Emilija - Romanja 2019. (7. deo)

BOLONJA

   Iz Ferare smo se vozom prevezli do Bolonje, glavnog i najvećeg grada provincije Emilija Romanja. Dočekala nas je prilično jaka kiša, ali nismo mnogo pokisli na putu do smeštaja. Razlog za to su portici ovoga grada. Naime, Bolonja je čuvena po svojim porticima, kojih ukupno ima gotovo 40 kilometara. Prvi portici su napravljeni još u srednjem veku, mada je to, u stvari, antička tradicija. Godine 1288. grad je doneo zakon da sve nove kuće moraju da imaju ovu vrstu trema. Čak su propisali i dimenzije, tako da visina nije smela biti manja od 2,7 metara, koliko je bilo potrebno da može proći konjanik. Inače, najduži portik u Bolonji, a to je ujedno i najduži u svetu, iznosi 3796 metara.

Jedan od portika Bolonje.

   Burna je bila istorija ovoga grada. Tokom srednjeg veka Bolonja je učestvovala u raznim ratovima između italijanskih gradova – država. Uz to, zadesila ju je 1348. godine i „crna smrt“, odnosno kuga, koja je prepolovila broj stanovnika. Mira nije bilo ni nakon srednjeg veka, a takođe nisu izostale ni nove epidemije kuge. Prilično je postradala i tokom II svetskog rata, kada je samo u jednom danu u bombardovanju uništeno ili oštećeno 44% zgrada u centru grada.

Bolonja.

   Bolonju krasi epitet „Bologna Rossa“, tj. „Crvena Bolonja“ i to ne zbog njenih starih kuća napravljenih od crvenih cigala, već zato što je ovaj grad bio jako uporište Italijanske komunističke partije. Zbog toga se nekoliko puta našla na udaru neofašističkih terorista. Samo u jednom bombaškom napadu na železničku stanicu 1980. godine stradalo je 85 ljudi. Inače, u Italiji je posle II svetskog rata bio izuzetno jak komunistički pokret. Poslednjih par decenija na više suđenja bivšim italijanskim političarima, po raznim pitanjima, neosporno je dokazano postojanje čitave američke vojno – špijunske strukture po celoj zemlji. Trebalo je da u slučaju pobede italijanskih komunista na izborima, organizovati pobunu i sprečiti ih da dođu na vlast. U to su bili umešani i, naravno debelo plaćeni od strane CIA-e, i visoki ovdašnji državnici, ali niko nikada zbog toga nije odgovarao. Još jedan primer zapadne demokratije, ali to je već neka druga priča.

Bolonja.

   Dok smo se smestili i popili po kafu kiša je prestala te smo se dali u obilazak grada. Prvo do crkve sv. Petronija. Ovaj svetac, zaštitnik Bolonje, bio je i njen episkop. Bazilika Svetog Petronija je ogromna impozantna građevina, čija je izgradnja započeta 1390. godine, ali nikada nije  u potpunosti završena. Ostala je nedovršena prednja fasada, čija je, otprilike, samo polovina obložena mermerom. Ta odrađena polovina stvarno je veličanstvena. Što se tiče njene unutrašnjosti, tu moje mišljenje možda i nije najmerodavnije, pošto su meni ti enterijeri katoličkih crkava iz 16., 17. i mlađih vekova generalno dosadni. Na podu se nalazi i nekakva meridijanska linija. Tako nešto sam već video u Rimu i takođe mi nije bilo preterano interesantno. Među freskama u Bazilici sv. Petronija nalazi se i scena pakla na kojoj je prikazan Muhamed koga proždire demon. Zbog ove slike iz 15. veka petorica muslimana povezana sa Al Kaidom planirala su 2002. godine da crkvu dignu u vazduh, ali su otkriveni i uhapšeni. Druga grupa islamista to je pokušala 2006. godine, ali su i oni osujećeni.

Bazilika sv. Petronija.

   Mnogo zanimljivija mi je bila Bazilika Santo Stefano, odnosno kompleks religioznih objekata poznat i kao 7 crkava ili Sveti Jerusalim. Ovaj kompleks se sastoji od nekoliko crkava, kapela i dvorišta napravljenih od 4. pa sve do 17. veka. Jedna od tih građevina, crkva sv. Stefana, poznata i kao Sveto Raspeće, je iz 8. veka, tj. iz vremena kada su Langobardi vladali ovim gradom.

Bazilika sv. Stefana.

   Crkvu Svetog Groba izgradio je episkop Petronije u 5. veku, ali je pretrpela značajnu obnovu u 11. veku. Radi se o oktagonalnoj građevini u čijoj se sredini nalazi replika Hristovog groba u Jerusalimu.

   Najstariji objekat u kompleksu je Bazilika sv. Vitala i Agrikole. Posvećena je dvojici bolonjskih mučenika, koji su nastradali tokom Dioklecijanove vladavine. U 15. veku je u njoj pronađen stari hrišćanski grob sa natpisom Simon, što je prouzrokovalo da mnogi vernici pomisle da je u pitanju Sveti Petar. To je privuklo mnogo vernika, pa je papa Eugen IV, naredio da se bukvalno zatrpa zemljom. Pa, naravno, ne može Basilika sv. Petra u Vatikanu da ima konkurenciju! Tek nakon 70 godina crkva sv. Vitala i Agrikole je obnovljena i otvorena za javnost.

   U sredini tzv. Dvorišta Pontija Pilata nalazi se kameni bazenčić u kome je ovaj, navodno, oprao ruke prilikom Hristove osude. Zapravo, radi se o langobardskom spomeniku iz 8. veka, na kome je sačuvan i natpis sa imenom njihovog kralja Lijutpranda. Na jednom od zidova koji okružuju ovo dvorište nalazi se kameni petao iz 14. veka. Zovu ga petao sv. Petra i dovodi se u vezu sa Petrovim odricanjem, odnosno Hristovim predskazanjem da će ga se Petar odreći tri puta, pre nego što pevac zakukuriče tri puta.

