Rim 2018. (9.deo)

DAN 9.

   Novi dan u Rimu započeo sam obilaskom  Nacionalnog etrurskog muzeja. Kao što sam i očekivao, sjajan muzej, krcat fenomenalnim eksponatima: gomile slikanih vaza, neverovatne izgravirane bronzane ciste i ogledala, skulpture od terakote itd. Dve cele oslikane grobnice su prenete i ovde postavljene. Donešeni su i delovi zabata sa statuama i frizovima od gline. Sa jednog takvog hrama iz Veija (500. pne) potiče čuvena skulptura Apolona. Verovatno najpoznatiji eksponat ovog muzeja je sarkofag „supružnika“. Radi se o tipičnom etrurskom keramičkom sarkofagu, na čijem se poklopcu nalaze ležeće skulpture pokojnika i njegove žene.

Apolon iz Veia.

Sarkofag supružnika.

   Nakon muzeja otpešačio sam do Narodnog trga (Piazza dela Popolo). To je prostrani elipsasti trg, na čijem se centru nalazi, pogađate, egipatski obelisk. Ovaj je visok 24 metra, a napravljen je u 13. veku pne u Heliopolisu. Preneo ga je u Rim Avgust 10. pne i postavio na spini (sredini) Cirkusa Maksimusa. Na kraju Pjace dela Popolo nalaze se dve skoro identične crkve – st. Maria Mirakoli i st. Maria Montesani. Od njih se dalje na jug pružaju tri veće ulice tako da formiraju trozubac, zbog čega je ovaj kraj nazvan Tridente.

Piazza dela Popolo,

   Ja sam se uputio jednim od krakova tog trozupca u pravcu Ara Pacis Avguste. Ne treba veliko znanje latinskog da bi se shvatilo da se radi o Avgustovom oltaru posvećenom miru. Podignut je 13. godine pne. Naime, nakon Avgustove pobede nad Markom Antonijem otpočeo je dugogodišnji mir – Pax Avgusta. Tokom dugog perioda nije bilo većih ratova, što je umnogome doprinelo daljem razvoju Rimskog carstva. Avgustov oltar je četvrastog oblika, a njegovi zidovi su prekriveni reljefnim panelima. Iskopavanje i rekonstrukciju ovog sjajnog spomenika inicirao je Musolini. Jebote, pa da njega nije bilo, pitanje je šta bi danas moglo da se vidi od antičkih spomenika ovoga grada. Bukvalno skoro svaki lokalitet koji sam obišao u Rimu je Benito ili iskopao, ili rekonstruisao, ili obnovio, ili zaštitio. Poznato je da se on trudio da svoj fašističi pokret poveže sa slavnim Rimskim carsvom, i otuda, verovatno, tolika njegova briga o spomenicima Starog Rima. Uostalom nije ni važno kakve su mu bile pobude, što se tiče arheologije svaka mu čast!

Ara Pacis Augusta.

   Preko puta Ara Pacisa nalazi se Avgustov mauzolej. Grobnica prvog rimskog cara je kružna građevina, koja se sastojala od nekoliko koncentričnih prstenova, zidanih ciglom i nasutih zemljom. Pretpostavlja se da se na vrhu nalazila Oktavijanova statua. Prečnik mauzoleja je 90 metara, a visina mu je bila oko 40 metara. Unutar njega su se, osim Avgustove urne, čuvale i urne drugih pripadnika Julijevsko – Klaudijevske dinastije. U srednjem veku je jedno vreme Avgustov mauzolej korišćen kao utvrđenje, a onda je zapušten. Obnovio ga je 1930. godine, ko drugi nego, Musolini.

Avgustov mauzolej.

   Na red je došao još jedan dobar muzej. U pitanju je Nacionalni rimski muzej, odnosno da budem precizniji njegova postavka u palati Altemps. I ovde sam se najviše oduševljavao antičkim skulpturama, kao što su Apolon, Dionis, Ratnik koji sedi, Herkul, zatim biste raznih impertora. Izloženo je i nekoliko sjajnih sarkofaga. Ako mora nešto da se izdvoji to je tzv. Ludovisi tron iz 5. veka pne sa scenom rađanja Afrodite iz mora. Treba spomenuti i tzv. Ludovisi Aresa, tj. Marsa, rimsku kopiju iz 2. veka grčkog originala koji se pripisuje Skopasu ili Lisipu. Delove koji su falili nadomestio je Bernini.

Ludovisi Ares.

Ludovisi tron.

Ludovisi tron.

   Jedna od poznatijih skulptura ovoga muzeja je tzv. „Ludovisi Gal“ iliti „Galsko samoubistvo“. U pitanju je galski ratnik koji zabada mač u svoje grudi, dok pridržava umiruću ženu.  Već sam pominjao da je ova statua, kao i Umirući Gal iz kapitolinskog muzeja, rimska kopija helenističkog grupnog bronzanog spomenika iz 230 – 220 pne, koji je napravljen za pergamonskog vladara Atala I, u čast njegove pobede nad Galaćanima (Gali koji su se naselili u Anadoliji).

Galsko samoubistvo.

