BUHARA
Malo nakon što smo došli na autobusku
stanicu u Samarkandu, pojavila se i maršutka koja ide za Buharu. Doduše, bila
je krcata. Naše rančeve su smestili na krov kombija, a mi smo se nekako ugurali
u već puno vozilo. Vožnja je dugo trajala, bilo je puno policijskih
zaustavljanja, a bogami i čestih dugačkih pauza. Vozači, kao i ostali putnici
iz maršutke, bili su fini i druželjubivi.
Po dolasku
u Buharu smestili smo se u pansion Nadira & Azibeg. Ista priča kao i kod
prethodnih smeštaja u kojima smo odsedali od kad smo u Uzbekistanu. Dvospratna
kuća sa velikim centralnim dvorištem, oko koga su sobe za goste. Sve u svemu,
bilo je pristojno, sređeno, čisto i, što je najvažnije, jeftino. Posle duge
vožnje u krcatoj maršutki, bio je neophodan odmor i tuširanje i tek nakon toga
mogli smo da se malo promuvamo gradom.
Buhara mi
se u startu dopala više od Samarkanda. Autentičnija je i ovde se mnogo bolje
može doživeti kako su nekada davno izgledali centralnoazijski gradovi. Buhara
je oduvek važila za najsvetiji i najuvažavaniji grad na ovim prostorima. Tokom
X i XI veka bila je prestonica Samanida. Osim toga bila je i centar nauke i
kulture. U njoj su živele ličnosti kao što su Avicena i Firdusi. Zatim su
Buharom vladali Karakanidi i Karakitajci, dok je 1220. godine nije osvojio
Dzingis kan. Za vreme Timurida ovaj grad je bio u senci Samarkanda. U XVI veku
Šajbanidi će od Buhare napraviti prestonicu tzv. Buharskog kanata. Za vreme
njihove vladavine u gradu je bilo 100 medresa, u kojima se školovalo 10.000 studenata,
300 dzamija, bezbroj bazara i karavansaraja. Od 1598. pa sve do 1747. godine
Buharom su vladali Astrahanidi i u to vreme je njen značaj znatno opao. Posle
njih na red je došla dinastija Mangita, koja je trajala sve do dolaska Rusa.
Prvo smo
se uputili ka Čor minoru, iliti na tadzičkom “Četiri minareta”. U stvari to je ulaz nekadšnje medrese, koja je
izgrađena 1807. godine. Sada se u ovoj neobičnoj građevini prodaju suveniri. Za neku sitnu lovu popeli
smo se i na njen krov.
 |
| Čor minor |
Nakon Čor
minora nastavlili smo sa šetnjom, po ovom manje turističkom delu grada. Kuće su
od ćerpiča i blata, sa krovovima od lima ili salonit ploča. Kao i po većini
drugih sovjetskih mesta i ovde se duž zidova pružaju zarđale cevi za gas. Ispred
kuća, na plastičnim stolicama, sedeli su starci, kojima smo bili interesantni i
zbog kojih smo morali s’ vremena na vreme da se
zaustavimo i proćaskamo malo sa njima, tačnije obično da odgovorimo na par
njihovih pitanja.
Tako smo
izbili na Ljabi hauz, tj. nekadašnji otvoreni rezervoar za vodu, koji je
izgrađen 1602. godine. Sada je oko ovog bazena smešteno nekoliko restorana. Nameravali
smo da ručamo u jednom od njih, ali smo ubrzo odustali, jer na meniju nisu
imali ništa od centralnoazijske kuhinje, već pice, bečke šnicle i slične
stvari. Neka, hvala.
Nedaleko
od Ljabi hauza nalazi se medresa i hanaka Nadir Divan bega iz XVII veka. U ovom
kompleksu je veliki broj suvenirnica i zanatskih radnji. Između ostalih stvari
mogu da se kupe i veoma lepe minijature crtane na svili. Pošto već nismo uspeli
da ručamo, popili smo po par piva u restoranu, koji zauzima centralno mesto u
dvorištu nekadašnje medrese.
 |
| Medresa Nadir Divan bega |
U ovom
delu oko Ljabi hauza nalazi se i Kulkedaš medresa iz XVI veka, a treba pomenuti
i simpatičan spomenik Nasradin hodze na magarcu. Posle male potrage pronašli
smo mesto gde je mogla da se jede lokalna hrana. Ovaj put sam isprobao lagman,
odnosno testo sa mlevenim mesom. Pošto smo se malo okrepili, krenuli smo da
ugrabimo još nešto od Buhare, dok ne padne mrak. Najviše smo se zadržali kod
najstarije građevine ovog grada, kod Magoki Atare dzamije iz IX veka. Prilikom
arheoloških iskopavanja sovjetski
arheolozi su na ovom mestu pronašli ostatke i zoroastrijanskog i
budističkog hrama. Obišli smo i par tokova, tj. nekadašnjih “tržnih centara”. U
pitanju su građevine sa velikim kupolama koje su podizane preko raskrsnica
glavnih ulica. Danas su sačuvani Toki zargaron (kupola juvelira), Toki sarafon
(kupola menjača novca) i Toki tilpak furušon (kupola šeširdzija). Kada je pala
noć, seli smo u jedan kafe kod Ljabi hauza i neko vreme odmarali i uživali u atmosferi,
koja je vladala na ovom trgu.
