Ознаке

Albanija (7) Azerbejdzan (8) Bugarska (16) Delta Dunava (10) Egipat (1) Grčka (6) Gruzija (23) Iran (16) Istanbul (5) Italija (1) Izrael (18) Jermenija (13) Jordan (1) Kazahstan (17) Krim (11) Mađarska (2) Makedonija (2) Maroko (1) Moldavija (12) Nepal (16) Pridnjestrovlje (12) Rumunija (36) Rusija (5) Sirija (7) Transilvanija (14) Turska (21) Ukrajina (14) Uzbekistan (17)

субота, 16. март 2013.

Gruzija (10. deo)



TRABZON – BEOGRAD


   Kada sam se ujutru probudio, ukapirao sam da sam, možda, napravio propust u svom planu za danas. Hteo sam da idem u obilazak manastira Sumela. U pitanju je ogromni manastir podignut na jednoj visokoj steni, a nalazi se južno od Trabzona. Turci su, naravno, i ovaj manastir pretvorili u muzej. Bio je ponedeljak, a muzeji ponedeljkom ne rade. Brže bolje sam izašao da se raspitam i ubrzo sam saznao da je moja jutarnja bojaznost bila na mestu. Sumela je danas zatvorena. Jebiga, previd.
   Šta da se radi, otišao sam na doručak, tj. na burek. Turski burek, ni blizu našeg. Nisam neki ljubitelj turske kuhinje. Mišljenja sam da je srpska , odnosno balkanska kuhinja sva jela koja je preuzela od Turaka mnogo poboljšala. To se desilo i sa burekom, a o baklavama i da ne pričamo. A, tek ratluk! Turski je krš. Pa, i naša turska kafa je bolja od turske turske kafe. Posle fruštuka rešio sam da odem negde na kaficu i da na miru razmislim šta i kuda dalje. Osim kafe popio sam i jedan salep i doneo odluku da krenem. Bilo mi je glupo da još jedan dan budem u Trabzonu da bih išao u Sumelu.
   Pokupio sam stvari iz hotela i otišao na autobusku stanicu. Mislio sam da idem za Sinopu i da tamo prenoćim, pa da onda sutra nastavim za Stambol. Međutim, u tom slučaju bih došao u Sinopu u neko gluvo doba, tako da sam na kraju ipak odlučio da idem direktno za Istanbul. Dok sam kupovao kartu za bus, Turčin koji radi u toj poslovnici, kada je video da sam iz Srbije, počeo je da me davi nekom svojom pričom o ratu u Bosni. Nešto u fazonu, on sada voli Srbiju, jer je sada u Srbiji demokratija, a ranije je nije voleo, jer su Srbi ubijali muslimane u Bosni. Posebno je istakao kako su Srbi ubijali žene i bebe. S obzirom da je mučenik veoma loše govorio engleski, mrzelo me je da mu prozborim nešto na tu temu, mada bih mu svašta rado rekao, već sam ga samo, sa sve smeškom na licu, poslao u tri pizde materine.
   I tako krenuh za Istanbul. Put sve do Samsuna ide uz more. Bila su mi zanimljiva ta crnomorska mesta, a neka od njih su mi se baš dopala. Deo obale bliže Trabzonu uglavnom je kamenit, ali kako smo se udaljavali sve češće se mogla videti i poneka plaža. Autobus, kao i većina drugih turskih, bio je luksuzan. Pauze za WC, kafu, cigarete ili donere su bile česte, tako da je putovanje bilo ugodno. Ja sam, inače, tokom svojih prethodnih putovanja do perfekcije razvio veštinu spavanja u autobusu, tako da sam celu noć slatko prespavao.
   Ujutru sam bio na glavnoj istanbulskoj autobuskoj stanici. Par slobodnih sati do polaska autobusa za Sofiju iskoristio sam za doručak i nekoliko kafica. Svi putnici, osim mene, u autobusu kojim sam krenuo put Sofije bili su bugarski Turci. Svi oni, i mladi i stari, znali su turski jezik, tako da sam došao do zaključka da su ovi bugarski Turci pravi Turci, a ne Bugari koji su primili islam. To je samo moja teorija, možda svi znaju turski zbog blizine Turske ? Ma, nije ni važno. Dobar deo putnika je izašao u Haskovu. Usledila je pauza u Plovdivu i ubrzo smo stigli u Sofiju. Imao sam taman vremena da na brzaka popijem kafu, nešto pojedem, kupim banicu i vodu za put i ukrcam se u voz.
