Ознаке

Albanija (7) Azerbejdzan (8) Bugarska (16) Delta Dunava (10) Egipat (1) Grčka (6) Gruzija (23) Iran (16) Istanbul (5) Italija (1) Izrael (18) Jermenija (13) Jordan (1) Kazahstan (17) Krim (11) Mađarska (2) Makedonija (2) Maroko (1) Moldavija (12) Nepal (16) Pridnjestrovlje (12) Rumunija (36) Rusija (5) Sirija (7) Transilvanija (14) Turska (21) Ukrajina (14) Uzbekistan (17)

субота, 15. новембар 2014.

Izrael (18. deo)



TEL AVIV


   Krajem 19. veka jevrejski doseljenici smešteni u kampovima Jafe bili su nezadovoljni tamošnjim uslovima za život, kao i neprijateljskim odnosom muslimanskog i hrišćanskog stanovništva prema sebi, te su rešili da odu odatle. Nisu baš mnogo odmakli, tj. naselili su se među peščanim dinama severno od Jafe. Danas je to Tel Aviv. Grad koji prvo nisam planirao da uopšte posetim, pa sam onda odlučio da ipak budem u njemu jedan dan, da bi na kraju zbog zajeba sa prevozom do Galilejskog jezera i zbog bolnog zgloba ostao u njemu dva dana i smorio se kao lav.
Tel Aviv.

   Prvi dan, u stvari, i nije bio tako loš. Ujutru smo polako pešice krenuli ka Jafi. Usput smo posetili Carmel Market, odnosno telavivsku pijacu. Tu sam pazario neke, boga pitaj odakle, cigarete, koje su bile dosta jeftinije nego po radnjama, gde je jedna paklica koštala preko 6 eura. Kakav sam ja mentol, gotovo na svim prethodnim putovanjima uvek sam nosio dovoljne količine duvana, a uglavnom sam putovao po zemljama, da kažemo, trećeg sveta”, gde su cigarete jeftinije nego kod nas, a sada, iako sam znao da Izrael važi za jednu od najskupljih država, prvi put ostadoh bez pljuga. Šta ćeš! Morao sam da kupujem te skupocene cigarete, a čini mi se da je i psiha učinila svoje, pa sam tada pušio kao Turčin.
Karmel pijaca.

   Promuvali smo se i jemenskim kvartom, koji su, kako samo ime kaže, naselili jemenski Jevreji početkom 20. veka. To je siromašna, slabo održavana četvrt, sa manjim jeftinim kućama. Dosta objekata je napušteno i išarano grafitima. Izgleda da gradske vlasti žele da ožive ovaj deo grada, pa su par ulica popločali, sredili i otvorili tu neke restorane i prodavnice.
Jemenska četvrt.

   Nastavili smo dalje ka Jafi prolazeći južnim delom Tel Aviva. Koliko sam video, čini mi se da je to najstariji deo ovog mladog grada. Možda i grešim, jer bi to mogao da bude i deo Jafe. Kako da znam kada su se spojili? Kako god bilo, prašnjavom Jafa ulicom stigli smo do Jafe. Ime joj se dovodi u vezu sa Jafetom, sinom Noja, kao i sa prorokom Jonom, koga je ovde negde progutala ribetina.


   Jafa je stari grad, čija je istorijska priča slična kao i kod većine drugih mesta u ovom delu sveta. Smenjivali su se tu razni, od Solomona, preko Asiraca, Persijanaca, Aleksandrovih dijadoha, Rimljana, Vizantijaca, Arapa, krstaša, Mameluka, Turaka. Uobičajeni dalji sled poremetio je Napoleon Bonaparta, koji je nakratko 1799. godine zauzeo Jafu. Posle Osmanlija dolaze Britanci i na kraju Jevreji. Danas Jafa ima pedestak hiljada stanovnika, od čega su njih oko 30.000 Jevreji, a 16.000 Arapi. Pre malo više od stotinak godina Jevreja nije bilo ni 20% u ovom gradu.
Jafa, dzamija Mahmudija i sabilj.