 |
| Magoki Atari dzamija |
 |
| Jedan od tokova |
Novi dan u
Buhari i
novi obilazak ovog grada. Prve na redu bile su medresa Ulug bega iz XV veka i
Abdul Azis kana iz XVII veka. Obe, naravno, zavređuju pažnju, ali nakon što smo
videli ko zna koliko sličnih građevina, mehanički smo ih obišli i nastavili
dalje.
Znatno
veću pažnju privukao nam je Kalon minaret. Ovaj 46 metara visoki minaret
podigao je 1127. godine karakanidski vladar Arslan kan. Kalon na tadzičkom
znači “velik”. Legenda kaže da je minaret
zadivio i samog Dzingis kana, kada je zauzeo Buharu, te je zahvaljujući tome
pošteđen. Odmah pored, nalazi se Kalon dzamija. Izgrađena je u XVI veku od
strane prvih Šajbanida, na mestu gde je bila starija dzamija, koju je uništio
Dzingis kan. Bila je glavna gradska dzamija sve do formiranja Sovjetskog
Saveza, od kada je služila kao magacin.
 |
| Kalon minaret |
 |
| Kalon dzamija |
Odatle
smo otišli do Zindana, tj. do srednjovekovne apsane. Zatvor, u stvari, izgleda
kao mala tvrđava. Unutra su smešteni razni zatvorski rekviziti, kao i neke
nevešto izrađene voštane figure robijaša. Kakav je bio život u ovoj tamnici
bolje od svega toga dočarava jedna fotografija sa početka XX veka, čuvenog
ruskog fotografa Sergeja Mihailoviča Prokudina. Unutar Zindana može da se vidi
i jedna velika rupa u kojoj su držani najokoreliji zločinci, a među njima i dva
britanska špijuna, koji su se malo preigrali tokom “Velike igre”. Pod ovim terminom podrazumeva se borba ruskog i
britanskog carstva za kontrolu nad Centralnom Azijom. Ovaj “hladni rat” vođen je tokom skoro čitavog XIX veka, kao i na
početku XX veka. Naime, kako su Rusi počeli da zauzimaju, jedan za drugim,
centralnoazijske kanate, Britanci su se zabrinuli za “dragulj u njihovoj
kruni”, tj. za Indiju. Englezi su zbog toga vodili nekoliko ratova ne bi li od
Avganistana napravili tampon zonu između njihove Indije i Rusije. Naročito je
poznat I anglo-avganistanski rat (1839 – 1842), na kraju koga su Britanci bili
primorani da napuste Avganistan. Od 4.500 engleskih vojnika, koji su krenuli iz
Kabula, uspeo je da stigne do Indije samo jedan čovek. Ostale su poubijali
ljuti Avganistanci. Osim silom oružja, za ove prostore se borilo i svim drugim
sredstvima. Obe strane su slale raznorazne špijune, koji su pokušavali da za
svoju državu privuku azijske vladare. Tako su formirani razni marionetski
režimi. Ti špijuni, koji su preplavili Centralni Aziju, predstavljali su se kao
arheolozi, geografi, geolozi, botaničari, a bilo je slučajeva gde su čak i
muslimanski propovednici i budistički hodočasnici, u stvari, špijunirali za
jednu od carevina.
Kao što
rekoh, ova borba između Rusa i Britanaca za dominaciju nad ovom teritorijom
naziva se “Velika igra”. Termin je prvi upotrebio
obaveštajni oficir Artur Konoli, jedan od dvojice “stanara” buharskog Zindana. Naime, 1838. godine engleski pukovnik
Čarls Stodart je stigao u Buharu u diplomatsku misiju kod emira Nasrulah kana.
Pukovnik je došao bez poklona, sa pismom britanskog generala, guvernera Indije,
a ne sa pismom kraljice Viktorije, kako je očekivao sujetni emir. Da stvar bude
gora, Stodart je prekršio protokol i ujahao u emirovu citadelu na konju, umesto
da uđe peške. Nadmenog Engleza Nasrulah kan je bacio u tamnicu. Veći deo
zatočeništva pukovnik je proveo na dnu one rupe, u društvu pacova i buba.