   O srpskim vagonima sam već pisao na početku ove priče i to je to, ne bih da se ponavljam, ali kakvi su bili putnici u vozu teško je opisati. Kakvi likovi ! U pitanju je neka bugarska ciganija, musavi šverceri, lopovi, neke debele tetke, ma nikom orah da ne uzmeš iz ruke. Molio sam boga da mi neko od ovog polusveta ne uđe u kupe i zbog toga sam nabacio neku nervoznu i opasnu facu. U to je naišao jedan normalan putnik, bekpeker, koji je tražio gde da se smesti. Pokazao sam mu da može u moj kupe. Tip je Francuz, železničar. Od nedavno je bio u penziji i rešio je da iskoristi dok može besplatne vozne karte koje je izvadio dok je još radio. Tako čovek vozovima obilazi Evropu. Inače, relativno je mlad za penzionera, ne verujem da je imao više od pedesetak godina. U zanimljivom ćaskanju brzo smo došli do granice. Prvo su ušli bugarski carinici, a malo za njima i naši. Jedan od srpskih carinika je bio mortus pijan. Toliko je bio razvaljen da je padao i bauljao po hodniku. Zapanjeni Francuz me je pitao koja je funkcija ove pijane, uniformisane osobe. Odgovorio sam mu “Pa, zar ne vidiš da je to bugarski carinik”. Posle carinika došli su i kondukteri. Francuz je izvadio čitav štos nekakvih kupona za besplatnu vožnju. Imao je kupone gotovo svih evropskih železnica. Kondukteri su listali redom tražeći tiket koji važi za Železnice Srbije. Tip je imao kupone bukvalno svih evropskih železnica, samo mu je falio za Srbiju. Ja sam tu bio glavni prevodilac i ustanovili smo da je Francuz umesto kupona za vožnju Železnicama Srbije, izvadio kupon za vozove u Republici Srpskoj. Francuz je shvatio u čemu je problem i hteo je da plati kartu. Razdrljeni srpski kondukter, sa sve čačkalicom među zubima, odgovorio je “Šta ćeš, bre, da platiš, jebaj ga pa neke smo kolege”! Zatim se okrenuo kao meni i rekao mi da prevedem ovom strancu da je za njega vožnja fraj. Ja sam mu to preveo, ali Francuzu i dalje nije bilo jasno zašto su ga pustili da se vozi bez karte i kakve to ima veze što su kolege. To već nisam uspeo da mu objasnim, šta zna Francuz šta je široka slovenska duša.
   Sve što sam izjavio o bugarskoj ciganiji u vozu povlačim. Naši su bili mnogo gori. Kakve su tek spodobe počele da ulaze u Srbiji u voz. Neki čiča koji je vukao gomilu praznih plastičnih flaša. Neki pijani ili naduvani klinci. Hodnikom se šetao neki upišani deda. Pravi pakao! Na jednoj stanici u vagon su ušli ciga i ciganka sa petnaestoro sitne, musave dece i gomilom kojekakvih zavežljaja i drka. Kondukter ih je gledao dok su se penjali na vagon i doviknuo cigi “Dobro gi prebroj, sva imena im sigurno ne znaš”. U naš kupe je ušao i jedan mladi železničar, tačnije mašinovođa. Uskoro je ustanovljeno da je i Francuz takođe mašinovođa. Naravno, naš mašinovođa nije znao engleski, a i on i Francuz su želeli da jedan drugom postave gomilu pitanja. Dakle, ja sam bio prevodilac u razgovoru između dvojice mašinovođa. Ispitivali su jedan drugog o lokomotivama, vozovima, radnim uslovima, platama itd. Prevodeći sve to svašta nešto sam saznao i o srpskoj i o francuskoj železnici. Razlike su drastične, ali o tome bolje da ćutim. Obojica su izašla u Nišu, a ja sam nastavio dalje. Verovali ili ne, voz je tačno na vreme stigao u Beograd.

2 коментара:

  1. Glupi, bezdušni, pretvoreni u paru zapadnjaci - zato ih onako svim srcem ne podnosim! :D Inače, ako ti neko kaže da je sve tvoje putopise o Iranu i Gruziji pročitao za jedan dan, ja ću da lajem na sred centra Niša! :)
    Pretpostavljam da sad ne mora da hvalim kvalitet putopisa, mislim, samo malo logike kaže valjda šta mislim o njima kada sam ih slistio isti dan? :)

    Poz od Talesa!

    ОдговориИзбриши
  2. Tales, hvala baš mi je drago da ti se dopalo ovo moje pisanije.
    Pozdrav

    ОдговориИзбриши