   Put nas je doveo pravo na trg na kome se nalazi toranj sa satom. Radi se o jednoj od stotine ovakvih sahat-kula, koje su podignute po Osmanlijskom carstvu 1900. godine, prilikom obeležavanja dvadesetpetogodišnjice vladavine sultana Abdul Hamida II. Samo u otomanskoj Palestini izgrađeno ih je sedam. Ovaj trg je nekada bio trgovački centar, pa se zato sada tu nalazi bazar, saraj, dzamija Mahmudija i sabilj, tj. javna česma.
Jafa, sahat kula.

   Produžili smo uzbrdo od ovog trga i za par minuta stigli do stare Jafe, tačnije do platoa koji je verovatno na najvišoj tački ovog grada. Tu na tom platou, nalazi se velika katolička crkva sv. Petra. Izgrađena je u poslednjoj deceniji 19. veka, na mestu nekadašnje krstaške tvrđave. Pravi stari grad, odnosno deo gde se živelo, pruža se od ovog uzvišenja niže ka moru, tj. ka luci. Do dole vode uske strme uličice. Sve kuće su napravljene od nekog braonkastog kamena. Jeste ovo stari deo grada i lepo izgleda, ali nije to to. Ovo je više neka za turiste sređena varijanta. Nema ljudi po ulicama, nema veša da se suši po prozorima, nema dečje graje. Ne postoji niti jedna bakalnica, već samo neke prodavnice ručno rađenih umetničkih suvenira.
Jafa, stari grad.
Al Bahr dzamija.
Jafa, luka.

   U jednoj od tih starih kuća, Simona kožara, kažu da je Sveti Petar odseo nakon što je ovde oživeo neku umrlu ženu. Spustili smo se i do grčkog manastira sv. Arhanđela Mihajla, u kome svoj deo imaju i Rusi i Rumuni. Videli smo i Al Bahr (Morsku) dzamiju, kao i jermenski manastir sv. Nikole, u kome su se tokom Napoleonovog vladanja gradom lečili njegovi vojnici oboleli od kuge. I tako stigosmo do luke Jafe. Ova, jedna od najstarijih luka na svetu više to nije. U nju se više ne iskrcavaju hrišćanski hodočasnici i iz nje se više ne šalju čuvene pomorandze po belom svetu. Magacini duž njenih dokova sada su pretvoreni u kafee, restorane, galerije.
Jafa, luka.

   Odlučili smo se da u povratku do našeg hotela idemo šetalištem uz obalu, odnosno duž široke peščane plaže, koju samo ulica deli od centra grada, sa visokim soliterima, poslovnim zgradama, šoping centrima. 
Tel Aviv.

   Po dolasku u hotel malo smo predahnuli, a onda popodne izašli u novi obilazak Tel Aviva. Ovaj grad se nalazi na Uneskovoj listi svetske kulturne baštine, zbog velikog broja bauhaus građevina. Ta zdanja su izgradile jevrejske arhitekte, koje su u godinama uoči II svetskog rata izbegle u Izrael. U pitanju su neke bele kuće, kojih ima 4000 komada u Tel Avivu. Pošto nisam imao pametnija posla, prošetao sam tim ulicama gde se one nalaze i meni je to bezveze.
Tel Aviv.