Kapetan Artur Konoli poslat je u Buharu da izdejstvuje oslobađanje Stodarta,
ali je i on završio u zatvoru. Godine 1842. britanski oficiri su prvo naterani
da ispred citadele iskopaju sebi grobove, a zatim su tu obezglavljeni. Nema
zajebancije sa emirom. Navodno je Nasrulah kan prilikom borbe za presto emira
Buhare 1826. godine likvidirao svoju braću i 28 drugih rođaka.
 |
| Zindan |
I tako
dođosmo do Arka, tj. do gradske tvrđave, koja se na ovom mestu nalazi još od V
veka. Današnji oblik ovog utvrđenja je iz perioda dinastije Mangit. Posebno je
impresivna velika ulazna kapija, sa dva tornja i galerijom između njih. Unutar
citadele nalazila se palata emira, dzamija, sedišta raznih administracija itd.
 |
| Ark |
 |
| Bedemi citadele |
Poslednji
emir Buhare bio je Muhamed Alim kan. Godine 1918. kod njega je stigla
delegacija boljševika iz Taškenta, sa namerom da preuzmu vlast nad Buharom.
Lukavi emir je uspeo da raspiri antirusko raspoloženje u narodu, tako da je
rulja poklala skoro celu delegaciju. Ubrzo je usledila osveta. Organizovan je
ustanak u Turkmenabadu, koji se nalazi stotinak kilometara južno od Buhare.
Pobunu su podigli Mlado-Buharci i odmah su zatražili pomoć Crvene armije. I
tako, crvenoarmejci na čelu sa generalom Mihailom Frunzeom 1920. godine zauzimaju
Buharu. Muhamed Alim kan je uspeo da pobegne prvo u Dušanbe, a kasnije se
skrasio u Kabulu.
Njegov
živopisan izgled danas nam je poznat zahvaljujući fenomenalnoj kolor
fotografiji iz 1911. godine, koju je napravio Prokudin. Na njoj sedi debeli emir,
sa turbanom i gustom crnom bradom. Na sebi nosi raskošan plavi kaftan, koji je
zategnut širokim zlatnim pojasom. Autor ove fotografije Sergej Mihailovič
Prokudin Gorski je čuveni ruski fotograf, koji je od 1909. do 1915. godine
obilazio sve delove ruskog carstva i napravio preko dve hiljade fotografija u
koloru. Za to je imao specijalnu dozvolu ruskog cara Nikolaja II. Dobar deo tih
slika snimljen je u Centralnoj Aziji i danas one predstavljaju izuzetno
svedočanstvo o tadašnjem životu na ovim prostorima.
Sledeća
na redu bila je dzamija Bolo hauz iz 1718. godine. Kako joj samo ime kaže,
nalazi se pored još jednog od nekadašnjih rezervoara za vodu. Dzamija je i
danas u funkciji.
 |
| Bolo hauz dzamija |
Odatle smo
se uputili do Čašma Ajub, što može da se prevede kao Jovov izvor. U pitanju je građevina
koja je podignuta iznad jednog izvora. Prema legendi, ovo mesto je pohodio Jov
(u islamu Ejub), a izvor je izbio na mestu gde je njegov štap ostavio trag na
tlu.
 |
| Čašma Ajub |
Meni je
najzanimljivije zdanje u Buhari mauzolej Samanida sa početka X veka. Samanidi
su persijska dinastija, koja je vladala ovim prostorima od 819. – 999. godine,
a njen osnivač bio je Samon Kuda. On je napustio zaoroastrijanizam i prihvatio
sunitski islam. Mauzolej je podigao Ismail Samani za svog oca. To je u stvari
mala, četvrtasta građevina, sa kubetom. Ona uopšte nije nešto monumentalna, ali
se ubraja u remek dela svetske arhitekture zbog svog neverovatnog enterijera i
eksterijera. Postignut je sjajan efekat ugradnjom cigala različitih oblika na
njenu fasadu, kao i u njenoj unutrašnjosti.
 |
| Mauzolej Samanida |
Nedaleko
od mauzoleja nalaze se ostaci gradskih zidina iz vremena Šajbanida. Ovi
zemljani bedemi su u prilično lošem stanju. Na kraju smo posetili i medrese: Abdul kana, Modari kana, Miri Arab, dzamiju hodze Zajnidina,
kao i Turki Dzandi mauzolej. Mrtvi umorni nekako smo se dovukli do našeg
pansiona.
 |
| Zidine Buhare |
 |
| Zapušteni rezervoar za vodu |
Predveče
smo se prošetali do sinagoge, koja se nalazi južno od Ljabi hauza. Tu se nekada
nalazila jevrejska četvrt Buhare. Smatra se da Jevreji žive u ovom gradu još od
XII ili XIII veka. Buharski Jevreji su vremenom stvorili jedinstvenu kulturu,
sa sopstvenim jezikom, koji je u vezi sa persijskim, ali ima jevrejsko pismo.
Do raspada Sovjetskog Saveza u Buhari je bilo 7 % Jevreja. Većina njih se
iselila u Izrael, tako da ih sada ima oko 800. Kada je pala noć krenuli smo u
neobaveznu šetnju, a potom na obavezne kebabe.
Нема коментара:
Постави коментар