Ознаке

Albanija (7) Azerbejdzan (8) Bugarska (16) Delta Dunava (10) Egipat (1) Grčka (6) Gruzija (23) Iran (16) Istanbul (5) Italija (1) Izrael (18) Jermenija (13) Jordan (1) Kazahstan (17) Krim (11) Mađarska (2) Makedonija (2) Maroko (1) Moldavija (12) Nepal (16) Pridnjestrovlje (12) Rumunija (36) Rusija (5) Sirija (7) Transilvanija (14) Turska (21) Ukrajina (14) Uzbekistan (17)

уторак, 02. април 2013.

Putovanje u Uzbekistan (11. deo)



ARALSKO MORE


   Ujutro smo napustili mesto gde smo odseli i odmah se upustili u cenkanje sa buljukom taksista. Posle ljute borbe dogovorili smo se sa jednim tipom da nas odveze do mesta Mujnak, koje se nalazi nekih stotinak kilometara severno od Kungrada. Nekada je ovaj grad bio važna ribarska luka, na obali Aralskog mora, a sada je udaljen od voda Arala oko 150 km.
    Aralsko more je u stvari jezero, koje je nazvano morem zbog svoje nekadašnje veličine. Svojevremeno je zauzimalo preko 66.000 km2, a danas je njegova površina spala na oko 12.000 km2. Ovo nestajanje Aralskog mora smatra se najvećom ekološkom katastrofom u svetu. Do otpočinjanja rapidnog isušivanja došlo je  60 – tih godina prošlog veka, kada su sovjetske vlasti rešile da od Uzbekistanske republike naprave velikog proizvođača pamuka. Zbog toga su reke Amu Darja i Sir Darja postale deo tog ambicioznog melioracijskog plana. Izgrađeni su mnogobrojni irigacioni kanali, koji su dobar deo vode ovih reka, umesto u Aralsko jezero, odvodili ka pamučnim poljima. Sovjetske vlasti su uspele, pamuk, belo zlato, postao je jedan od najvećih izvoznih proizvoda ovog dela SSSR-a. Ceh je platilo Aralsko more i ljudi koji su živeli na njegovoj obali. Naravno, najviše su pogođeni ribari, koji su malo po malo ostali bez posla. Mi smo se uputili u Mujnak upravo da bismo videli nekadašnju ribarsku flotu ovog grada, koja sada, sva zarđala, leži na pustinjskom pesku, tačnije na dnu nekadašnjeg jezera. Međutim, žrtve ove katastrofe nisu samo ribari, već svo stanovništvo šire oblasti oko Aralskog mora. Kada se povukla voda na dnu jezera ostao je pesak “obogaćen” raznim pesticidima korišćenim u poljoprivredi. Da stvar bude gora, na ostrvu ironičnog imena Vozroždenija, za vreme SSSR-a vršeni su testovi sa raznim bojnim otrovima. I tako sada vetar raznosi zatrovani pesak sa dna nekadašnjeg jezera po celoj okolini, što prouzrokuje čitav niz zdravstvenih problema kod stanovništva. U ovoj regiji su mnogo češća respiratorna oboljenja, rak, tuberkuloza nego u ostalim delovima Uzbekistana.
   Vozeći se standardno lošim putem stigli smo u Mujnak. I grad je u lošem stanju. Kažu da je to nekada bilo živo ribarsko mesto, sa lukom i fabrikom za preradu ribe. Sada je to još jedan od propalih, turobnih, postsovjetskih gradova. Kuće su uglavnom jednospratne, sa krovovima pokrivenim lesonit – pločama. Naravno, i ovde su na sve strane raspoređene obavezne plinske cevi. Pošto su žitelji Mujnaka muslimani, domovi su im okruženi visokim zidanim ogradama. Svi ti zidovi su okrečeni u belo, a bukvalno svaka kapija je ofarbana u svetlo plavu boju. Nigde nema žive duše, tek se s vremena na vreme, na trenutak pojavi po neki stanovnik. Zato je peska i prašine bilo na sve strane.
Mujnak