   Prolazeći pored nekog restorana zastali smo da bacimo pogled na onu tablu sa ispisanim cenama. Odmah se tu stvorio konobar, koji nam se, čuvši naš jezik, obratio na ruskom i pozvao nas da uđemo. Zatim nas je pitao odakle smo i kada je saznao da smo iz Srbije bukvalno je odlepio i maltene nas ugurao u restoran. On je ukrajinski Jevrejin, koji je kao dete došao u Izrael. Muzičar je i opčinjen je balkanskom muzikom, srpskom trubom, Gučom, Bregovićem. Zbog toga su nam, osim onoga što smo naručili, na sto stigle i neke vruće lepinje, masline, sir i flaša žestokog pića. Pošto je bilo dosta ljudi u restoranu, nije mogao da se baš dugo zadrži u našem društvu, ali je prvo napunio i sebi čašicu i kucnuo se sa nama. Čim bi uhvatio lufta, dolazio je do našeg stola da malo popriča i da nam dopuni čašice. Mi smo se čisto radi reda  bunili, ali bio je neumoljiv. Srdačan je bio i gazda tog lokala, tako da nam je baš bilo prijatno.
   Prvi dan u Tel Avivu je prošao ok. Pre svega je obilazak Jafe bio relativno zanimljiv. Međutim, drugi dan nisam znao šta ću sa sobom. Da idem negde van grada nisam mogao, pošto je moj problem sa zglobom dostigao vrhunac. Tel Aviv je primer gradova kakve ne volim, velik i moderan, bez ikakvog šmeka. Kažu da je poznat po klubovima i noćnom životu, a to, već duži period, ne spada u meni omiljene vidove zabave. Zbog toga sam veći deo tog drugog dana u Tel Avivu proveo na plaži. Nisam baš ni neki ljubitelj toga, ali bolju soluciju nisam imao. Ovaj grad ima više plaža, a svaka od njih ima neke svoje osobenosti. Ne znam, jednu preferiraju homoseksualci, drugu ortodoksni Jevreji, treća je za mlade, četvrta je dozvoljena i kučkarima itd. Ja sam išao na najbližu i na njoj ne videh ni pedere, ni Haside, ni dzukce.
Tel Aviv.