Dvorište Pontija Pilata.

   Ceo ovaj kompleks je odličan. Osim što je veoma zanimljiv, on zauzima i veliki prostor, pa je potrajalo dok smo sve lepo obišli.

   Kad sam već krenuo sa crkvama Bolonje da spomenem i Baziliku San Domeniko. Posvećena je sv. Dominiku, osnivaču dominikanskog red, koji je u njoj i sahranjen. Na njegovoj grobnici je radilo nekoliko poznatih umetnika, među kojima i Mikelanđelo. Trg ispred crkve je popločan oblucima, a na sredini ovoga prostora nalazi se stub sa statuom sv. Dominika. Postoji još jedan stub, pomalo skrajnut na kraju trga, na kome je Madona sa brojanicom. On je postavljen 1632. godine u znak prestanka epidemije kuge. Na trgu se nalaze i dve zanimljive i neobične grobnice na stubovima i sa krovovima u obliku piramida. Podsećaju na ciborijume, a u nima se nalaze sarkofazi nekih znamenitih srednjevekovnih Bolonjaca.

Bazilika San Domeniko.

   Od drevnih građevina ovoga grada najinteresantniji su mi bili tzv. tornjevi Bolonje. U pitanju su srednjovekovne kule, kojih je tokom 12. i 13. veka, po nekim procenama, bilo oko 180. U tim nesigurnim vremenima u Italiji nisu vođeni samo ratovi između gradova, već je često dolazilo i do sukoba među viđenijim porodicama u okviru samih gradova. Zbog toga su zidane ovakve odbrambene kule. Danas ih je u Bolonji opstalo oko dvadesetak, a najpoznatije su Asineli i Garisenda. Ova dva tornja su podignuta bukvalno jedan pored drugog. Asineli je visok 97,2 m, a pretpostavlja se da je prvobitno dosezao 70 m i da je naknadno povećan. Jebiga, i onda su ljudi, kao i danas, hteli da zadive i nadmaše druge svojom imovinom. Ovakve enormne visine kula nemaju nikakvu realnu svrhu niti funkciju, tako da je to primer srednjevekovnog snobizma i kurčenja. Druga kula Garisenda visoka je 48 metara. Ona je, pak, prvobitno bila visoka 60 m, ali je skraćena u 14. veku, jer se opasno nagnula. Inače, ovaj bolonjski toranj je krivlji od čuvenog u Pizi.

Tornjevi Asineli i Garisenda.

   Ovaj grad ima i svoje kanale, kao Venecija. Dobro, ne baš kao Venecija, već mnogo skromnije. Neki od njih su napravljeni još u srednjem veku i bili su plovni.

Bolonjski kanal.

   Bolonja je poznata i po svom univerzitetu, najstarijem još uvek aktivnom u svetu. Čitav niz poznatih ličnosti je ovde studiralo ili predavalo. Neki od njih su: Dante, Petrarka, Erazmo Roterdamski, Kopernik, Albreht Direr, Torkvato Taso, Pazolini, Umberto Eko. Ne znam kakvo je danas studiranje na ovom univerzitetu, znam samo da je bolonjski sistem, koji je uveden u Srbiji, teško sranje, zbog čega danas imamo gomilu polupismenih ljudi, koji su po tom programu završili fakultete, ali to je neka druga priča.

   U Bolonji se proizvode i čuveni automobili dukati i lambordzini. Osim ove dve fabrike u Emiliji Romanji, i to sve duž puta Via Emilia, smešteno je još nekoliko fabrika brzih i luksuznih vozila, kao što su ferari u Maronesi i maserati u Modeni. Lako im je da prave brze automobile kada su im još Stari Rimljani ostavili put prav kao strela. Inače, trozubac koji na fontani Neptuna drži ovaj bog mora, iskorišćen je za simbol maseratija.

   Posetili smo i arheološki muzej, čiji je, nažalost, najzanimljiviji deo bio zatvoren zbog renoviranja. Dostupna je bila, maltene, samo egipatska zbirka, koja je dobra, a bogami nije ni tako mala.

   Uveče smo prošetali tzv. jevrejskim getom i to bi bilo to što se tiče Bolonje. Svašta zanimljivog smo ovde videli, ali odličan je i sam grad. Bolonja je prilično velika. Ima skoro 400.000 stanovnika. Pravi, ozbiljan, živi grad, a uz to ima i neki svoj šmek. U centru je sačuvano sijaset starih srednjevekovnih zgrada, prepoznatljivih po crvenim ciglama, pa razne raskošne palate, trgovi, onda ti portici. Ma, sjajno mesto!

