Antalija i okolina (1. deo)

 

ANTALIJA

 

   Prebrojavao sam nedavno koliko sam puta bio u Turskoj i shvatio da sam je posetio 27 puta. Ta cifra jasno pokazuje da je za mene Turska ubedljivo najzanimljivija država na svetu. Prvi put beše to davne 2001. godine, kada sam, kao i svi Srbi u to vreme, letovao u Kušadasiju. Naredne godine sam letovao u Marmarisu, a posle i u Ajvaliku. Eto, priznajem i ja sam u to vreme putovao preko turističkih agencija, od kojih danas bežim kao đavo od krsta. Iako se radilo o turističkim aranžmanima uspeo sam da, što putem organizovanih izleta, što u solo režiji, obiđem dosta arheoloških lokaliteta, kao što su, recimo: Efes, Prijena, Milet, Didima, Hijerapolis, Pergamon, Halikarnas (Bodrum), Knidos. Ubrzo sam shvatio da mi turističke agencije ni za šta nisu potrebne, te sam se odlučio za prvo samostalno putovanje po Turskoj. Plan mi je bio da obiđem Istanbul, a da onda odem do Antalije i da na moru provedem još otprilike nedelju dana.

   U to vreme nije baš bilo jeftinih letova, već se do Carigrada najbolje, tj. da budem iskren, najjeftinije, stizalo kombinacijom voza i autobusa. Prvo vozom do Sofije, a onda busom do Istanbula. Karta se kupovala do Dimitrovgrada, pošto je karta za putovanje do ovog grada na granici sa Bugarskom bila znatno jeftinija nego direktna do Sofije. Kada voz pređe granicu i kada dođe bugarski kondukter daš mu neku siću za to malo vožnje do Sofije. To je bila uigrana šema i nikada nije bilo problema. Sa sofijske železničke stanice odeš do autobuske, koja je odmah pored i pređeš u bus za Istanbul. U to vreme oduševljavao sam se turskim autobusima, jer su novi, moderni, čisti, što imaju stjuarte koji služe besplatnu kafu, keksove, vodu. U stvari, glavni hit za mene bili su mali ekrani u naslonima sedišta, na kojima si mogao da gledaš kojekakve filmove. Vau, kakva tehnika!

U vozu za Istanbul.

   U Istanbulu sam ostao 4 – 5 dana. Taj boravak u gradu na Bosforu spada u same početke mog upoznavanja sa ovim neverovatnim mestom, te sam obišao najveće i najvažnije znamenitosti kao što su: Aja Sofija, Topkapi palata, Jerebatan cisterna, Muzej mozaika, Arheološki muzej, Kapali čaršija, Misirski bazar, Valensov akvadukt, crkva Hora, Porfirogenitova palata, Galata kula  itd. To su toliko poznata zdanja, o kojima je mnogo toga napisano, tako da mi je glupo da o tome sada i ja nešto palamudim.

Istanbul.

   Iz  Istanbula sam se autobusom odvezao do Antalije. To je ogromni grad sa skoro 2 miliona stanovnika. U prošlosti se zvao Ataleja, po pergamonskom kralju Atalu II, koji je negde oko 150. godine pne osnovao ovo mesto. Zapravo, on je u jednoj prirodnoj luci izgradio bazu za svoju flotu. Kada je poslednji pergamonski vladar Atal III zaveštao svoju kraljevinu Rimu 133. godine pne Ataleja se našla unutar rimske države i praktično od tada počinje njen pravi napredak. Grad nastavlja da se razvija i tokom vizantijskog perioda. Za vreme Jovana II Komnina, 1118. godine Ataleja se našla opkoljena raznim turskim beglucima i do nje se moglo samo morem. Nakon latinske okupacije Carigrada 1204. godine Seldzuci su zauzeli Antaliju. Vizantinci su je uz pomoć Lusinjana sa Kipra povratili, ali su je Seldzuci 1216. godine po drugi put osvojili.

Antalija.

   U 14. veku Antalija postaje deo Osmanskog carstva. Čuveni putnik Ibn Batut, koji je posetio ovo mesto negde između 1335. i 1340. godine, piše sve najbolje o Antaliji u kojoj žive, svako u svojoj četvrti: muslimani, Grci, katolici i Jevreji. U 17. veku drugi poznati putopisac Evlija Čelebija zapisao je da Antalija ima oko 3000 kuća i da u njoj osim Turaka živi i dosta Grka. Ti Grci će napustiti svoje domove tokom tzv. “tursko – grčke razmene stanovništva”. Inače, na Antaliju su se ložili i Italijani, i to ne samo ložili već su se i sa Grcima gložili oko nje. Čak su je i držali tri godine (od 1919. do 1922. god.).