   Sledeća na redu bila je Balbijeva kripta, još jedan lokalitet pod jurisdikcijom Nacionalnog rimskog muzeja. Radi se o kompleksu kome pripada kvadriportik Balbijevog teatra, kao i obližnji silos za skladištenje žita. Lucije Kornelije Balbus je pomenuto pozorište izgradio 13. godine. Inače, on je bio istaknuti rimski vojskovođa španskog porekla. Ostao je upamćen po podsaharskoj ekspediciji, kada je sa svojim legionarima verovatno stigao blizu Timbuktua.

Balbijeva kripta.

   Na kraju dana otišao sam do Bazilike Sant Kroče u Jerusalimu. Njeno ime povezuje se sa crkvom izgrađenom na toj lokaciji 325. godine da bi se u njoj čuvale relikvije koje je carica Jelena, majka Konstantina, donela iz Svete zemlje. Naime, tada je tlo na kome je izgrađena ova bogomolja pokriveno zemljom iz Jerusalima. Da budem iskren, ovu baziliku sam obišao na brzaka, jer je glavni razlog za moj dolazak u ovaj deo grada bio Amfiteatar Castrense. Napravljen je u prvim dekadama 3. veka i bio je deo kompleksa carske vile nekog od careva dinastije Sever. Elipsastog je oblika, dužine 88, a širine oko 76 metara. Izgrađen je od opeka. Tokom izgradnje Aurelijanovih bedema Amfiteatar Castrense je inkorporiran u ovu fortifikaciju.

Amfiteatar Castrense.

  To je bilo sve za ovaj dan, u stvari to je bilo sve i za ovu posetu Rimu, pošto je sutra sledio povratak kući. Šta da kažem na kraju? Uspeo sam da za ovih 8 dana, uz dosta napora, obiđem gotovo sve što sam planirao. Pedometar na telefonu je izračunao da sam prosečno pešice prelazio 17 km. Nisam obišao par lokaliteta u okolini Rima, kao što je Hadrijanova vila u Tivoliju ili rimska luka Ostija. Bilo mi je glupo da pravim te izlete van grada, a da ne obiđem sve što ima od antičkih spomenika u samom Rimu. To ću neki drugi put, jer svakako planiram da se vratim u italijansku prestonicu. Rim, po meni, spada u mesta koja ne treba da se obilaze u cugu, koliko god da imate vremena, već zahteva više dolazaka. I da sam ostao duže ne bi to bilo to. Toliko toga viđeno jedno za drugim u čoveku stvara konfuziju.Takav obilazak tih silnih znamenitosti sveo bi se na hodanje od spomenika do spomenika i puko štrikliranje lokaliteta sa spiska koje sam zacrtao da vidim. Priznajem ovaj put sam malo preterao sa tempom, ali biće valjda popravni, pošto u Rim, definitivno, moram još koji put da dođem. To ne bi trebalo da bude problem jer „svi putevi vode u Rim“.

Rim 2018. (8. deo)

DAN 8.

   Za obilazak tzv. istorijskog centra (Centar Storico) namerno sam izabrao ponedeljak, dan kada su muzeji i arheološki lokaliteti zatvoreni. Metroom sam se dovezao do trga Barberini, a onda se ulicom Tritona uputio ka ovom delu grada. Podrazumeva se da sam i ovde akcenat stavio na antičke spomenike, mada, naravno obišao sam i još ponešto pride. Zapravo, Centar Storiko zaslužuje sam po sebi da se čovek njime promuva. Inače, ovaj deo grada je vidno čistiji od drugih delova Rima.

   Prva planirana tačka na mom današnjem itineraru bio je stub Marka Aurelija. Radi se o stubu podignutom 193. godine u čast pobede ovog cara nad Germanima i Sarmatima. Izgrađen je, bez ikakve sumnje, po uzoru na Trajanov stub.

Stub Marka Aurelija.

   Sledeći na redu bio je Hadrijanov hram, odnosno svetilište koje je, nakon deifikacije ovog imperatora, podigao njegov naslednik i adoptirani sin Antonin Pije. Ovaj hram je kasnije inkorporiran u jednu zgradu. Sačuvan je kompletni severni zid cele sa 11 korintskih stubova visokih 15 metara.

Hadrijanov hram.

   Nedaleko odavde smešten je još jedan obelisk donešen iz Egipta. Davno bejah u misirskoj zemlji, ali mislim da sam više obeliska video u Rimu, nego tada u Egiptu. Ovaj je donet iz Heliopolisa od strane Avgusta u znak njegove pobede nad Kleopatrom i Markom Antonijem 30. godine pne.

   Nastavio sam dalje i došao do jedne od najveličanstvenijih građevina Starog Rima – Panteona. Kako mu samo ime kaže, radi se o hramu posvećenom svim bogovima. Prvi Panteon na ovom mestu (Marsovom polju) sagradio je između 27. i 25. pne Avgustov zet Agripa. Njegovo zdanje je više puta stradalo u požaru, ali je svaki put obnavljano. Između 115. i 120. godine Hadrijan je podigao ovu sadašnju građevinu, možda po projektu Apolodara iz Damaska. U pitanju je kružni objekat unutrašnjeg prečnika 43,3 m i visine 50 m. Na njegovom ulazu se nalazi veliki portal sa zabatom i sa 8 korintskih stubova. Na nosećoj gredi urezan je natpis sa Agripinog Panteona. Na središtu kupole nalazi se otvor prečnika 9 metara. U 7. veku Panteon je pretvoren u crkvu. Naravno, od tada je pretrpeo razne prepravke, pogotovo u enterijeru, ali je njegov oblik, manje više, ostao nepromenjen. Unutar ovog zdanja sahranjen je veći broj znamenitih ličnosti, kao što su, recimo, slikar Rafael i kraljevi Umberto I i Vitorio Emanuel II. Odmah preko puta ulaza u Panteon nalazi se još jedan egipatski obelisk. Ovde se radi o jednom manjem primerku, postavljenom nasred fontane.