   Već sam spomenuo nadimak „Bologna Rossa“, tj. „Crvena Bolonja“, koji krasi ovaj grad. Međutim, ima ona još epiteta, kao što su „Bologna Educata“, tj. „Učena“, zbog univerziteta, ili „Bologna Torrata“, zbog tornjeva. Jedan od tih epiteta je i „Bologna Grassa“, tj. „Debela“, pošto ovaj grad, odnosno cela Emilija Romanja, važi za gastronomski centar Italije. Kažu da torteline i taliatele potiču iz Bolonje. Možeš misliti! Bla, bla, bla! Nemam ništa protiv italijanske kuhinje, čak mogu reći i da je gotivim, mada tu ima mnogo preterivanja i proseravanja. Nije mi dobro kada čujem izanđale fraze o njenoj savršenosti, jednostavnosti, prefinjenosti, o izbalansiranim ukusima, ravnoteži začinjenosti, o tome kako Žabari ne jedu nego u stvari uživaju u hrani. More terajte se, bre! Kao što rekoh ok mi je italijanska kuhinja, međutim sve sam bliži odluci da više nikada ne kročim u neki njihov restoran, a planiram da još, i te kako, posećujem ovu državu. Eto, Italija sa tom famoznom gastronomijom će najverovatnije biti prva i za sada jedina zemlja čije ću restorane u budućnosti izbegavati. Do sada sam bio u Milanu, Veneciji, Trstu, Bariju, Rimu i evo sada po ovim gradovima Emilije Romanje. Uvek i svugde sam se hranio po restoranima, kao što i inače radim gde god da otputujem. Hrana je nešto na čemu nigde u svetu ne stipsarim. Prvo i osnovno zašto u Italiji prekidam  sa tom praksom su cene. Nigde do sada nisam video manje porcije i veće cene. U normalnim ugostiteljskim objektima, ne računam neke prčvare, nisam naišao na pivo ispod 6 eura. Porcije su veličine, kao da su namenjene deci. Elem, pošto su porcije pederske, ja moram da naručim, kako navodno rade Italijani, i predjelo, i prima pjato i sekunda pjato. E sad, kada pojedem to prvo, kao jelo, onda čekam najmanje pola sata da mi donesu drugo, pa tako redom. Znam, reći ćete da Italijani ne žure, oni uživaju u hrani. Ma, daj, bre, pa neću tri sata da ostanem u restoranu! Došao sam da vidim nešto od Italije, a ne da provodim vreme sedeći za kafanskim stolom! To radim kući po našim kafanama gde je klopa neuporedivo bolja! Međutim, nije to sve. Restorani uglavnom rade dvokratno, odnosno za vreme ručka, pa se zatvaraju sve do 19,30 h. U to večernje doba, treba da se okoziš da pronađeš mesto ukoliko nisi ništa unapred rezervisao. Eto zbog svega toga kada čujem za italijansku kuhinju dobijem ospice. Posle sedam dana provedenih po gradovima Emilije Romanje i „uživanja“ u ovdašnjim specijalitetima, kao što su pice, lazanje, pršute, kapeliti, torteline, razne morske ribe itd. pošteno smo se najeli tek po sletanju u Niš. Sa aerodroma smo otišli pravac kafana „Orač“. Naručili smo raznog roštilja u količinama kao da smo došli iz Biafre, a ne iz gastronomskog centra Italije.

Emilija - Romanja 2019. (6. deo)

FERARA

   Iz Ravene smo, opet vozom, otišli u Feraru i odmah se upustili u razgledanje ovoga mesta. Ferara je takođe bila deo Ravenskog egzarhata sve dok je nisu zauzeli Langobardi 753. godine. Zatim je bila pod vlašću papa, pa je onda njome upravljala porodica Kanosa, pa je bila nezavisna komuna. U 12. veku našla se usred sukoba Gvelfa i Gibelina. U pitanju su dve, da kažemo političke partije, od kojih je prva podržavala papu, a druga cara Svetog rimskog carstva. U ovim borbama istakla se porodica Este, koja je bila na strani Gvelfa i koja se učvrstila u Ferari. Godine 1264. markiz Obizo proglasio se doživotnim vladarem ovoga grada. Vladavina kuće Este Ferarom trajala je sve do 1598. godine.

   Najmonumentalnije zdanje ove vladarske porodice je Kastel Estense. To je veliko, masivno utvrđenje, okruženo šancem punim vode, u samom centru grada. Stvarno izgleda baš dobro. Izgrađeno je za vreme Nikole II Estea, a navodni razlog  bila je pobuna žitelja Ferare, koja je izbila 1385. godine zbog velikih nameta. Tom prilikom ubijen je jedan važni dvorski dužnosnik. Nakon ovoga dogođaja Nikola je odlučio da se obezbedi od sličnih događaja u budućnosti, te je rešio da malo utvrdi svoju palatu. Dobro, ne baš malo, ipak se radi o izuzetno moćnoj tvrđavi. Tokom vekova je obnavljana i dograđivana. To je i prilično veliki kompleks, tako da je potrajalo dok smo ga celog obišli.

Kastel Estense.

Kastel Estense.

   Odlična je i glavna gradska katedrala iz 12. veka, koja je, nažalost, dobrim delom bila pod skelama i koja je zbog restauracije bila zatvorena. Da stvar bude gora, baš je njena fasada na ulazu u crkvu, koja je i najraskošnija, bila prekrivena. Pažnju mi je privukla njena bočna strana, koja izlazi na trg Trento e Trieste, uz koju je dodata tzv. Lodja de Merkanti, odnosno male radnje u nizu. Ovi mali dućani na dva sprata su tu još od srednjeg veka i pružaju se duž cele stranice katedrale. Dole su prodavnice, ispred kojih je trem, a gore su, valjda bile prostorije za stanovanje, ili magacini. Trem nose stubovi na koje naležu velike, rustične, drvene grede. Neobično mi je sve to izgledalo, jer su ove zanimljive, ali skromne prodavnice, prilepljene uz ovako grandioznu i luksuzno odrađenu bogomolju.

Gradska katedrala i Lođa de Merkanti.

   Dobar je i sam trg Trento e Trieste. On je u stvari spojen sa trgom Katedrale, koji se nalazi ispred ulazu u ovu glavnu crkvu Ferare. Tu je smeštena i Palata Municipale, odnosno nekadašnja rezidencija familije Este, iz 1245. godine.

Palata Municipale.

   Kada se od ovog trga krene ka Kastelu Estense izbija se na trg Savonarole, na kome se nalazi i spomenik ovom buntovnom, ali i opičenom svešteniku. Đirolamo Savonarola je bio dominikanski fratar, rođen u Ferari 1452. godine, ali je ostao upamćen po svom delovanju u Firenci. On je još u mladosti prozivao katoličku crkvu zbog nemorala, pokvarenosti i korumpiranosti, a onda kada su Mediči proterani iz Firence preuzeo je vlast u novoformiranoj narodnoj republici. Najavljivao je da će od ovoga grada stvoriti Novi Jerusalim i centar hrišćanstva, međutim napravio je nešto sasvim drugo. Organizovao je patrole koje su kažnjavale „nemoralno“ ponašanje i kontrolisale oblačenje. Godine 1497 naložio je spaljivanje svega što je po njemu kvarilo žitelje ovoga grada, a to su bila: kozmetička sredstva, ogledala, skupa garderoba, antičke knjige, dela raznih pesnika i slično. Papi u početku nije smetalo njegovo „revnosno“ hrišćanstvo, ali kada je Firenca odbila da se pridruži novoj Svetoj ligi protiv Francuske, došlo je do otvorenog sukoba sa ovim ludim fratrom. Taj njihov sukob završio se tako što je 1497. godine Savonarola spaljen na istom mestu gde je malo pre toga on palio nemoralne stvari.