   Osvanuo je i dan našeg povratka. Znajući da nam predstoje razne procedure na aerodromu, krenuli smo dosta ranije. Odmah na ulasku u aerodromsku zgradu zaustavila nas je jedna mlada pandurka i ispitala nas ko smo i šta smo, gde smo bili u Izraelu, da li smo išli u Palestinu. Bilo je tu još raznih pitanja, zatim detaljno listanje naših pasoša i pregled rančeva.
   Po ulasku u zgradu ukapirali smo da pre čekiranja treba obaviti security checking. Stali smo u jedan od dva poduža reda gde se čeka na razgovor sa izraelskim službenicima. Kada je konačno došao red na nas, nasmejani, ljubazni Jevrejin počeo je da postavlja sledeća pitanja:
 – Zašto ste bili u Izraelu?
 – Šta ste po zanimanju?
 – U kojim ste sve gradovima bili?
 – Da li ste išli u Palestinu?
 – Da li ste upoznali nekog Arapina?
 – Da li ste razmenili email sa nekim Arapinom?
 – Da li ste dobili neki poklon od nekog Arapina?
 – Da li vam je neki Arapin pomagao prilikom pakovanja prtljaga?
 – Da li su vam rančevi sve vreme bili na oku?
Ređala su se još svakojaka pitanja, a onda je otvorio moj pasoš i na prvoj strani video iransku vizu. Usledio je novi set pitanja, vezan za moju posetu ovoj zemlji.
 – Zašto ste bili u Iranu?
 – Da li ste se upoznali sa nekim Irancem ?
 – Da li ste razmenili email sa nekim Irancem?
 – Da li ste u bilo kakvom kontaktu sa nekim Irancem?
Naravno,  moji odgovori su bili odrični. Nisam upoznao ni jednog Iranca, ni sa kim nisam razmenio email i nisam ni u kakvom kontaktu sa bilo kim iz Irana. Kako i mogu da razmenim email i da budem u kontaktu sa nekim iz ove zemlje, kada sam na prvo pitanje odgovorio da nisam upoznao niti jednog Iranca? Inače, nisu to bila sva pitanja, bilo ih je još. Nastavio je da lista moj pasoš, pažljivo zagledajući svaki pečat u njemu. Nije komentarisao jermensku, gruzijsku i slične vize, a onda je ugledao marokansku i opet je krenulo ispitivanje.
– Zašto ste bili u Maroku?
– Da li ste se upoznali sa nekim Marokancem?
– Da li ste ostali u kontaktu sa nekim iz te zemlje?
I tako redom. Odgovori su mi bili identični kao prethodni. Nastavio je sa pregledanjem moje putne isprave. Nisu ga zanimali razni evropski pečati, kao ni azijski iz nemuslimanskih zemalja, a onda je spazio uzbekistansku vizu i pogađate šta me je pitao.
 – Zašto ste išli u Uzbekistan?
 – Da li ste upoznali nekog Uzbekistanca?
 – Da li ste razmenili email sa nekim Uzbekistancem?
 – Da li ste u kontaktu sa neki Uzbekistancem?
Ne, ne i ne. Ni sa kim se nisam upoznao, nikome nisam dao svoj mejl, ma nisam ni reč progovorio sa bilo kim na tim putovanjima. Ja sam, bre, namćor! Dao sam sve negativne odgovore, tj. lagao sam, naravno da sam se upoznao i sa nekim Iranacima i sa Uzbekistancima i razmenio mejlove. Onda je ljubazni izraelski službenik počeo da postavlja pitanja mom drugaru. Pošto on ne govori engleski, krenuo sam da ja odgovaram, na šta me je Ješa prekinuo i rekao mi da ne odgovaram u saputnikovo ime, već da mu objasnim šta ga pita i kada on odgovori da prevedem taj odgovor na engleski. Srećom drugar nije imao nikakve “sumnjive” vize, pa ovo ispitivanje nije dugo trajalo. Na kraju su nam na korice pasoša i na rančeve zalepili nekakve nalepnice i mogli smo da nastavimo dalje.
   Na redu je bilo uobičajeno čekiranje, u stvari skoro pa uobičajeno, pošto je drugarov ranac otišao normalnim putem, onom trakom, dok je moj odneo neki tip. Zatim smo otišli do graničnog prelaza ispred koga je jedan policajac pregledao nalepnice zalepljene na pasošima, koje, zapravo, predstavljaju bezbedonosnu procenu donetu tokom intervjua prilikom security čekinga. Drugara je uputio na neki prolaz, gde je sve brzo obavio, a mene je prosledio do punkta gde je čekala gomila Arapa, Turaka i svega par “belaca”, koji su verovatno kao i ja bili sumnjivi zbog muslimanskih viza u pasošima. Tu su nam skidali cipele, onom četkicom prelazili preko stvari, ponovo skenirali ručni prtljag itd.
   Nekako smo prošli sve kontrole i ukrcali se u avion. Kada smo sleteli u Istambul, svim putnicima je stigao prtljag osim meni i još nekolicini ljudi. Pomislio sam da su mi izgubili ranac. Šta ćeš, dešava se. Taman kada sam krenuo da to prijavim, prišla nam je službenica avio kompanije kojom smo leteli i obavestila nas da se neke torbe nalaze kod njih u kancelariji. I stvarno, tamo je bio i moj prtljag.
   Po dolasku u istambulski hotel i otvaranju ranca, našao sam kartonče na kome je otprilike ovo pisalo Dragi putniče, da bi smo osigurali vašu bezbednost i bezbednost vašeg leta, osoblje bezbedonosne službe je otvorilo vaš prtljag, za šta imamo pravo po tom i tom članu zakona. To je obavio ovlašćeni i kvalifikovani oficir bezbednosti. Trudili smo se da ne poremetimo redosled stvari u prtljagu. Cela ova provera je dokumentovana i elektronski nadgledana”.
   To bi bilo to, tako se završilo ovo putovanje u Izrael. Proveli smo još jedan kišni dan u Stambolu na Bosforu, a zatim se vratili u Beograd.


Нема коментара:

Постави коментар