Panteon.

   Na obližnjem trgu Minerve postoji još jedan, takođe mali, obelisk. Njega su u 17. veku stavili na skulpturu slona, pa je taj spomenik prozvan Elefantino.

Elefantino.

   Iako sam tokom ove šetnje Centrom Storika pre svega obilazio antičke spomenike Rima, „protrčao“ sam i kroz par poznatijih crkava. U jednoj od njih, sv. Luja Francuskog (San Luigi dei Francesi), nalaze se neke poznate Karavađove freske. Pošto je glupo da se u crkvi naplaćuju ulaznice, a gomile turista dolaze da vide te slike, božji delatnici su se dosetili kako da na tome ipak nešto zarade. Elem, te freske se nalaze u kapeli u kojoj je mrak, a da bi se upalilo svetlo, odnosno da biste videli ova Karavađova dela, morate da u automat ubacite 2 evra. Da ne pomislite da je crkvi stalo samo do para, odnosno da oni ipak misle na posetioce njihove crkve, pokazuje tabla tik uz taj aparat za paljenje svetla, na kojoj piše da pazite na dzeparoše. Naime, dok ljudi ubacuju lovu u tu mašinu, lopov snimi gde drže novčanik i dok blenu u Karavađa izdzepari ih.

Fontana na trgu Navona.

   Dalje sam otišao do, stvarno, ogromnog elipsasto – izduženog trga Navona. Nekada se tu nalazio stadion Domicijana i Pjaca Navona, zapravo, prati njegov oblik. Na jednom kraju trga može i da se vidi nešto što je preteklo od tog stadiona. Na Pjaci Navona se nalaze i dve ogromne, raskošne fontane, a na sredini, šta drugo nego, obelisk. Nema šta, radi se i o lepom i o impozantnom trgu!

Trg Navona.

   Pronašao sam i gigantsko mermerno stopalo Serapisa, odnosno ostatak velike statue koja je krasila hram Izide i Serapisa iz I veka. Takođe nađoh i stubove Neronovih termi, kao i mermerne kade iz tog kupatila, koje su pretvorene u fontanu.

Serapisovo stopalo.

Stub Neronovih termi.

Kada iz Neronovih termi.

   Otišao sam i do Paskvina (Pasquino), tzv „Pričajuće skulpture“ . Zapravo, u pitanju su skromni ostaci spomenika koji predstavlja Menelaja kako drži Patrokla. U 17. veku, kada nije bilo pametno da se sve javno kaže, neki lokalni krojač Paskvino, poznat po svojoj duhovitosti, kačio je na ovu skulpturu satirične poruke u kojima je kritikovao crkvene vlasti i aristokratiju. To su prihvatili i drugi, a te poruke su nazvane paskvinade. I dan danas se oko ove statue mogu videti zalepljene poruke.

Paskvino.

   Promuvao sam se i pijacom Kampo de Fiori, gde je spaljen Đordano Bruno. Na sredini ovoga trga smešten je njegov spomenik, do koga da bi došao moraš da se provlačiš između tezgi sa voćem i povrćem.

Kampo de Fiori.

   Na jednoj drugoj maloj pijaci, na koju sam slučajno nabasao, jeo sam najbolji obrok u Rimu. U tom, naoko nikakvom lokalu, konačno jedoh pravu klopu i popih normalno pivo od pola litre i to po pristojnoj ceni.

Largo di tore Argentina.

   Nakon okrepljenja produžio sam dalje i izbio na „Largo di tore Argentina“. Na ovom rimskom skveru nalaze se 4 hrama i to iz perioda republike. Ime „Largo di tore Argentina“ je dobio po tornju, koji je 1503. godine izgradio neki papski visoki službenik poreklom iz Strazbura, koji se u to vreme zvao Argentoratum. Na sredini ovoga trga nalaze se spomenuta 4 hrama, koji su kao i u slučaju Rimskog foruma, ispod današnjeg nivoa tla. Od njih četiri, tri su pravougaone osnove, dok je jedan kružne (tolos). Pročitah po povratku da se tu može videti i nešto malo od Pompejevog teatra, međutim ja to ne uočih.

Largo di tore Argentina.

   Na putu do sledećeg odredišta prošao sam kroz jevrejsku četvrt. Valjda sam potrefio neki njihov praznik, jer ih je bilo baš puno, a, naravno, bilo je i obezbeđenja i policije koliko hoćeš.

   Zbog tih Jevreja sam morao malo da kružim da bih izbio na Avgustov portik (pokriveni trem sa stubovima). Podigao ga je Avgust u ime svoje sestre Oktavije. Kasnije su ga obnavljali brojni potonji imperatori. Od srednjeg veka, pa sve do kraja 19. veka služio je kao riblja pijaca.

Avgustov portik.

   Ovde se nalaze i relativno skromni ostaci hrama Apolona Sosianusa i još skromniji ostaci hrama Belone. Najzanimljiviji je Marcelov teatar. Nazvan je po Avgustovom preminulom nećaku. Ovo drevno pozorište je prečnika 111 metara i moglo je da primi između 11.000 i 20.000 posetilaca. Od 4. veka Marcelov teatar nije više bio u upotrebi, a u srednjem veku je pretvoren u utvrđenje.