   Ferara je poznata po brojnim palatama, od kojih su mnoge podignute još u srednjem veku, kao što su, recimo, Palaco Skifanoija, Palaco dei dijamanti, Kasa Romei. Po izgledu se od njih najviše izdvaja Palata dijamanata, koja je dobila ime zahvaljujući svojoj fasadi sačinjenoj od 8.500 belih kamenih blokova, klesanih tako da imitiraju oblik dijamanata. U njoj je smeštena pinakoteka, ali pošto se ja baš i ne palim na slikarstvo, produžio sam dalje. Od svih tih palata iznutra sam obišao samo Kasu Romei i mogu reći da je ok, ali ništa posebno.

Palaco dei Dijamanti.

Kasa Romei.

   Ferara je imala i svoje bedeme, koji su jednim delom sačuvani. Opstalo je i nekoliko kapija. Više puta sam tokom svog kratkog boravka u ovom gradu  prošao pored Porte Paula, ali ne zato što mi je bila bogzna kako zanimljiva, već zato što nam se smeštaj nalazio nedaleko od nje. Inače, napravljena je 1612. godine i posvećena je papi Pavlu V.

   Ferara mi se najviše dopala od svih mesta koje smo obišli na ovom putovanju. Ne mislim na znamenitosti i spomenike koje smo videli u njoj, tu je Ravena bez premca, već na grad kao grad. Super mi je bilo dok sam se muvao gradskim ulicama razgledajući te obične kuće iz 14., 15., 16., veka. Najviše njih je neomalterisano, te se vide crvene cigle od kojih su sazdane. Neke imaju i tremove, koje nose kameni stubovi sa kapitelima, a negde te tremove podupiru robustni drveni direci i grede. Posebno mi se svidela tzv. Ulica sa lukovima, tj. Via delle Volte. Jednostavno rečeno, u ovom gradu je savršeno sačuvana stara arhitektura. Zbog toga se i nalazi na Uneskovoj listi i to ne zbog nekog pojedinačnog spomenika, već zbog celog svog gradskog jezgra. Na ovom spisku svetske kulturne baštine upisan je pod imenom Ferara – Grad renesanse.

Via delle Volte.

   Kao što rekoh, Ferara mi se baš dopala i boravak u njoj mi je prijao. Inače, to je za mene bilo malo iznenađenje, pošto nisam imao neka velika očekivanja. Doduše, nisam se nešto ni spremao pred ovo putovanje. Verovatno je dobrim delom i zbog toga moje oduševljenje Ferarom bilo toliko.

Emilija - Romanja 2019. (5. deo)

I DALJE O RAVENI

   Ravena je bila glavni cilj ovog našeg putovanja. To je grad u kome ima svašta da se vidi, te smo u njemu ostali nekoliko dana. U prethodnom pisaniju rekoh da  Teodorihovim mauzolejom završavam sa pregledom spomenika iz vremena kada je on vladao Ravenom. Međutim, postoje i ostaci raskošne građevine koju svi zovu Teodorihovom palatom. Dugo se smatralo da je to bila rezidencija ovog germanskog vladara, ali danas se takvo mišljenje uglavnom smatra netačnim.

Teodorihova palata.

   Sa kraja 5. ili početka 6. veka je crkva San Apolinare Nuovo. Sve do 540. godine, odnosno do vizantijskog osvajanja Ravene, bila je arijanska bogomolja. Dakle, te godine čuveni Justinijanov vojskovođa Velizar zauzeo je ovaj grad. Ubrzo nakon toga Ravena je postala prestonica vizantijske teritorije u Italiji, tzv. Ravenskog egzarhata. Egzarh je bio i vojni i civilni upravnik, koji je bio predstavnik carigradskog cara. Doduše, nisu uvek odnosi između cara i egzarha bili skladni. Recimo, Ravena je bila protiv Justinijana II Rinotmeta, pa je ovaj poslao kaznenu ekspediciju. Grad je opljačkan, episkopu su iskopane oči, a ugledni građani su u okovima odvedeni u Carigrad i pogubljeni. Inače, Justinijan II je u dva navrata vladao Vizantijom. Kada je prvi put svrgnut odsečen mu je nos, jer se do tada smatralo da je tako unakažena osoba diskreditovana za povratak na presto. Ovome je to, ipak pošlo za rukom te je dobio nadimak Rinotmet (Bez nosa). Kada je drugi put zbačen njegova odsečena glava poslata je u Ravenu, u grad koji je zbog njega mnogo propatio.

San Apolinare Nuevo.

   Što se tiče odnosa između papa u Rimu i egzarha u Raveni, u principu, pape su ih trpele, jer su im bili zaštita od Langobarda. Dešavalo se kada cara u Carigradu iznervira neki papa, da ovaj pošalje egzarha u Rim da ga malo disciplinuje, a ako treba i uhapsi. Godine 751. Ravenu su zauzeli Langobardi i to je kraj egzarhata.

   Vratimo se bazilici San Apolinare Nuevo. Elem, prvobitno je bila arijanska svetinja posvećena Hristu, a nakon 540. godine, tj. vizantijskog osvajanja  Ravene preimenovana je u crkvu sv. Martina, u čast ovoga sveca čuvenog po svojoj borbi protiv arijanaca. Današnje ime dobila je tek u 9. veku, kada su ovde prenete mošti Apolinara, prvog episkopa Ravene. Krajem 9. ili početkom 10 . veka dodat joj je i veliki, 38 metara visoki, cilindrični zvonik. Ovakvi zvonici sa mnoštvom bifora i trifora (vrste prozora) tipični su za srednjevekovnu crkvenu arhitekturu Ravene.