   Kada smo izbili na obalu nekadašnjeg jezera pred nama su se pojavile prve nasukane lađe. Prizor je bio neverovatan i nestvaran. Dva velika zarđala ribarska broda usred pustinje, a nigde u okolini ne vidi se nikakva voda. Gledam u pravcu gde je nekad bila pučina i tamo se vidi nekoliko kamila. Dok sam se muvao oko ovih brodova na pamet su mi pali stihovi “poneki mornar možda ostane bez lađe, ali bez mora to je izuzetan peh”. Na jednom brodu, neko od prethodnih posetilaca ove bizarne turističke atrakcije, napisao je prvo ćirilicom “Aral more”, a zatim na francuskom “voda ne zaboravlja put”.

   Kada sam prvi put video fotografije ovih nasukanih brodova poželeo sam da posetim ovo mesto. Ne znam zašto. Ne spadam u likove koji jure ovakve čudne lokacije. Nisam došao ni zbog toga što ovde mogu da se naprave baš dobre fotografije. Jednostavno, ne znam zbog čega. Možda, ovo ima veze sa time što sam nekada davno bio lađar. I eto sada sam tu pored tih brodova. Moji saputnici su ih isfotografisali i počeli su da se dosađuju. Pričali su sa taksistom dok su čekali na mene, a meni se nije išlo. Izgleda da se u meni probudio davno zaspali lađar, koji nije ostao imun pred ovim prizorom. Primetio sam iza peščanih dina još jednu poveću grupu brodova. Prijateljima sam doviknu da ću ja peške do tih olupina. Oni odlaze kolima. Kao kroz duboki sneg koračao sam po pesku sa dna Aralskog mora. Kada sam malo bolje obratio pažnju, shvatio sam da osim po pesku hodam i po školjkama. Zahvatio sam šaku peska i pustio da iscuri kroz moje prste. Na dlanu mi je ostao pregršt malih belih školjki. Inače, od pamtiveka u ovom delu Centralne Azije postoje dve pustinje Kara kum i Kizil kum, tj. Crni pesak i Crveni pesak. Od kada se isušilo Aralsko more, narod je njegovo dno prozvao Ak kum, odnosno Beli pesak.

   Drugu grupu činilo je nekih desetak brodova, pravilno poređanih u liniji, sa pramcem okrenutim ka nekadašnjoj pučini. Penjao sam se u neke od njih, ulazio u tovarne prostore, u mašinska odeljenja, na komandni most. Opet su morali da me čekaju.

   Iza ovih nasukanih brodova uzdiže se litica, koja je u stvari nekada bila obala. Tu je podignut spomenik posvećen Aralskom moru. Okolo njega raspoređene su table sa satelitskim snimcima, koji pokazuju kako se jezero postepeno smanjivalo. Na prvom panou vidi se kako je Aralsko more izgledalo 1960. godine. Situacija se malo promenila do 1970. godine, ali već 1990. godine polovina jezera je nestala. Godine 2000. već su se izdvojile tri gotovo zasebne vodene površine. Na poslednjoj tabli nalazi se snimak iz 2009. godine, koji je potpuno poražavajući.

   Kazahstanci su pokazali veću zabrinutost od Uzbeka za sudbinu ovog jezera, te su pokrenuli neke akcije ne bi li spasili šta se spasiti može. Izgradili su branu da bi stizalo više vode u Mali Aral, tj. u deo Aralskog jezera, koji se tokom isušivanja izdvojio. Prvih rezultata već ima, pošto se nivo polako povećava. Interesantna je i priča kako su opstali sa svojim poslom ovdašnji ribari. Naime, kada se jezero suviše smanjilo i kada je, u stvari nastalo više manjih vodenih površina, porastao je salinitet vode. Zbog toga u pojedinim delovima Arala više nije mogla da opstane slatkovodna riba koja je tu lovljena. Rešenje je pronađeno u poribljavanju ribom iz Crnog mora. Tako su kazaški ribari preživeli loveći morskog iverka, umesto smuđa. Iverak je odradio svoje, spasio je ribare kada je bilo najteže. Kako se nivo vode sada povećava, smanjuje se salinitet. Zbog toga iverak polako iščezava, a ponovo se vraćaju rečne ribe.

