Ознаке

Albanija (7) Azerbejdzan (8) Bugarska (16) Delta Dunava (10) Egipat (1) Grčka (6) Gruzija (23) Iran (16) Istanbul (5) Italija (1) Izrael (18) Jermenija (13) Jordan (1) Kazahstan (17) Krim (11) Mađarska (2) Makedonija (2) Maroko (1) Moldavija (12) Nepal (16) Pridnjestrovlje (12) Rumunija (36) Rusija (5) Sirija (7) Transilvanija (14) Turska (21) Ukrajina (14) Uzbekistan (17)

понедељак, 01. април 2013.

Do Jermenije preko Turske i Gruzije (6. deo)



U PODNOŽJU ARARATA


   Ujutru smo otišli do Ečmiadzina, koji je udaljen nekih 18 kilometara zapadno od Jerevana. Ovaj grad je sedište Jermenske apostolske crkve. Prvo smo posetili crkvu sv. Hripsime. Crkva je sagrađena 618. godine. Sveta Hripsima, kojoj je crkva posvećena, bila je plemenitog porekla i bila je monahinja u Rimu. U nju se zaljubio car Dioklecijan, zbog čega je zajedno sa još jednom monahinjom, Gajanom, pobegla u Jermeniju. Ovde se u njih zaljubio jermenski kralj Trdat. Pošto su ga obe odbile, podvrgnute su mučenju i na kraju su ubijene. Crkva sv. Hripsime je podignuta na mestu gde je ova svetiteljka stradala. Što se tiče same građevine, ona je tetrakonhalna. Građena je od onog crvenkastog kamena. I ova crkva, kao i brojne druge po Jermeniji, ima po fasadi nekoliko dubokih niša, koje se pružaju od temelja pa sve do krova. Smatra se da te niše ojačavaju celu građevinu i da su one bile neka zaštita od čestih zemljotresa u ovom regionu. Navodno ni jedna crkva koja je imala te niše nije stradala u zemljotresu. Možda su te niše spasavale od zemljotresa, ali ne i od Tamerlana.
Crkva sv. Hripsime

   Zatim smo otišli do crkve koja je posvećena Hripsininoj prijateljici i sapatnici Svetoj Gajani. Ova crkva je podignuta na mestu gde je mučena i ubijena Gajana. Izgrađena je 630. godine. U pitanju je trobrodna bazilika.

   Sledeća na redu bila je glavna katedrala u Ečmiadzinu, tj. crkva Svete majke božje.
Prvu baziliku na ovom mestu podigao je Grigorije Lusavorič između 301. i 303. godine. Kasnije je dograđivana više puta. Meni je ostalo nejasno da li je išta sačuvano od te najstarije crkve? To bi onda bila najstarija crkva na svetu. U svakom slučaju Jermeni ističu da je ova bogomolja najstarija kontinuirano aktivna crkva. Prema nekim analima iz V veka, sv. Grigorije je imao viziju da se na ovo mesto spustio sa neba Isus Hrist, udario tle zlatnim čekićem i na taj način pokazao gde je trebalo izgraditi crkvu.
Ečmiadzin

   U riznici ove crkve čuvaju se razne hrišćanske relikvije, kao što su: koplje kojim je
proboden Hrist, ikona sa prikazanim raspećem koju je nacrtao apostol Jovan, neke relikvije vezane za apostole Tadeja, Pavla i Andreja, deo Nojeve barke itd. Planirali smo da i to vidimo, ali smo došli u vreme liturgije, a riznica je zatvorena tokom službe. Malo sam prisustvovao liturgiji. Liči mi na našu, mada nisam neki stručnjak za te stvari. U jednom momentu tokom službe svi vernici su počeli da grle i ljube ljude oko sebe, tako da su i mene pošteno iscelivali. Ova liturgija se baš otegla. Pošto nikada nisam do kraja izdržao da prisustvujem našoj liturgiji, nije mi bilo ni na kraj pameti da odslušam celu jermensku. Izašao sam da se raspitam dokle će ovo da traje i saznao da se danas služi neka duža varijanta, valjda zbog Velike Gospojine. Rešili smo da odustanemo od riznice. OK mi je da sve to vidim, ali ja ipak nisam neki vernik i te relikvije mi ne znače nešto posebno.
Ečmiadzin