Marcelov teatar.

   Otidoh i do obližnje crkve sv. Nikole (San Nicolo in Carcere), jer se navodno ispod nje nalaze bogzna kako zanimljivi ostaci tri hrama iz doba republike. Mene to baš i nije fasciniralo.

Arheološki lokalitet ispod crkve sv. Nikole.

   Dalje sam mostom Pons Fabricius prešao na ostrvo Tibertina. Ovaj most važi za najstariji u čitavoj Italiji. Izgrađen je 62. godine pne. Dugačak je 62, a širok 5,5 metara. Na ostrvu je još u 3. veku pne. postojao hram Eskulapa (Asklepija), boga medicine, a i danas se ovde nalazi nekakva bolnica. Kakav kontinuitet! Nisam se mnogo zadržavao na ostrvu, već sam sledećim mostom Pons Cestio prešao na drugu stranu Tibra. I ovaj most je star. Takođe je iz 1. veka pne, ali za razliku od Pons Fabriciusa, koji je skoro u potpunosti originalan, od ovog je malo šta ostalo iz tih davnih vremena.

Pons Fabricius.

   Natrag preko Tibra prešao sam sledećim mostom Pons Palatino. Ovaj je moderan, ali sa njega se lepo vide ostaci Pons Emilija (Aemilius) iz 2. veka pne, koga danas zovu Slomljeni most (Pons Rotto).

Pons Roto

   Sa Palatin mosta se vidi i Kloaka Maksima, verovatno najčuvenija kanalizacija na svetu, a svakako jedna od najstarijih. Prema tradiciji napravljena je 600. pne. po naređenju rimskog kralja Tarkvinija. Podrazumeva se, vekovima je prerađivana i dograđivana. Na mestu gde se Kloaka Maksima izlivala u Tibar grupa klošara je napravila pravi mali kamp.

Kloaka Maksima.

   Prešavši most našao sam se na nekadašnjem Forumu Boariumu, koji je tako nazvan jer se na njemu obavljala trgovina stokom. Inače, ovaj prostor je poznat i po tome što su tu održane prve zabeležene gladijatorske borbe u Rimu 264. godine pne, u okviru jednog pogrebnog rituala.

Forum Boarium.

   Dva antička hrama koja su krasila Forum Boarium ostala su savršeno sačuvana sve do danas. Jedan je okrugli posvećen Herkulu Pobedniku. Za njega se ranije zbog oblika (tolos) mislilo da je Vestin hram. Kao što već rekoh, radi se o kružnom svetilištu prečnika skoro 15m, sa kružnom celom oko koje je raspoređena 20 korintskih stubova. Datuje se u 2. vek pne. Drugi hram je iz 1. veka pne i posvećen je Fortuni. U pitanju je tipično pravougaono rimsko svetilište na podijumu, sa pronaos portikom (da kažemo sa tremom), koga nose jonski stubovi (4+2).

Hram Fortune.

Hram Herkula Pobednika.

   Nedaleko od Foruma Boariuma nalazi se još jedan drevni rimski trg. Reč je o Forumu Holitoriumu, koji je ime dobio po tome što se na njemu prodavalo povrće. Tu su se nalazila 4 hrama još iz perioda republike. Bili su posvećeni: Janusu, Spesu, Junoni Sospiti i Pieti. Ostatke prva tri sam video prilikom šetnje ispod crkve sv. Nikole (San Nicolo in Carcere).

   Jedan od zanimljivijih rimskih slavoluka nalazi se u delu grada Velabro, odnosno antičkom Velabrumu, da kažemo manjoj udolini koja je povezivala Forum Boarium sa Forumom Romanum. Radi se o tetrapilonu, odnosno luku sa 4 prolaza. Ime Janusa, koje danas nosi, ovaj trijumfalni luk je dobio tek tokom renesanse. Ne zna se tačno ni ko ga je podigao, Konstantin I ili Konstantin II.

Janusov luk.

   Pored ovog zanimljivog spomenika nalazi se crkva s. Đorđa u Velabru. To je bogomolja iz 7. veka, naravno, kasnije više puta prepravljana i dograđivana. Meni je najinteresantniji bio Arcus Argentarium, koji je jednim svojim delom inkorporiran u severni zid crkve. Što se tiče samog Arkusa Argentariuma, nije sasvim jasno da li je u pitanju trijumfalni luk ili neka vrsta monumentalne kapije. Kako god bilo, natpis na njemu kaže da su ga podigli menjači novca i trgovci u slavu Septimija Severa i nejgove familije. Ukrašen je reljefima Herkula i cele porodice Severa, uključujuči i Karakalu i Getu. Ima na njemu još i reljefa na kojima su prikazani vojnici, varvari, Geniji, Viktorije itd.

Crkva sv. Đorđa i Arkus Argentarium.

