Nepal 2014. (1. deo)

DOLAZAK U NEPAL

   Posle nešto više od  šest sati leta naša četvoročlana družina sletela je u Katmandu. Usledilo je dugotrajno obavljanje carinskih formalnosti, kao što je popunjavanje imigracionih kartona, kupovina viza i čekanja u dugačkim redovima. Napokon smo sve završili i izašli iz aerodromske zgrade. Odmah smo stupili u obračun sa taksistima, sa kojima osim što moraš da se cenjkaš, moraš jasno precizirati da te odvedu u hotel koji ti hoćeš, a ne u neki sa kojim su oni u šemi. To smo uspešno odradili, seli u taksi i krenuli ka Tamelu, delu grada koji je omiljen među putnicima zbog obilja jeftinog smeštaja. Vožnja po Katmanduu je posebna priča. Vozio sam se ranije po gradovima sa haotičnim saobraćajem i mislio sam da su Kairo i Teheran najgori po tom pitanju. E, pa, nepalska prestonica je tu negde, ako nije i gora. Sve je isto, odnosno podjednako ludnica, samo što se ovde još i vozi suprotnom stranom. Posle kratke, ali uzbudljive vožnje, stigli smo na Tamel, gde smo se smestili u jedan “guest house” sa dobrom baštom, kao stvorenom za kuliranje.

Tamel.

   Eto, tako stigoh ja u Nepal. Ovu zemlju su prvi počeli da posećuju planinari, potom hipici, a onda i kojekakvi frikovi što se lože na budizam i hinduizam. Planinare poštujem i divim im se, a za ove neohipike i zapadnjake-budiste, mogu samo da kažem, a da ne budem vulgaran, da me mnogo nerviraju. Ja u Nepal nisam došao zbog planinarenja, niti zbog “mističnog” budizma i hinduizma. Nisam se uputio ovamo ni zbog istočne duhovnosti i filozofije, niti da bih upoznao sebe i pronašao smisao života. Za 40 i kusur godina mislim da sam sebe dovoljno upoznao. Nisam došao ni iz razloga zbog koga su ovde 70-tih hrlili belosvetski hipici, a to je zbog trave. Ja se i dalje držim stare maksime da je od svih trava najbolja travarica. Idu mi na živce i oni koji dolaze u Nepal zbog Dalaj Lame i njegovih izbeglih Tibetanaca, koji su se ovde udomili. Naravno, svakom normalnom čoveku mora da bude žao kada neki narod završi u izbeglištvu, ali većina tih zapadnih mamlaza koji su za “Free Tibet”, za to se zalažu zbog medijske propagande, a u isto vreme ih zabole za desetine zemalja koje su okupirali Amerikanci i njihovi evropski dupelizači. Kako i da znaju išta, kad o tome ništa ne priča Ričard Gir? Verovatno sve ovo pišem da bih vam stavio do znanja da ne spadam u one Evropljane koji se pale na budizam, hinduizam, Tibet, Dalaj Lamu, svetu reku Gang, mantranje, vegeterijanstvo itd. Pa, zašto sam onda došao u Katmandu? Odgovor je prost, iz istih razloga zbog kojih sam putovao u Atinu, Tiranu, Beč, Kairo, Požarevac, Damask, Samarkand, Kijev, kao i u sva druga mesta.

Budistička stupa.

   Nakon kratkog odmora krenuli smo u prvi obilazak nepalske prestonice. Katmandu je velik, bučan, prljav i pomalo haotičan grad. Verovatno je i prilično zagađen s obzirom da dobar deo njegovih žitelja nosi maske preko lica. Prvi susret sa Katmanduom započeo je na Tamelu, četvrti koja živi zbog turista i od turista. Osim bezbroj hotela i pansiona tu su i mnogobrojne turističke agencije, koje organizuju planinarenja, trekinge, safarije i razne druge obilaske. Neizostavne su i prodavnice suvenira, kašmirskih šalova, planinarske opreme i sličnih stvari. Podrazumeva se, ne nedostaju ni restorani. Dok smo prolazili uskim ulicama prodavci su nas pozdravljali i zvali da uđemo u njihove radnje. Vozači rikši su nam nudili prevoz, a vozači motora su nam trubili da im se sklonimo sa puta. Ulice su, kako koja, neka je asfaltirana ili popločana, a neka ne. Bukvalno sa svake bandere visio je žbun kojekakvih nerazmrsivih kablova. Kakav crni Gordijev čvor, on je smešan za nepalsku elektriku.