   Krenuli smo ka manastiru Kor Virap. On se nalazi tik uz tursku granicu, a od njega puca sjajan pogled na Ararat. Inače, jermensku granicu sa njihovim starim neprijateljem, Turskom, čuvaju ruski vojnici. Prilikom vožnje ka Kor Virapu videli smo par ruskih baza, karaula, izviđačkih tornjeva itd. Već sam pomenuo da Jermenija sa Rusijom ima jako dobre odnose, a iz razgovora sa raznim Jermenima stekao sam utisak i da običan narod većinom voli Ruse. Za razliku od Gruzije, Jermenija se odlučila na saradnju sa Rusijom, što se pokazalo kao veoma mudra politika na ovom nesrećnom Kavkazu. 
Kor Virap i Ararat

   Gledano kroz istoriju, Jermeni su uglavnom bili dobri sa Rusima. Naravno, bilo je tu i epizoda gde se nisu baš slagali, ali u principu bez Rusije danas Jermenija ne bi postojala, a Turci bi verovatno satrli jermeski narod. Kao što sam već rekao, u XV veku Malom Azijom su zavladali Turci Osmanlije. Godine 1502. šah Ismail iz Safavidske dinastije osnovao je novu iransku državu, koja se ubrzo sukobila sa Turcima. Glavne borbe su se vodile po Zakavkazju. Jermenija je podeljena između ove dve države. Tokom XVII i XVIII veka Jermeni bezuspešno šalju delegacije širom zapadne Evrope, ne bi li im ova pomogla da se oslobode od turske i persijske vlasti. Na kraju su se obratili carskoj Rusiji. Početkom XIX veka ruske trupe su došle na južni Kavkaz i tako je otpočeo I rusko – persijski rat (1804 – 1813). Zajedno sa ruskom vojskom borili su se i jermenski dobrovoljci. Ubrzo na nagovor Napoleona i Turska je stupila u rat protiv Rusije. Ruska vojska je uspela da pobedi Turke i da spreči da se ujedine sa Persijancima. Tada su istočni delovi Jermenije oslobođeni od muslimanske vlasti. Tokom II rusko – persijskog rata (1826 – l 828), general Paskevič je 1. oktobra 1827. godine oslobodio Jerevan. Zapadni delovi istorijske Jermenije su i dalje ostali pod osmanskom vlašću. I rusko – turski rat otpočeo je 1828 godine i trajao je do 1829. Ruska vojska je poosvajala čitav niz gradova u današnjoj istočnoj Turskoj, u kojoj su u to vreme živeli brojni Jermeni. Ipak, na kraju su Rusi, pod pritiskom evropskih sila, morali veći deo tih oblasti da vrate Turcima. Čim su im vraćene teritorije, Turci su odmah počeli da se svete tamošnjim Jermenima. Od 1877. godine pa do 1878. vođen je II rusko – turski rat. Opet su Rusi pocepali Turke i osvojili istočnu Anadoliju. Opet su se uz Ruse borili i mnogobrojni Jermeni. Opet su velike sile, koje su se plašile jačanja Rusije, izdejstvovale na Berlinskom kongresu da se veći deo osvojene teritorije opet vrati Turskoj.
   Posle Berlinskog kongresa 1878. godine sultan Abdul Hamid II je formirao paravojne formacije hamidije i otpočeo sa krvavim progonima Jermena. U tim masakrima je ubijeno oko 300.000 Jermena. Ova stravična zlodela su u stvari bila samo predigra za još veće zločine koji će se dogoditi tokom I svetskog rata. U periodu od 1915. pa do 1918. godine izvršen je genocid nad Jermenima u Turskoj. Turske vlasti su akciju zatiranja Jermena brižljivo isplanirale i temeljno sprovele. Ubijeno je oko milion i po Jermena od ukupno 2,5 miliona koliko ih je živelo u Turskoj. Većina onih koji su se spasili to su uspeli zahvaljujući pomoći ruske armije. Jedan deo Jermena pronašao je spas u arapskim zemljama i Iranu.
   Posle I svetskog rata, pod pritiskom sveta, nove turske vlasti su kao sprovele istragu i proglasile nekoliko viđenijih turskih zvaničnika krivcima za ove zločine. Najznačajniji među njima bili su Talat paša, Đemal paša, Enver paša, Behaedin Šakir beg i drugi. Naravno, prvo im je omogućeno da svi oni zbrišu iz Turske. Grupa Jermena koja nije mogla da dozvoli da ovi zlikovci ostanu nekažnjeni, osnovala je tzv. Jermensku revolucionarnu federaciju i pokrenula osvetničku akciju pod imenom “operacija Nemezis” (Nemeza, boginja osvete). U periodu od 1920. do 1922. godine oni su uspeli da pobiju brojne turske političke i vojne ličnosti koje su bile aktivne u genocidu nad Jermenima. Oni su odgovorni za likvidaciju Behaedin Šakir bega u Berlinu i Ahmed Đemala u Tbilisiju. Takođe u Berlinu ubijen je i Talat paša. Poslednji iz velike četvorke, Enver paša, poginuo je u Tadzikistanu u borbi protiv crvenoarmejaca. Osim njih likvidirani su i mnogi drugi Turci koji su bili aktivni tokom istrebljivanja Jermena. Da Jermeni teško zaboravljaju zločine koje su nad njima počinili Turci svedoči i atentat koji su nad turskim ambasadorom u Beogradu izvršila 1983. godine dvojica libanskih Jermena.
   I tako stigosmo do Kor Virapa. Kao i 99 % turista koji su pre nas posetili ovaj manastir i mi smo naterali šofera da na kratko zaustavi vozilo radi fotografisanja Kor Virapa sa Araratom u pozadini. Mislim da je ovo ubedljivo najfotografisaniji prizor u Jermeniji. Bukvalno ne možete da kupite bilio kakvu knjigu, brošuru, monografiju ove zemlje, a da u njoj nema ovakve slike. Manastir je podignut na mestu gde je utamničen Grigorije Lusavorič. Prva crkva na ovom mestu sagrađena je 642. godine, a ova sadašnja je iz 1662. godine. Po obilasku crkve spustili smo se i u podzemnu ćeliju u kojoj je navodno Grigorije proveo 13 godina bez hrane i vode. U pitanju je kružna, kamenom ozidana, jama duboka 6 metara i prečnika 4,4 metra.
Kor Virap

