rat (1839 – 1842), na kraju koga su Britanci bili primorani da napuste Avganistan. Od 4.500 engleskih vojnika, koji su krenuli iz Kabula, uspeo je da stigne do Indije samo jedan čovek. Ostale su poubijali ljuti Avganistanci. Osim silom oružja, za ove prostore se borilo i svim drugim sredstvima. Obe strane su slale raznorazne špijune, koji su pokušavali da za svoju državu privuku azijske vladare. Tako su formirani razni marionetski režimi. Ti špijuni, koji su preplavili Centralni Aziju, predstavljali su se kao arheolozi, geografi, geolozi, botaničari, a bilo je slučajeva gde su čak i muslimanski propovednici i budistički hodočasnici, u stvari, špijunirali za jednu od carevina.
   Kao što rekoh, ova borba između Rusa i Britanaca za dominaciju nad ovom teritorijom naziva se “Velika igra”. Termin je prvi upotrebio obaveštajni oficir Artur Konoli, jedan od dvojice “stanara” buharskog Zindana. Naime, 1838. godine engleski pukovnik Čarls Stodart je stigao u Buharu u diplomatsku misiju kod emira Nasrulah kana. Pukovnik je došao bez poklona, sa pismom britanskog generala, guvernera Indije, a ne sa pismom kraljice Viktorije, kako je očekivao sujetni emir. Da stvar bude gora, Stodart je prekršio protokol i ujahao u emirovu citadelu na konju, umesto da uđe peške. Nadmenog Engleza Nasrulah kan je bacio u tamnicu. Veći deo zatočeništva pukovnik je proveo na dnu one rupe, u društvu pacova i buba. Kapetan Artur Konoli poslat je u Buharu da izdejstvuje oslobađanje Stodarta, ali je i on završio u zatvoru. Godine 1842. britanski oficiri su prvo naterani da ispred citadele iskopaju sebi grobove, a zatim su tu obezglavljeni. Nema zajebancije sa emirom. Navodno je Nasrulah kan prilikom borbe za presto emira Buhare 1826. godine likvidirao svoju braću i 28 drugih rođaka.
Zindan

   I tako dođosmo do Arka, tj. do gradske tvrđave, koja se na ovom mestu nalazi još od V veka. Današnji oblik ovog utvrđenja je iz perioda dinastije Mangit. Posebno je impresivna velika ulazna kapija, sa dva tornja i galerijom između njih. Unutar citadele nalazila se palata emira, dzamija, sedišta raznih administracija itd. 
Ark
Bedemi citadele

   Poslednji emir Buhare bio je Muhamed Alim kan. Godine 1918. kod njega je stigla delegacija boljševika iz Taškenta, sa namerom da preuzmu vlast nad Buharom. Lukavi emir je uspeo da raspiri antirusko raspoloženje u narodu, tako da je rulja poklala skoro celu delegaciju. Ubrzo je usledila osveta. Organizovan je ustanak u Turkmenabadu, koji se nalazi stotinak kilometara južno od Buhare. Pobunu su podigli Mlado-Buharci i odmah su zatražili pomoć Crvene armije. I tako, crvenoarmejci na čelu sa generalom Mihailom Frunzeom 1920. godine zauzimaju Buharu. Muhamed Alim kan je uspeo da pobegne prvo u Dušanbe, a kasnije se skrasio u Kabulu.
   Njegov živopisan izgled danas nam je poznat zahvaljujući fenomenalnoj kolor fotografiji iz 1911. godine, koju je napravio Prokudin. Na njoj sedi debeli emir, sa turbanom i gustom crnom bradom. Na sebi nosi raskošan plavi kaftan, koji je zategnut širokim zlatnim pojasom. Autor ove fotografije Sergej Mihailovič Prokudin Gorski je čuveni ruski fotograf, koji je od 1909. do 1915. godine obilazio sve delove ruskog carstva i napravio preko dve hiljade fotografija u koloru. Za to je imao specijalnu dozvolu ruskog cara Nikolaja II. Dobar deo tih slika snimljen je u Centralnoj Aziji i danas one predstavljaju izuzetno svedočanstvo o tadašnjem životu na ovim prostorima.
   Sledeća na redu bila je dzamija Bolo hauz iz 1718. godine. Kako joj samo ime kaže, nalazi se pored još jednog od nekadašnjih rezervoara za vodu. Dzamija je i danas u funkciji.
Bolo hauz dzamija

   Odatle smo se uputili do Čašma Ajub, što može da se prevede kao Jovov izvor. U pitanju je građevina koja je podignuta iznad jednog izvora. Prema legendi, ovo mesto je pohodio Jov (u islamu Ejub), a izvor je izbio na mestu gde je njegov štap ostavio trag na tlu.
Čašma Ajub

   Meni je najzanimljivije zdanje u Buhari mauzolej Samanida sa početka X veka. Samanidi su persijska dinastija, koja je vladala ovim prostorima od 819. – 999. godine, a njen osnivač bio je Samon Kuda. On je napustio zaoroastrijanizam i prihvatio sunitski islam. Mauzolej je podigao Ismail Samani za svog oca. To je u stvari mala, četvrtasta građevina, sa kubetom. Ona uopšte nije nešto monumentalna, ali se ubraja u remek dela svetske arhitekture zbog svog neverovatnog enterijera i eksterijera. Postignut je sjajan efekat ugradnjom cigala različitih oblika na njenu fasadu, kao i u njenoj unutrašnjosti.
Mauzolej Samanida

   Nedaleko od mauzoleja nalaze se ostaci gradskih zidina iz vremena Šajbanida. Ovi zemljani bedemi su u prilično lošem stanju. Na kraju smo posetili i medrese: Abdul kana, Modari kana, Miri Arab, dzamiju hodze Zajnidina, kao i Turki Dzandi mauzolej. Mrtvi umorni nekako smo se dovukli do našeg pansiona.
Zidine Buhare
Zapušteni rezervoar za vodu

   Predveče smo se prošetali do sinagoge, koja se nalazi južno od Ljabi hauza. Tu se nekada nalazila jevrejska četvrt Buhare. Smatra se da Jevreji žive u ovom gradu još od XII ili XIII veka. Buharski Jevreji su vremenom stvorili jedinstvenu kulturu, sa sopstvenim jezikom, koji je u vezi sa persijskim, ali ima jevrejsko pismo. Do raspada Sovjetskog Saveza u Buhari je bilo 7 % Jevreja. Većina njih se iselila u Izrael, tako da ih sada ima oko 800. Kada je pala noć krenuli smo u neobaveznu šetnju, a potom na obavezne kebabe.

Нема коментара:

Постави коментар