   Dalje nisam mogao više, dovukao sam se nekako do hotela i bacio u krevet. Sat i kusur ležanja uz kaficu i par grapa i bio sam spreman za novi pohod na Rim. Pravac Bazilika sv. Klimenta! Ova crkva je izgrađena u 11. veku, ali leži na ostacima starijih građevina – na bazilici iz 4. veka, koja je, pak, napravljena od kuće nekog imućnog Rimljanina. Deo doma tog Rimljanina je jedno vreme korišćen kao crkva, a u podrumu je otkriven mitrej (mitreum). Inače, cela ova velika raskošna kuća, u stvari leži na temeljima još starijeg objekta iz doba republike (možda carska kovnica ili neki magacin).

   Najzanimljivije stvari u Bazilici sv. Klimenta, zapravo se nalaze ispod nje. Mislim na strukture tih starijih antičkih građevina, zatim na nekoliko sjajnih srednjovekovnih fresaka, kao i na grob „našeg“ sveca Ćirila i na kraju, naravno, i na mitrej. Mitrej je svetilište mitraističke religije koja se jedno vreme iškala sa hrišćanstvom što se tiče popularnosti. Radi se o persijskom božanstvu Mitri, koje je u periodu od 1. do 3. veka obožavano širom Rimskog carstva. Brojne skulpture i posebno reljefi Mitre nađeni su bukvalno u svim delovima nekadašnje rimske imperije. Mitra se uvek prikazuje u istočnjačkoj odori kako kolje bika. Tokom tog žrtvovanja pomaže mu pas, koji grize bika, zmija koja ga ujeda i škorpija koja ga štipa za muda. Glavna prostorija ovog mitreja ispod bazilike sv. Klimenta je dimenzija približno 10 x 6 metara. Na sredini se nalazi oltar sa scenom sličnoj ovoj što sam malopre naveo. Ovde je nađeno i još par skulptura, kao i bista Sol Inviktusa (Nepobedivo sunce – titula koju je nosio Mitra). Inače, mitreji su se najčešće podizali u pećinama ili u podzemnim građevinama (veštačkim pećinama). Postoji i jedan čuven kod Karakalinih termi, koji trenutno nije otvoren za javnost. Oduševio me je obilazak bazilike sv. Klimenta. Po mojim kriterijumima to je najzanimljivija crkva u Rimu. Sa ovim se verovatno niko neće složiti, ali šta da se radi.

Mitrej ispod crkve sv. Klimenta.

   Sledeća na redu bila je mnogo, mnogo poznatija i raskošnija Bazilika sv. Jovana na Lateranu, najstarija i prva po rangu od sve četiri glavne rimske bazilike. Iako se nalazi izvan granica Vatikana ima poseban eksteritorijalni status i vlasništvo je Svete stolice. Ova crkva je velika, lepa, monumentalna građevina, čiju fasadu krase statue 12 apostola. Unutrašnjost je takođe bogato ukrašena, a za to je najzaslužniji čuveni arhitekta Frančesko Boromini. Sve je to bajno, ali meni su najzanimljivija bila ogromna antička bronzana vrata, koja su se nekada nalazila na zgradi rimskog senata.

Bazilika sv. Jovana na Lateranu.

Bronzana vrata sa nekadašnjeg rimskog senata.

   Odmah uz Baziliku sv. Jovana naslanja se Lateranski baptisterij, odnosno oktagonalna krstionica iz 440. godine.

Bazilika sv. Jovana i Lateranski baptisterij.

   Na trgu ispred bazilike uzdiže se tzv. Lateranski obelisk, najveći egipatski obelisk na svetu. Prvobitno je bio težak 455 tona, međutim nakon rušenja i ponovnog podizanja smanjen je, tako da sada teži 330 tona. Nekada se nalazio u Karnaku, odakle ga je preneo Konstantin II. Naiđoh negde na podatak da u Rimu danas postoji 13 obeliska, uglavnom egipatskih. Bio je i jedan etiopski iz Aksuma, koji je iz te zemlje donet 1937. tokom italijanske okupacije, ali je on 2005. godine vraćen u Etiopiju.

Lateranski obelisk.

   Nedaleko od Lateranske bazilike nalazi se Porta Asinarija, još jedna od kapija Aurelijanovih bedema. U pitanju je moćna kapija sa dve polukružne kule koje flankiraju prolaz. Kroz nju su 536. godine ušle vizantijske trupe vojskovođe Velizara, inače Slovena.

Porta Asinarija.

   To je bilo sve za ovaj dan. Pedometar na telefonu pokazao je da sam prepešačio 25 kilometara.

  

Rim 2018. (7. deo)

DAN 7

   Svanuo je dan koga sam se malo pribojavao. Naime, na red je došla Via Apia, što je podrazumevalo dosta pešačenja, koje nikako ne prija mojim krndavim zglobovima. Šta da se radi, dok mogu hodaću, a posle, videćemo! U stvari, nisam se odmah uputio ka Apijevom putu, već sam prvo krenuo da vidim Karakaline terme. Usput sam prošao pored Dolabelinog luka, koga su 10. godine podigla dva senatora, Dolabela i Silan. Preko puta njega nalaze se ostaci akvadukta Via Klaudija.

Dolabelin luk.

   Otišao sam i do bazilike sv. Jovana i Pavla na brdu Celijan. Ova crkva je podignuta 398. godine na mestu gde su živeli Jovan i Pavle, dva rimska vojnika – mučenika, koji su nastradali 362. godine za vreme Julijana II, poznatog i kao Otpadnik. Prilikom gradnje ove bogomolje iskorišćeni su ostaci nekadašnjeg Klaudijevog hrama, koji su i danas vidljivi. Inače, Klaudijev hram je svome deifikovanom mužu podigla njegova 4. žena Agripina, koja ga je verovatno i otrovala. Glavni razlog za moj dolazak na ovo mesto bile su rimske kuće koje su pronađene ispod bazilike. Radi se o dvadesetak prostorija, od kojih su mnoge oslikane. Nažalost, tog dana je ovaj mali podzemni muzej bio zatvoren.