   Koliko smo vremena proveli u razgledanju manastira, barem isto toliko vremena smo buljili u Ararat. Stvarno izgleda moćno! On ima dva vrha, Veliki Ararat, visok 5137 metara, koji je stalno pod snegom i Mali Ararat, koji je visok 3896 metara. Ceo masiv Ararata je prečnika 40 kilometara. Jermenima mnogo znači Ararat. On je simbol njihovog nacionalnog identiteta. Nekada je bio na grbu sovjetske Jermenije. Danas se nalazi na novčanicama, poštanskim markama, vizama itd. Ma, svaka druga kuća ima sliku ove planine na zidu. Svojevremeno se na nekom važnom međunarodnom skupu bunio turski predstavnik zbog toga što Jermeni stalno stavljaju predstavu Ararata na sve živo, a ova planina se ne nalazi u Jeremniji već u Turskoj. Jermenski predstavnik ga je upitao a zašto Turci na zastavi imaju mesec kada se ni on ne nalazi na turskoj teritoriji.
   Na kraju smo otišli i do Noravanka. Ovaj manastir je na mene, uz Geghard, ostavio najjači utisak. Nalazi se na sjajnom položaju, a do njega vodi put kroz kanjon, koji je u jednom svom delu veoma uzan. Manastir se sastoji od crkve Astvatsatsin (XIV vek) i crkve sv. Stepanos (XIII vek). Ova druga ima gavit i još jednu crkvu. Posebno je interesantna crkva Astvatsatsin, koja je još poznata i kao Burtelašen, po njenom patronu Burtelu Orbelijanu, koji je sa svojom familijom ovde sahranjen. To je jedna mala crkva sa osnovom u obliku krsta, ali sa dva sprata. Zbog te svoje dvospratnosti dobila je na visini, tako da podseća na jermenske zvonike. Donji sprat je korišćen kao grobnica, a gornji je crkva. Na sprat se penje spoljnim stepenicama koje izviru iz fasade. Ova stepeništa počinju od ćoškova crkve i susreću se na sred crkve gde su vrata gornjeg sprata. Gazišta su jako uzana i nije baš svejedno popeti se gore.
Noravank