   Naravno, i ovde je glavna fora u njenoj unutrašnjosti, tj. u mozaicima. Sa obe strane centralnog broda ove trobrodne bazilike nižu se sjajne predstave. Na levoj strani je prikazana procesija 22 device, koje predvode tri maga. Oni se kreću od Klase, nekadašnje luke Ravene, ka Bogorodici sa detetom, okruženom sa 4 anđela. Na desnoj strani je kolona od 26 mučenika sa sv. Martinom na čelu. Oni se kreću od Teodorikove palate ka Hristu, oko koga su raspoređena 4 anđela. Iznad ove dve centralne teme, između prozora, predstavljeno je, sa svake strane, po 16 svetaca i proroka. Na samom vrhu, do tavanice, takođe sa obe strane, nižu se scene iz Hristovog života. Da se mnogo ne ponovljam, reći ću samo da su i ovi mozaici fenomenalni.

San Apolinare Nuevo.

   Sledeća na redu bila je bazilika San Vitale, koja, inače, nema veze sa tom arhitektonskom formom, već se radi o građevini oktagonalne osnove. Njena izgradnja je započeta tokom ostrogotske vladavine, na inicijativu episkopa Eklesija, a osvećena je 547. godine, u vreme episkopa Maksimijana, kada je u Raveni već uveliko uspostavljena vizantijska vlast. Po arhitekturi veoma je slična crkvi sv. Srđa i Vakha, poznatoj i kao Mala Aja Sofija, u Carigradu. Pošto je Mala Aja Sofija bila dvorska crkva, a pošto se San Vitale nalazi nedaleko od sedišta egzarhata, mogla je i ona da bude dvorska crkva. Na to ukazuju i drugi detalji, kao što su skupocena unutrašnja obrada i teme mozaičkih predstava.

San Vitale.

   Mozaici se nalaze u apsidi ove crkve. U konhi je prikazan Hrist kako sedi na zemaljskoj kugli. Sa njegove desne strane je arhanđel koji mu privodi sv. Vitala, kome ovaj uručuje krunu. Sa leve strane je predstava episkopa Eklesija sa modelom crkve u rukama.

San Vitale.

   Na levoj strani apside je scena na kojoj su car Justinijan i episkop Maksimijan, dok je na desnoj carica Teodora sa pratnjom. Na bočnim stranama su predstave iz Starog zaveta, žrtvovanje Isaka, Avram i Melhisedek, zatim priče o Mojsiju, Kainu i Avelju i četiri jevanđelista. Ovim predstavama treba dodati i razne ptice, kao što su golubovi i paunovi, različite životinje, kojekakvi floralni motivi, kornukopije, tj. rogovi izobilja. Fantastično sve to izgleda. Ludilo! Kakvo bogatstvo boja! Čovek prosto ne može da prestane da zuri u njih. Ovo je vrh u umetnosti mozaika. Mozaici San Vitalea su jedinstveni u čitavoj ranovizantijskoj umetnosti i mislim da to potvrđuje tezu da se radi o dvorskoj crkvi. Oni su takođe i najraskošniji od svih koje smo videli u Raveni, što, naravno, ne umanjuje vrednost ostalih. Čak, da budem pošten, možda mi je bio i lepši doživljaj dok sam obilazio one u Mauzoleju Gale Placidije i u baptisterijima. Jesu oni nešto skromniji, ali su ti tu, nekako na dohvat ruke, pošto se nalaze u relativno malim objektima. Skoro da možeš da ih dotakneš, dok ove u San Vitale moraš da gledaš iz daljine i to gurajući se sa drugim posetiocima. Inače, kupola crkve San Vitale, koja je prečnika 16 metara, oslikana je odličnim freskama iz 18. veka, za koje niko ne daje pet para, pošto se odmah svi zabulje u mozaike.

Mozaik sa predstavom Justinijana u bazilici San Vitale.

   Svih ovih sedam drevnih zdanja, koje smo obišli u Raveni upisana su na Uneskovu listu svetske kulturne baštine, pod imenom „Ranohrišćanski spomenici i mozaici Ravene“. Da bismo videli poslednju, osmu znamenitost sa ovog prestižnog spiska, morali smo da se autobusom odvezemo van centra grada, do Bazilike San Apolinare in Klase (Classe). Izgradnja ove crkve započeta je za vreme episkopa Ursina, a osvećena je, kao i San Vitale, za vreme Maksimijana, tačnije 549. godine. Reč Klase u njenom imenu odnosi se na mesto gde je podignuta. Klase, odnosno Civitas Classis, je luka koju je osnovao Avgust, kao glavnu bazu rimske mornarice za ceo Jadran. To je i mesto gde je prvi put stupio na tle Italije sv. Apolinar. On će kasnije tu biti i sahranjen. Naime, u ovoj crkvi su se prvobitno čuvale mošti pomenutog sveca, ali zbog njene izolovane lokacije, tj. iz straha od piratskih napada, prebačene su u grad u San Apolinare Nuovo.

San Apolinare in Klase.

   Prvo par reči o ovom ravenskom episkopu i svetitelju. Rođen je u Antiohiji. Bio je učenik apostola Petra, koji ga je poveo sa sobom u Rim i rukopoložio za episkopa Ravene. Tu je proveo nekih 12 godina. Neumorno je propovedao jevanđelje, činio mnoga isceljenja i veliki broj ljudi je preveo u hrišćanstvo. Onda je prognan u provinciju Ilirik, gde je nastavio sa svojim propovedanjem. Zatim je otišao u Trakiju i nakon tri godine provedene po Balkanu vratio se u Ravenu, gde su ga ubrzo ubili protivnici Hristove vere.