Ostaci Klaudijevog hrama inkorporirani u crkvu sv. Jovana i Pavla.

   Nastavio sam dalje, prošao pored još jedne od kapija Aurelijanovih bedema, Porte Metronije, i ubrzo stigao do Karakalinih termi. Uh, kakva monumentalnost! Samo frigidarijum (prostorija sa hladnom vodom) je bila dimenzija 56 x 24 metara. Iznad kaldarijuma (prostorija sa vrućom vodom) nalazila se kupola prečnika 35 metara. Sačuvani zidovi dosežu visinu od 33 metra. Ove terme su imale i otvoreni bazen (natatio), koji su grejala velika bronzana ogledala. Imale su i palestru (vežbalište), kao i javnu biblioteku. Sagrađen je i poseban akvadukt koji ih je snabdevao vodom. Karakaline terme su zauzimale prostor od 25 hektara i procenjuje se da su mogle da prime 1.600 ljudi. Podovi su bili prekriveni mozaicima, koji su dobrim delom i danas sačuvani, dok su tavanice napravljene od pozlaćene bronze. Po celom kompleksu su bile raspoređene brojne skulpture, kao što su recimo Farneze Herkul i Farneze bik, koji se danas nalaze u muzeju u Napulju.

Karakaline terme.

   Karakaline terme su građene od 212. do 216. godine. Naravno, njihova izgradnja je bila i neka vrsta političke propagande ovoga cara. Karakala je bio sin Septimija Severa i nije baš ostao upamćen kao omiljeni vladar. Naime, Septimije je zamislio da posle njegove smrti Karakala vlada zajedno sa bratom Getom, međutim ovi su se ubrzo posvađali. Njihova majka Julija Domna je organizovala susret pomirenja, ali Karakala je udesio bratovljevo ubistvo na tom sastanku. Nakon što se rešio rivala krenuo je sa likvidacijama Getinih pristalica. Osim toga naredio je damnatio memori, odnosno „brisanje sećanja“ na svoga brata. Inače, Karakala je poznat i po tome što je ubio svoju bivšu ženu i tasta, kao i decu koju je imao sa njom. Ovaj imperator će najviše od svega ostati upamćen po svom ediktu, kojim je svim državljanima carstva dao rimsko građansko pravo. Mnogi razlog za ovaj njegov potez vide u nedostatku novca, koji je besomučno trošio za izgradnju velelepnih zdanja, pošto oni koji nisu imali rimsko građansko pravo nisu ni plaćali porez. Karakala se ložio na Aleksandra Velikog, te je po ugledu na njega vodio ratove na istoku. Tokom jednog istočnog pohoda je i nastradao u Anadoliji. Ubio ga je telohranitelj i to dok je ovaj pišao.

Karakaline terme.

   Nakon obilaska Karakalinih termi nastavio sam dalje i izbio na Porta Latinu, još jednu od gradskih kapija. Njen današnji izgled uglavnom potiče iz vremena Honorija. Planirao sam i da obiđem grobnicu Scipiona, kao i obližnji kolumbarijum. Radi se o zanimljivim lokalitetima, koji su, nažalost, bili zatvoreni. Njih je moguće posetiti samo uz prethodnu najavu. Tu sam se neko vreme muvao, fotografisao kroz rešetke i propinjao se preko ograde ne bi li išta video.

Porta Latina.

Grobnica Scipiona.

   Na kraju sam nastavio dalje do Druzovog luka i Porte San Sebastijano. Što se tiče ovog slavoluka, mnogo toga tu nije najjasnije. Ne zna se ni kada je napravljen, niti na koga se Druza odnosi. Ne zna se ni da li je u pitanju deo luka sa tri prolaza ili se možda od tih bočnih lukova odustalo još tokom gradnje. Nekada je preko njega prolazio akvadukt Antoninijana. Danas vidljiva nadgradnja nad njim je iz mlađeg perioda.

Druzov luk.