   Usput smo prolazili pored brojnih hindu hramova ili malih “oltara” sa kipovima nekih od njihovih mnogobrojnih božanstava. Često ispred tih “oltara” gore sveće, a statue bogova su zamazane bojom u prahu. Nađe se i po neka budistička stupa iznad koje se vijore raznobojne molitvene zastavice. Dobar deo kuća su u stvari njihove stare tradicionalne građevine napravljene od opeke, sa velikim brojem fenomenalno izrezbarenih drvenih delova. Na njima je bukvalno svaki prozor ili balkon pravo, pravcato umetničko delo.

Hramovi Katmandua.

   Ulice su pune ljudi, buka na sve strane, atmosfera više nego živopisna. Prodavci voća guraju kolica natovarena bananama, pomorandzama i nekim meni nepoznatim sortama voćki. Nosači nose svoj teret tako što su ga trakom obavili oko glave. Policajci umesto pendreka imaju bambusove štapove. Može da se sretne i po neki sadu, tj. sveti čovek koji se odrekao svega materijalnog i luta po zemlji proseći. Obično su obučeni u narandzastu odeću i nose metalnu posudu u kojoj sakupljaju priloge da bi kupili gandzu. Nezaobilazni su i evropski moroni u neohipi fazonu ili takođe evropski novokomponovani budisti. Mnogo pasa lutalica se izležava na ulici, a povremeno se naleti i na nekog majmuna što se vere po šumi električnih kablova.

Sadu.

Makaki rezus.

   Nepalci su raznovrsno odeveni. Mlađi kao bilo gde u svetu, dok stariji muškarci često nose neke njihove šarene kape, nalik titovkama, i prsluke. Žene su uglavnom u raznobojnim šalvarama i ogrnute, valjda, sarijem, ako se to tako zove. Inače, Nepalci vole da pljuju samo tako. Malo, malo pa neko od prolaznika izruči na pločnik šlajmaricu. Pre ispljuvavanja prethodi bučno izvlačenje te supstance iz dubine duše.

   I tako stigosmo do Durbar skvera, srca Katmandua. Ulaz na trg se naplaćuje strancima, ali nije nikakav problem to eskivirati. Nismo se dugo zadržali na ovom trgu. Promuvali smo se tu neko vreme, svesni da ovo mesto zaslužuje barem još jedan dolazak i detaljan obilazak.

   Usledio je povratak u naš hotel, jer je trebalo da se nađemo sa Snežanom Radojičić. Ona je naša Beograđanka, koja se još u julu 2011. godine otisnula na put oko sveta biciklom i od tada neprestano putuje. Veći deo ovog puta izvela je potpuno sama, sa ekstremno malim budzetom. Osim što putuje, ona o tome piše na svom blogu i to radi odlično. Ja sam joj iz Beograda doneo paket koji joj je poslala prijateljica i GPS uređaj koji su joj dali sponzori. Tačno u dogovoreno vreme došla je Sneža u pratnji svog nepalskog domaćina, takođe našeg čoveka, Zoltana. On već duže vreme živi i radi u Nepalu i svašta korisno i poučno smo saznali od njega u vezi ove zemlje. Ubrzo nam se pridružio i prijatelj jednog člana naše ekipe, koji se takođe zatekao u Katmanduu. Tako se u bašti našeg hotela okupila prilično brojna grupa ljudi iz Srbije. U prijatnom druženju, uz podosta popijenog piva, ostalo se do kasno uveče. Na kraju smo morali da se raziđemo, pošto su se konobari već razbežali, a i Sneža je imala sutra let za Kinu. Drago mi je što sam upoznao ove ljude, a za Snežanu mogu da kažem, da osim što je veliki putnik, i po meni dobar pisac, ona je i prava lafica. 

U dobrom društvu.