   Vratimo se njegovoj crkvi u Klaseu. U pitanju je tipična trobrodna bazilika, ozidana u opeci, kao uostalom i sve druge ravenske bogomolje toga vremena. Cilindrični toranj sa mnoštvom prozora dodat je verovatno u 10. veku, a kasnije i narteks. Njena unutrašnjost je ogromna, 55,58 x 30,30 metara. Taj veliki prostor podeljen je na tri dela, pomoću dva reda od po 12 masivnih mermernih stubova. Nema šta, grandiozno zdanje! Međutim, i ovde su najspektakularniji mozaici, koji krase veliku centralnu apsidu. U njoj je prikazan krst sa draguljima i Hristovim likom u krugu. Iznad kruga nalazi se božja ruka koja izlazi iz oblaka, a sa strane su sv. Ilija i Mojsije. Ispod krsta su tri jagnjeta koja simbolično predstavljaju Petra, Jakova i Jovana, aludirajući na Isusovo preobraženje na gori Tavor. U sredini scene nalazi se Sveti Apolinar, ili po naški Apolinarije, okružen sa 12 jagnjadi, koja simbolišu njegove vernike (ili, možda, apostole?).

San Apolinare in Klase.

   Između prozora apside prikazana su 4 ovdašnja znamenita episkopa. Na stranama se nalaze nešto mlađi mozaici. Na levoj je car Konstantin IV Pogonat sa braćom, kako daje privilegije ravenskom episkopu. Na desnoj strani je scena gde Avelj nudi kao žrtvu jagnje, Melhisedek vino i hleb, a Avram svoga sina Isaka.

   Na luku iznad apside, u sredini je medaljon sa Hristovim poprsjem, a okolo krilati simboli četiri jevanđelista. Ispod, sa svake strane se nalazi po jedan grad (Jerusalim i Vitlejem) iz kojih izlazi 12 jagnjadi (simbolišu 12 apostola) i kreću se uzbrdo, odnosno ka Hristovom medaljonu.

San Apolinare in Klase.

   Teološki pismeniji od mene, u izboru ovih scena koje sam probao da opišem, vide borbu protiv arijanizma. Ja se u te stvari baš i ne razumem, te sam video samo fenomenalne mozaike. Posebno me oduševio prikaz tog pejzaža oko sv. Apolinara, sa kojekakvim biljkama i pticama, a naročito zelena boja te pozadine.

   To bi bilo to! Sa San Apolinarem u Klasi uspešno smo završili misiju obilaska ravenskih mozaika. Šta reći na kraju? Najbolje ništa, to mora lično da se vidi i doživi.

   Rekoh malopre da smo kompletirali sve spomenike Uneska u Raveni, ali ima ovaj grad još svašta što vredi posetiti. Jedna od većih turističkih atrakcija je grob Dantea Aligijerija. Svaka čast Danteu, ali ja sam ispred njegovog počivališta proveo bukvalno minut i produžio dalje. Mnogo duže se ne bih zadržao ni u glavnoj katedrali, Duomu, da se u njoj nije nalazilo nekoliko zanimljivih ranohrišćanskih sarkofaga i jedan fenomenalni amvon (da kažem propovedaonica) iz 6. veka, ukrašen predstavama raznih životinja. Obišli smo i crkvu San Francesko, kao i sv. Jovana Jevanđeliste. Ovu drugu, doduše, samo spolja jer je bila zatvorena, valjda, zbog restauracije.

Ulica koja vodi do Danteove grobnice.

   Bili smu i u „Domus dei tappeti di petra“, što sam ja preveo kao „Kuća kamenih podova“. Radi se o ostacima vizantijske palate, sa dobro sačuvanim podnim mozaicima. Na jednom je prikazan dobri pastir, na drugom ples personifikacija godišnjih doba, a na svim ostalim su geometrijski i floralni motivi.

   Otišli smo i do tvrđave Roka Brankaleone (Rocca Brancaleone), koja je podignuta 1457. godine, za vreme venecijanske vladavine.

   I sama Ravena je ok, odnosno grad je kao grad zanimljiv. Ima dosta starih građevina, često sa fasadama od cigala što je karakteristično za ovaj deo Italije. Ima i svoj krivi toranj, tj. jednu srednjovekovnu kulu, koja se poprilično nagnula, te su je ojačali nekim čeličnim prstenovima. Tu je i trg Pjaca del popolo, oko koga su smeštena razna reprezentativna zdanja napravljena od 15. pa do 18. veka. Sve u svemu, Ravena je fino i prijatno mesto.

Emilija - Romanja 2019. (4. deo)

RAVENA

   Iz San Marina smo se vratili u Rimini. Onda smo se ukrcali u voz i posle nekih sat i po vožnje stigli smo u Ravenu. Nekada je ona bila prestonica Zapadnog rimskog carstva, a nakon njegove propasti postala je glavni grad Ostrogotske kraljevine. Zatim, 540. godine Vizantija preuzima vlast i formira tzv. Ravenski egzarhat, koji je trajao do 751. godine, kada ovu teritoriju osvajaju Langobardi.