   Bukvalno desetak metara od Druzovog luka nalazi se Porta san Sebastijano, još jedna od kapija Aurelijanovih bedema. Nakon toliko puta pominjanja ovih zidina, red je da se malo osvrnem i na tu fortifikaciju. Radi se o bedemu koji je štitio Rim od varvara. Okruživao je svih sedam brda, kao i Marsovo polje. Podsetimo se, na početku rimske države postojao je Servijev zid, koji je čuvao grad, a onda je Rim prerastao u silu koja se prostirala na tri kontinenta i nikakva zaštita prestonice joj nije bila potrebna. Stvari su se drastično promenila u 3. veku, kada su se varvarska plemena sve više i više zaletala na Rimsko carstvo. Gradnju Aurelijanovih bedema započeo je, što se vidi iz naziva, car Aurelijan 271. godine, a završio ih je Prob 275. godine. Oba ova imperatora su bili „Sremci“, odnosno rođeni su u okolini Sirmijuma. Aurelijan je nakon smrti Klaudija Gotskog savladao njegovog brata Kvintila i postao car. Grčevito je branio carstvo, koje je u to vreme napadano sa svih strana. Ratovao je protiv Gota, kao i protiv Vandala, Markomana i Gala. Porazio je Zenobiju, vladarku Palmire i povratio izgubljene teritorije na istoku, uključujući i Egipat. Uz sve to borio se i protiv nekoliko rimskih uzurpatora. Uvideo je i da je Dakiju nemoguće više braniti, te se povukao iz nje. Može se reći i da je u priličnoj meri stabilizovao privrednu i ekonomsku situaciju u carstvu. Ubijen je tokom svog pohoda na Persiju. Nasledio ga je Tacit, koji je kratko vladao i za koga nije jasno da li je ubijen ili je umro. Njegovog brata Florijana savladao je Prob, Aurelijanov vojskovođa. Tako je Prob došao na vlast. On je imao dosta vojnih uspeha i to kako protiv drugih pretendenata na presto, tako i protiv raznih varvara. Ubili su ga 282. godine u Sirmijumu njegovi vojnici, koje je po vrelom letnjem danu terao da kopaju neke kanale. Inače, smatra se da je Prob zaslužan za početak uzgajanja vinove loze na Fruškoj gori.

Aurelijanovi bedemi.

   Elem, to bi bio kratak istorijat dva rimska cara koji su zaslužni za izgradnju Aurelijanovih bedema. Ovi zidovi su bili dugi 19 km, debeli 3,5 m, visoki 8 m i  ojačani sa 381 kulom. Pošto se sa gradnjom Aurelijanovih bedema žurilo, zbog realne varvarske opasnosti, mnoge starije građevine su uključene u ovu fortifikaciju, kao što su recimo amfiteatar Kastrense, Kastra Pretorija itd.

Aurelijanovi bedemi.

   U pomenutoj Porti San Sebastijano danas je smešten muzej Aurelijanovih zidina. Ova kapija se tokom antičkog perioda zvala Porta Apija, a današnji naziv je dobila u 15. veku zbog blizine Bazilike San Sebastijano. Nadograđena je za vreme Honorija. Bočne kule su povećane i između njih je napravljen koridor, tj. hodnik koji ih je povezivao. Donji, kameni deo kapije je pun urezanih starih grafita. Posebno se ističe crtež Arhanđela Mihajla kako ubija zmaja. Ovaj grafit je posvećen jednoj bici iz 14. veka. Pročitah negde i da postoji natpis iz 1536. godine, koji ja nisam zapazio, u čast ulaska u Rim Karla V, cara Svetog rimskog carstva. Tom prilikom je Porta San Sebastijano preuređena u neku vrstu slavoluka. Kroz ovu kapiju je 1571. godine prošla i trijumfalna procesija u čast Markantonija, admirala papske flote, pobednika u bici kod Lepanta. Tom prilikom je kroz Portu San Sebastijano provedeno u okovima i 170 turskih zarobljenika.

Porta San Sebastijano.

   Čim sam prošao kroz ovu kapiju našao sam se na najčuvenijem rimskom putu Via Apia. Ova drevna cesta je spajala Rim sa Kapuom, a zatim se produžavala sve do Brindizija. Nosi ime Apija Klaudija Cesusa, cenzora zaduženog za izgradnju prve deonice 312. godine pne. U pitanju je prvi pravi rimski put. Njegova gradnja je imala, pre svega, strateški značaj, odnosno služio je za snabdevanje trupa tokom Samnitskih ratova.

Via Apia.

   Rimski putevi su ozbiljno građeni. Na njihovim trasama se kopalo sve do stene, tj. čvrste podloge, a onda se stavljalo 4 sloja različitog materijala: statumen (cement), rudus (pesak i šljunak), nukleus (mešavina peska, opeke i kreča), suma krusta (kamen ili cement). Sredina dzade je bila ispupčena radi odvoda vode. Važni putevi su bili širine i do 10 metara. Duž puteva su postavljani miljokazi i podizani konaci, kao i stanice za menjanje konja. Pošto je sahranjivanje bilo zabranjeno u gradovima, često se duž rimskih puteva u blizini naselja mogu videti brojne grobnice.

Kuće sa antičkim spolijama na Apijevom putu.

   Negde na početku Via Apie postoji mogućnost iznajmljivanja bicikla što čini mnogo lakšim obilaženje deonice koja vas zanima. Međutim, nije bilo slobodnih bajseva, pa sam, pošto me je mrzelo da čekam, nastavio pešaka. Prvo sam posetio crkvu Domine Kvo Vadis. Podignuta je na mestu gde je prema legendi Sveti Petar sreo Isusa Hrista i pitao ga „Gospodaru kuda ideš“, a ovaj mu odgovorio „Idem u Rim da me razapnu“. U centru ove male crkve nalaze se dva otiska stopala u kamenu, koja se pripisuju Hristu. Zato se u zvaničnom nazivu ove bogomolje, posvećenoj sv. Mariji pominje i reč „stopala“. Inače, ovi otisci su kopije, a original se čuva u Bazilici San Sebastijano. Pošto sam arheolog, a uz to i nisam neki vernik, znam da se radi o rimskom ex votu, sa delovima tela, koji su pronalaženi na mnogim mestima širom nekadašnjeg rimskog carstva. Preko puta ove crkve nalazi se velika cilindrična grobnica Priscile, koja je u 11. veku služila kao mala tvrđava.