Antalija.

   Kao što rekoh, Antalija je danas veliki, moderni grad, koji Turci zovu “prestonicom turizma”. Poznata je i po dobroj klimi, sa preko 300 sunčanih dana godišnje. Planine Taurusa predstavljaju barijeru severnim vetrovima i sneg skoro da nikada ne pada. Zbog toga je zimi izuzetno popularna kod evropskih fudbalskih klubova, koji masovno ovde dolaze na zimske pripreme. Veći deo ovog mesta zauzimaju visoki soliteri, hotelski kompleksi, široke avenije sa palmama, ali postoji i stari deo tzv. Kaleiči. Grad se pruža duž jedne strme litice iznad mora.

Antalija.

   Ja sam obilazak započeo tako što sam se uputio prvo ka Kaleičiju. U taj stari deo grada ušao sam negde kod Hidirlik kule. Radi se o cilindričnoj građevini na masivnom četvrtastom postamentu. Izgrađena je u 2. veku i nije najjasnija njena namena, tačnije da li je služila kao odbrambena kula, kao svetionik ili je to, u stvari, mauzolej, tj. raskošna grobnica.

Hidirlik kula.

   Pomenuti stari deo grada smešten je unutar nekadašnjih bedema. To što je danas vidljivo od zidina uglavnom su izgradili Seldzuci i Osmanlije, mada ima delova koji su još iz helenističkih vremena. Bez nekog plana bazao sam Kaleičijem i razgledao tradicionalne kuće sa doksatima. U jednoj od njih nalazila se nekakva etnološka postavka, koju sam na brzaka obišao i nastavio svoju šetnju.

Kaleiči.

   Posle nekog vremena izbio sam na Hadrijanovu kapiju, tj. rimski trijumfalni luk. U pitanju je relativno mali slavoluk sa tri prolaza, visine svega 8 metara. Podignut je u čast Hadrijanove posete ovom gradu 130. godine. Inače, ovaj imperator je bio veliki putnik. Koliko se sećam, on je jedini car koji je obišao sve rimske provincije. Obično je nakon tih svojih putovanja kovao prigodan novac, kojim je obeležavao te svoje posete provincijama.

Hadrijanov slavoluk.

   Simbol Antalije je Jivli minaret dzamija, odnosno dzamija sa ižljebljenim minaretom. Zovu je još i Aladinova dzamija, jer ju je podigao seldzučki sultan Aladin Kejkubad. On je bio jedan od najvećih seldzučkih sultana, poznat po enormnom broju raznoraznih građevina koje su izgrađene tokom njegove vladavine. U ovom konkretnom slučaju on je prepravio vizantijsku crkvu iz 7. veka i dodao joj 38 metara visoki ižljebljeni minaret. Ta stara crkva – dzamija stradala je u 14. veku i na njenim temeljima podignuta je sadašnja 1373. godine.

Jivli minaret dzamija.

   Antalija je prepuna raznih islamskih zdanja od  kojih treba spomenuti Karataj medresu iz 1250. godine, sa dva ivana i pravougaonim dvorištem, zatim Balibej dzamiju iz 1485. godine, Murat Pašinu dzamiju iz 16. veka, kao i dervišku tekiju. Od mladjih gradjevina izdvojio bih sahat kulu iz 1901. godine, koju je podigao sultan Abdulhamid II povodom dvadesetpetogodišnjice svoje vladavine. Ovaj sultan je bio jedan od najvećih osmanlijskih zlikovaca i može se reći da je on prvi krenuo sa masovnom likvidacijom Jermena. Inače, bio je vešt zanatlija i pravio je vrhunski umetnički nameštaj. Obožavao je operu, prevodio na turski čuvene svetske operske librete, a i sam je komponovao. Bavio se slikarstvom i rvanjem. Osim toga ložio se na Šerlok Holmsa i odlikovao je ser Artur Konan Dojla. Imao je trip da po svim gradovima Osmanskog carstva izgradi kule sa satovima i u tome je bio i te kako uspešan. Ja sam do sada, bogami, video popriličan broj tih njegovih sahat kula.

Sahat kula i Murat Pašina dzamija.

   U Antaliji postoji i odličan arheološki muzej, jedan od boljih u Turskoj. Zauzima prostor od 30.000 m², a artefakti su raspoređeni u 14 glavnih sala. Najveći utisak na mene je ostavila prilično brojna kolekcija antičkih skulptura.