   Došlo je vreme da napustimo ovo neobično mesto. Dok smo se vozili razmišljao sam o ovoj katastrofi koja je zadesila Aralsko more. Svi su za to okrivili sovjetske vlasti i njihovu lošu agrarnu politiku, međutim, postoji tu i druga priča. Među Kazasima sa obala Arala živa je legenda koja kaže da se voda ovog jezera i ranije povlačila i vraćala posle izvesnog vremena. Ova legenda je potvrđena kada su arheolozi, nakon što se jezero smanjilo, pronašli ostatke drevnog naselja, koje je dugi niz godina pokrivalo Aralsko more.

   Stigli smo u Kungrad i imali smo celo popodne slobodno do polaska voza. Pitanje je samo šta raditi celo popodne u ovom mestu. Prvo smo redom, jedan za drugim odlazili na tuširanje ispod bureta u dvorištu našeg sinoćnjeg prebivališta. Navodno je nakon bazanja po dnu nekadašnjeg Aralskog mora, preporučljivo tuširanje, pranje obuće i odeće. Što se tiče pranja garderobe i obuće, to nismo odradili, ali tuširanje jesmo. To bismo posle smucanja po pustinji usred jula i uoči celodnevnog putovanja vozom, svakako obavili.
   Sledeće na redu, barem za muški deo ekipe, bilo je da se nešto pojede. Pronašli smo par sklepanih birtija. Sve su bile jednako neugledne i jednako štrokave. Odlučili smo se za jedan lokal ispred koga se pušio roštilj. Kuvar je nosio kecelju koja je nekada davno bila bela. Majica mu je bila toliko prljava da joj se originalna boja nije mogla prepoznati. Dok smo sedeli i čekali kebabe, smarao nas je lokalni pijanac, koji je sedeo za susednim stolom i žickao vodku. Bio je uporan. Ja sam ga ignorisao, ali ortak je ipak vodio povremeno nekakav dijalog sa njim. Stigli su i kebabi, ali ubrzo sam se razočarao. Volim, bre, svako meso i to kako god da je spremljeno, ali ovo je stvarno bilo bezveze. Žilavo, smrdljivo, ma odvratno. Onda se pojavio neki čiča, koji je spazivši nas dvojicu stranaca, otišao u obližnju prodavnicu i kupio nam obojici po sladoled. Sa osmehom, koji je pokazao njegove zlatne zube, predao nam je sladolede i izjavio “dobro došli u Uzbekistan”. Bili smo zatečeni, zahvalili smo mu se i pokušali da mu se na neki način odužimo. Pošto matori nije hteo ni da čuje, platili smo pijancu vodku, za kojom nam je kukao već pola sata. Čiča se na to samo smeškao, a pijanac se iskreno radovao. Kada je popio vodku tražio je i malo mesa. Rado sam mu dao više od pola moje neukusne porcije, što i nije tako malo, s obzirom koliko ja naručujem. Kako je smazao kebabe, izgleda da njemu nisu bili neukusni.
   Posle ručka promuvali smo se improvizovanom pijacom oko stanice, gde se na kartonskim kutijama i gajbicama, prodavalo sve i svašta. Trebalo je potrošiti još par sati do polaska voza. Strašno sam se dosađivao. Nas troje smo bili zanimljivi drugim putnicima u čekaonici. Poneki od njih su prilazili da popričaju sa nama. Posebno smo bili interesantni deci i policajcima, koji su nas nekoliko puta legitimisali.
   Konačno je stigao voz i prvi put na ovom putovanju ušli smo u spavaća kola. Od sprovodnika je svako od nas dobio “podarok”, tj. paketić uzbekistanske železnice. Unutra se nalazilo: par keksa, nekoliko kesica različitih vrsta čaja, kocke šećera, mala pasta za zube, mala četkica za zube, kašika za cipele i češalj. Sa nama u kupeu putovala je jedna sredovečna Uzbekistanka, koja nas je odmah upitala kako nam se sviđa Kungrad. Odgovorili smo da nije loš. Kakva laž! U toku noći prešli smo granicu i ušli u Kazahstan.
     

Нема коментара:

Постави коментар