Crkva Domine Kvo Vadis.

   Nastavio sam dalje Apijevim putem i super mi je bilo dok sam hodao ovom drevnom trasom. Ne znam kako da opišem taj moj „super“ osećaj. Na tom delu kojim sam pešačio nema baš da se vidi bogzna šta, osim poneke grobnice, priroda je, onako, ok, ali ništa posebno, međutim iz nekog, ko zna kog razloga, meni je baš bilo lepo.

Via Apia.

   I tako sam došao do fenomenalnog kompleksa Vile Maksencija. Ovaj car je ovde, osim palate, koja je slabo očuvana, podigao i stadion, tj. Cirkus Maksencijus. Za razliku od palate, stadion je u odličnom stanju. Dugačak je 520 metara, širok 108 metara i mogao je da primi 23.000 gledalaca. Nekada se na njegovoj spini (barijeri po sredini) nalazio obelisk. Taj egipatski spomenik se baš naputovao. Prvo iz Egipta u Rim, pa su ga tu šetali, da bi u 17. veku bilo planirano da ode u Englesku, ali je na kraju završio na trgu Navona. Sudeći po istorijskim izvorima, na Maksencijevom stadionu su samo jednom održane trke. To su bile inauguralne, ali ujedno i funeralne, pošto je u to vreme (309.) umro Maksencijev sin Romul, kome je na kraju ovaj cirk i posvećen.

Maksencijev stadion.

Spina na Maksencijevom stadionu.

   U okviru ovog velikog kompleksa nalazi se i Mauzolej Romula. Pretpostavlja se da je grobnicu Maksencije pripremao za sebe, naravno i za članove svoje porodice, odnosno da nije namenski izgrađen za Romula. U pitanju je kružna građevina, čiji gornji sprat nije opstao, ali je zato sjajno očuvano prizemlje sa masivnim centralnim stubom u sredini.

Mauzolej Romula.

   Nedaleko odavde nalazi se grobnica iz 1. veka pne. Cecilija Metele, ćerke jednog konzula i žene Marka Licinija Krasa. Ova grobnica je takođe cilindričnog oblika, visine 12 m, a nalazi se na četvrtastom podijumu visokom preko 8 m, tako da je ukupne visine skoro 22 metra. Prečnik joj je oko 30 metara. Nekada je bila ukrašena bukranionima (kamenim volovskim glavama) zbog čega je ceo ovaj kraj nazvan Kapo di Bove. Mnogo godina kasnije uz grobnicu je dozidano malo utvrđenje (Kaetani kastel). Preko puta ovog zdanja nalaze se ostaci crkve sv. Nikole iz 1303. godine.

Grobnica Cecilije Metele.

Grobnica Cecilije Metele i Kaetani kastel.

   Za kraj sam ostavio crkvu San Sebastijano i njene katakombe. U ovom delu, da kažemo na početku, Via Apie postoji veći broj ovih podzemnih nekropola. Logično, pošto je u to vreme sahranjivanje bilo zabranjeno unutar gradova. Sam naziv „katakombe“ potiče od toponima „Ad Catacumbas“, kojim je označavan predeo između drugog i trećeg miljokaza na Apijevom putu. Ovakav način sahranjivanja je orijentalnog porekla, mada to nije bilo strano ni starim italskim narodima. Što se tiče samih rimskih katakombi, one se pojavljuju još u 2. veku, ali svoj vrhunac imaju u drugoj polovini 3. i u prvoj polovini 4. veka. Sa njihovom upotrebom se završava u 5. veku.

   Rimske katakombe predstavljaju komplikovani sistem hodnika, koji se ukrštaju pod pravim uglovima. Duž tih hodnika su po zidovima uklesani, kao niše, grobovi (lokulusi). Na određenim mestima ti hodnici su prošireni u neku vrstu grobnih odaja (cubiculum). Postoje i grobnice u obliku niša, ali sa lukom (akrosolijum). Katakombe su obično ukopane u više međusobno povezanih nivoa pod zemljom (najčešće do 5). U početku su služile isključivo za sahranjivanje. Kasnije su se u njima skrivali progonjeni hrišćani, da bi potom služile i za obavljanje liturgija. Posebno se povezuju sa kultovima mučenika.

   Ove koje sam ja posetio nose ime sv. Sebastijana, koji je ubijen za vreme Dioklecijana, čiji je bio komandant dvorske garde. Bio je hrišćanin i pošto je spasavao svoje drugove po veri, ubijen je po nalogu samog cara. Inače, tokom mog „trekinga“ Via Apiom, od svih okolnih katakombi samo su ove bile otvorene za posetu, tako da nisam imao šta tu mnogo da biram. Katakombe San Sebastijan se sastoje od četiri podzemna nivoa. Ulazak je moguć samo u grupi sa vodičem, odnosno sveštenikom. Ovaj moj je bio neki žutać, odnosno azijski katolik. Trudio se da bude zanimljiv i duhovit. Na humor se izgleda lože svi turistički vodiči, pa eto na to nisu imuna ni sveštena lica zadužena za turiste. Sve u svemu bio je ok. Kao što sam i očekivao, poseta katakombama je bila veoma zanimljiva. Sa izlaskom na svetlo dana završio se i moj planirani obilazak Via Apie. Gradskim busem sam se vratio natrag u centar Rima i nekako se dovukao do hotelske sobe.