   Kao što već rekoh, od 402. godine Ravena je bila glavni grad Zapadnog rimskog carstva. Iz tog perioda sačuvana su dva sjajna spomenika: Mauzolej Gala Placidije i Neonova krstionica. Gala Placidija je bila ćerka rimskog cara Teodosija I. Njen život je bio izuzetno buran. Kao devojku zarobili su je Alarihovi Vizigoti tokom čuvene pljačke Rima 410. godine. Zatim je bila primorana da se uda za Alarihovog naslednika Ataulfa. Kada je Ataulf ubijen u zaveri 415. godine u Barseloni, tokom rata sa slavnim Honorijevim vojskovođom Konstancijem III, Placidija je oslobođena uz veliki otkup. Po povratku se udala za ovoga komandanta zaslužnog za njenu slobodu. Car Honorije, koji je, inače, Galin brat, proglasio je Konstancija III za savladara. Tako je on postao avgust, a shodno tome njegova supruga Placidija avgusta. Međutim, iste godine Konstancije je umro. Pošto Honorije nije imao dece, Gala je činila sve da obezbedi presto svome sinu Valerijanu. Svašta se dalje izdešavalo. Zbog sukoba sa glavnim zapovednikom vojske morala je da beži u Carigrad kod cara Istočnog rimskog carstva i rođaka Teodosija II. Kada je 423. godine umro Honorije, za novog cara na Zapadu izabran je Jovan. Protiv njega je odmah istupio vojskovođa Bonifacije iz Severne Afrike, stari Galin saveznik. Na kraju se umešao i car sa istoka Teodosije II. On je malog Valerijana 424. godine u Solunu proglasio za cezara, a zatim je formirao vojnu ekspediciju i poslao je da obnovi vlast dinastije Teodosija I na Zapadu. Vojna akcija je bila uspešna, Jovan je svrgnut i ubijen, a Valerijan je proglašen za avgusta. Inače, tokom putovanja u Italiju Gala i Valerijan su doživeli brodolom, ali su se nekako spasili. Tako je Gala Placidija, pošto joj je sin još uvek bio maloletan, preuzela ulogu regenta. Međutim, nije tu bio kraj njenim mukama. Morala je da vodi zakulisanu borbu sa nekoliko moćnih vojskovođa, od kojih je najopasniji bio Aecije, budući slavni pobednik nad Atilinim Hunima na Katalunskim poljima. Na kraju je ovaj njihov sukob doveo do prave bitke, koja se odigrala kod Riminija. Aecije je poražen od strane Bonifacija, ali teško ranjeni Bonifacije je uskoro preminuo. Aecije, je pak, uspeo da se spasi i da pobegne kod Huna, čiji je bio talac kao klinac. Već sledeće godine Aecije se vratio u Italiju na čelu hunske vojske i Gala Placidija je bila primorana da mu preda vrhovnu komandu nad amijom. Aecije je faktički imao svu vlast, ali nije dirao Galu i njenog sina. Godine 450. Gala Placidija je umrla.

Mauzolej Gale Placidije.

   Za Galu Placidiju je još za njenog života pripremljen mauzolej u Raveni, ali nije najjasnije da li je ona sahranjena tu ili u Rimu. Po jednoj teoriji njeni ostaci su greškom spaljeni 1577. godine. Kako bilo da bilo, misli se da je Galin mauzolej nekada bio priključen narteksu crkve Santa Kroče, koja je bila njena zadužbina. Izgrađen je 430. godine. To je krstoobrazna građevina, koja se svojim oblikom vezuje za tradiciju ranih hrišćanskih mortarijuma.

Mauzolej Gale Placidije.

   Fasada od cigala, ovoga ne tako velikog objekta, ničim ne ukazuje na ono što vas očekuje unutra. A unutra su mozaici, i to kakvi! Da padneš na teme! Kakve scene, kakve boje, ma neverovatno! U centralnoj kupoli su prikazane zlatne zvezde na indigo plavoj pozadini. Zatim se ređaju scene: Dobrog pastira, apostola, Svetog Lorenca, tj. Lavrentija, pa simboli jevanđelista (krilati čovek – Matej, krilati bik – Luka, krilati lav – Marko, orao – Jovan). Ta kobaltna plava pozadina kolorita je kao da je juče urađena. Na ceo ovaj fenomenalni ambijent treba dodati i narandzastu svetlost koja se probijala kroz prozore, koji umesto stakla imaju tanke ploče od alabastera. Jednostavno, nemoguće je opisati kako to dobro izgleda! Unutra se nalaze i tri sarkofaga, ali ko će još i na njih da obraća pažnju pored ovakvih mozaika. Jedan je, naravno, bio namenjen Gali, drugi Valerijanu, a treći možda Konstanciju III.

Mauzolej Gale Placidije.

   Gotovo u isto vreme kada i Mauzolej Gale Placidije, izgrađena je i Neonova krstionica. Ovaj oktagonalni baptisterijum takođe spolja odaje utisak skromnog objekta, ali samo spolja. Međutim, kada se uđe unutra, kada stupiš pred njegove mozaike, prosto ne možeš da se ne oduševiš. Nasred kupole je scena gde Jovan Krstitelj krsti Isusa Hrista u reci Jordan, dok su okolo prikazana 12 apostola. Nema šta, sjajno!

Neonova krstionica.

   Naredni spomenici koje smo obilazili po Raveni u vezi su sa Teodorihom, pa da se malo osvrnem i na njegov lik. On je bio sin ostrogotskog kralja Teodemira. Rođen je 454. godine nedaleko od Karnuntuma (Austrija). Sa sedam ili osam godina poslat je u Carigrad kao talac. Godine 469/470. po naređenju cara Lava I otišao je u misiju u svoju domovinu. Po povratku među Gote preuzima vlast i počinje period kada su njegovi Ostrogoti čas na strani Vizantije, kao federati, a čas njihovi ljuti neprijatelji. Sledeći vizantijski car Zenon, da bi se rešio ostrogotske opasnosti, ponudio je Teodorihu da sa svojim narodom ode u Italiju, zbaci tamošnjeg germanskog federata Odoakara, koji se osilio, i da se tamo nasele. Ostrogoti odlaze u Italiju i stupaju u borbu sa Odoakarom. Tokom jednog banketa u čast navodnog pomirenja među dvojicom germanskih vođa, Teodorih lično ubija Odoakara. Tako je završio čovek koji je 476. godine zauzeo Rim i srušio Zapadno rimsko carstvo. Na  taj način je 493. Teodorih osnovao Ostrogotsko kraljevstvo u Italiji, sa Ravenom kao glavnim gradom. On je zaveo red u ovom delu Apeninskog poluostrva, dobro se odnosio prema starosedeocima, obnovio je zapuštenu infrastrukturu, odnosno može se reći da je bio dobar i uspešan vladar. Teodorihova kraljevina je smatrana najromanizovanijom od svih ondašnjih varvarskih država. U jednom momentu je uspostavio vlast i nad Vizigotima, ali to je bilo relativno kratkog veka.