   Ovime smo završili sa našim obilaskom Jermenije i doneli smo odluku da se sutra vratimo u Gruziju. Prvobitno smo planirali i da odemo do Nagorno Karabaha, s tim da usput obiđemo i neke lokalitete južne Jermenije. Pre svega hteli smo da vidime jermenske megalite, tj. tzv. opservatoriju iz VI milenijuma pre nove ere.. Takođe smo nameravali da posetimo i Selimov prolaz, odnosno karavansaraj iz XIV veka, glavni grad Nagorno Karabaha Stepankert i manastir Gandzar. Da bi se organizovali da sve ovo posetimo, trebalo nam je malo više para, te smo odustali od ovog putovanja i posete Nagorno Karabahu.
   Kada smo već kod Nagorno Karabaha, red je da se sa par reči osvrnem na istorijat sukoba oko ove teritorije. Elem, nakon Oktobarske revolucije nastalo je rasulo u Rusiji i 1918. godine formirana je Transkavkaska federativna republika, sastavljena od naroda južnog Kavkaza. Pod pritiskom Nemačke i Turske ova federacija je propala, te su Gruzija, Jermenija i Azerbejdzan proglasili nezavisnost. Nastupio je buran politički period, kada su se u igre oko južnog Kavkaza uključile i druge države osim Turske i Rusije. Posebno je Britancima zapalo za oko naftno bogatstvo Azerbejdzana. Nastavili su se i tursko – jermenski sukobi, ali ovaj put Jermeni nisu mogli da očekuju pomoć Rusije. Otpočele su i svađe oko teritorija sa Gruzijcima i posebno sa Azerbejdzancima. Sve to se završilo tako što su sve tri države postale deo Sovjetskog saveza. Tako je 1920. godine stvorena sovjetska Jermenija. Mi bar znamo kako su komunisti krojili granice i ne treba da nas čudi što je 1921. godine region Nagorno Karabaha priključen Azerbejdzanu iako su veliku većinu stanovništva činili Jermeni. Dok je Sovjetski savez bio moćan nije bilo većih frka između Jermena i Azera, ali sa Gorbačovom i perestrojkom, tj. sa početkom raspada SSSR-a, došlo je i do prvih problema između ova dva naroda. Godine 1988. regionalne vlasti Nagorno Karabaha donele su odluku o secesiji od Azerbejdzana i priključenju Jermeniji. Azeri su odgovorili napadima na Jermene koji su živeli u Sumgaitu, blizu Bakua. Sovjetske vlasti su pokušale da nekako uspostave mir, ali im to nije uspelo u potpunosti. Otpočelo se i sa masovnim preseljavanjem jermenskog življa iz Azerbejdzana u Jermeniju i Azera iz Jermenije u Azerbejdzan. Malo po malo ovi sukobi su prerasli u pravi krvavi rat. Godine 1990. Jermenija je istupila iz Sovjetskog saveza, a 1991. Nagorno Karabah je proglasio nezavisnost. Jermeni su bili uspešniji u ovom ratu. Godine 1994., uz medijaciju Rusije, potpisan je sporazum o prekidu vojnih aktivnosti između Jermenije, Karabaha i Azerbejdzana. Zbog ovog rata, tj. zbog nerešenih međusobnih odnosa, granica između Jermenije i Azerbejdzana je zatvorena. Takođe je zatvorena i granica između Jermenije i Turske, koja je bila saveznik Azerbejdzana. Ko god poseti Nagorno Karabah, dok god ima njihovu vizu u pasošu, ne može da uđe u Azerbejdzan. S druge strane, Azeri koji žive u Nahčivanu, delu Azerbejdzana koji je fizički odvojen od ostatka zemlje, da bi došli u Azerbejdzan moraju da kruže preko Irana, jer ne mogu da prolaze kroz Jermeniju. Inače, Nagorno Karabah, koga Jermeni u stvari zovu Artšakh i koji je de fakto nezavistan, odnosno koji je u stvari deo Jermenije, nije priznala nijedna zemlja, pa čak ni Jermenija.
Noravank


4 коментара:

  1. Možda su te niše spasavale od zemljotresa, ali ne i od Tamerlana. hahahhaahahah Gde taj prođe, tu ništa ne niče! :D

    ОдговориИзбриши
  2. Tvoj drugar je popeo Ararat pre par godina, možeš videti fotke u galeriji Turska 2009, ako ih nisi već video ranije. ;) Inače, tragedija prava što nisi video Tatev, to je pravi biser Jermenije, Zorats Karer je ništa posebno, ali je Selim karavanseraj i spust ka jezeru sa te strane cool!

    ОдговориИзбриши
  3. Video, video, pregledao sam ja sve tvoje fotke. Šta da ti kažem osim svaka čast.

    ОдговориИзбриши