   Iz vremena kada je Teodorih vladao Ravenom potiče Arijanska krstionica. Izgrađena je krajem 5. veka, kada je ovaj konsolidovao svoju vlast i kada je arijanizam postao oficijelna religija na njegovom dvoru. Mozaici koji krase unutrašnjost kupole su, zapravo, imitacija onih u Neonovom baptisterijumu.

Arijanska krstionica.

   Iz perioda Teodorihove vladavine je i tzv. Arhiepiskopska kapela. U pitanju je privatna kapela, koju je verovatno izgradio episkop Petar II (495-519). Ona se sada nalazi na drugom spratu Arhiepiskopskog muzeja. I ovi mozaici su fenomenalni. Na sredini kupole je hristov monogram, okružen sa četiri anđela između kojih su četiri simbola jevanđelista. Posebno se ističe mozaik na luneti iznad ulaza, na kome je prikazan Isus Hrist ratnik, u oklopu, sa krstom prebačenim preko ramena, kako pobedonosno gazi zmiju i lava. Šta reći o ovoj kapeli? Glupo mi je da opet tupim o veličanstvenosti njenih mozaika. Jednostavno, dobri su. Mnogo su dobri! Međutim, odličan je i sam muzej. Pun je kojekave kamene plastike sa raznih ravenskih crkava. Izloženo je i nekoliko reprezentativnih sarkofaga. Izuzetno mi je bio zanimljiv kružni mermerni kalendar za određivanje datuma uskrsa u periodu između 532. i 632. godine. Ipak, ako moram nešto da izdvojim, onda je to izrezbareni tron od slonovače episkopa Maksimijana iz sredine 6. veka.

Arhiepiskopska kapela.

   Priču o Teodorihovim spomenicima u Raveni najbolje je da završim njegovom grobnicom. Izgrađena je 520. godine, a on je umro 526. To je dvospratna građevina od belog istarskog kamena. Osnova joj je desetougaona i ima niše. Kroz jednu od tih niša ulazi se u njenu unutrašnjost koja je krstoobrazna. Gornji sprat je nešto uži. Tu je smeštena velika porfirna kada, koja je verovatno sekundarno iskorišćena kao sarkofag. Posebno je zanimljiv kružni krov ovog mauzoleja, koji je napravljen od jednog komada kamena, prečnika 11 metara i težine 500 tona.

Teodorihova grobnica.

Emilija - Romanja 2019. (3. deo)

SAN MARINO

   Iz Riminija smo autobusom otišli do San Marina. Ova mala država, okružena Italijom, zauzima površinu od svega 61 km². Prema predanju, osnovao ju je Sveti Marin. On je bio klesar poreklom sa ostrva Rab. Zbog progona hrišćana tokom Dioklecijanove vladavine sklonio se u pećinu podno planine Monte Titano, gde je živeo kao pustinjak. Vremenom je tu formirana monaška zajednica iz koje je nastala najstarija republika San Marino. Procenjuje se da ova državica ima nešto preko 30.000 stanovnika.

San Marino.

   Sam grad San Marino (Citta) nalazi se na pomenutoj planini Monte Titanu, kojom dominiraju tri srednjovekovne kule. Ti tornjevi su prikazani i na grbu ove države. Po dolasku u San Marino prvo smo posetili ovdašnju baziliku, ali njen obilazak je potrajao svega par minuta, pošto nikoga od nas trojice baš i ne zanimaju crkve iz 19. veka. U muzeju smo, pak, proveli znatno više vremena, mada se ni tu nismo preterano dugo zadržali.

   Najzanimljivija u San Marinu su ta tri tornja. Najstariji, Guaita, je iz 11. veka. To je zapravo mala tvrđava koja je prerađivana mnogo puta. Njen današnji izgled uglavnom potiče iz 15. veka, kada je San Marino vodio rat sa porodicom Malatesta. Jedno vreme, odnosno da budem precizniji, sve do ranih sedamdesetih godina prošlog veka služila je kao zatvor.

Guaita.

   U sledećoj kuli, Cesti iz 13. veka, smešten je relativno zanimljiv muzej oružja. Treća kula, Montale, izgrađena je u 14. veku i ona je zatvorena za javnost.

   Obišli smo i Palacio Publiko. U toj lepoj zgradi sa kraja 19. veka nalazi se sedište vlade San Marina. Ovom mini republikom vladaju dva kapetana regenta (nešto kao predsednik i premijer), koji se biraju na svakih 6 meseci. Ovaj sistem sa dva kapetana koristi se još od 1243. godine. Takođe postoji i parlamentarna skupština, koja broji 60 članova. Inače, republikanski ustav San Marina usvojen je još 1362. godine. Naravno, osnovni zakon je mnogo puta doživljavao izmene, ali njegovi najsuštinskiji elementi ostali su na snazi do današnjeg dana.

Palacio Publiko.

   Oko 2/3 državnih prihoda San Marinu dolazi od turizma. Zahvaljujući, pre svega obližnjem Riminiju, svake godine ovu republiku poseti oko 3,5 miliona ljudi. Drugi važan izvor prihoda predstavlljaju poštanske marke, zbog ogromnog broja razglednica koje šalju turisti.

   Sve u svemu, nije me San Marino nešto oduševio. Jeste to srednjevekovno mesto, kakva ja, inače, volim, ali previše je upicanjeno, previše je turista, nekako sve deluje izveštačeno. Imam utisak kao da ljudi u tom centru grada uopšte ne žive, već da je sve pretvoreno u razne lokale i suvenirnice i podređeno turistima. Pravo da vam kažem, tako nešto sam i očekivao, ali rekoh, kada sam već tu, ajde da obiđem i ovu minijaturnu državu i nije mi zbog toga žao.