Nepal 2014. (16. deo)

POSLEDNJI DANI U NEPALU

   Par zadnjih  dana u Nepalu proveo sam u Katmanduu. Obišao sam, otprilike, sve najveće znamenitosti ovog grada, ali ne koristeći preporučene pešačke rute po vodičima ili mape, već taktikom nasumičnog lutanja. Teško je snalaziti se po Katmanduu pošto ulice nemaju imena, a kuće brojeve. Tokom ovih šetnji video sam bezbroj hramova, veliki rezervoar za vodu Rani Pokari i nekadašnju kraljevsku palatu Narjanhiti, koja je sada otvorena za posetioce.

Rani Pokari.

Ova žena se moli božanstvu zubobolje. Drvena skulptura se ne vidi od novčića koji su ekserom zabijeni u nju.

   Kad smo već kod kraljevske palate, red je da se malo osvrnem i na nedavnu istoriju Nepala. Elem, period od 1846. do 1951. godine poznat je kao “Rana vladavina”. Te 1846. godine premijer Jung Bahadur je preuzeo titulu rana, kojoj će kasnije dodati i maharadza. Tako su u Nepalu u isto vreme faktički postojale dve dinastije, Rana koja je, zapravo, vladala i dinastija Šah, stvoritelji Nepala, koji su u stvari bili obične marionete u rukama Rana. Godine 1951. kralj Šah Tribhuvan je uz pomoć Indije srušio Rana režim i ponovo uspostavio vladavinu svoje dinastije. U drugoj polovini 20. veka svašta se burno izdešavalo u političkom životu ove himalajske države, a sve to je kulminiralo 1996. godine, kada je otpočela tzv. Maoistička pobuna. Sukobi su trajali 10 godina i u njima je poginulo 13000 ljudi. Konačni rezultat bio je ukidanje monarhije. Tom neslavnom kraju kraljevine doprineo je i tzv. kraljevski masakr, koji se zbio 2001. godine. Tada je princ prestolonaslednik Dipendra pobio 10 članova svoje porodice, uključujući oca i majku, odnosno kralja i kraljicu. Navodni razlog za ovo masovno ubistvo bio je što princu nisu dozvoljavali da se oženi devojkom koju je voleo.

   Život u Nepalu je težak. Sirotinje ima koliko hoćeš. Kakva je beda, dovoljno pokazuje podatak da 4 miliona Nepalaca radi u Indiji, kao gastarbajteri. Svakodnevno, bar pola dana, nema struje. Mnogo napuštene, ili zapostavljene dece luta ulicama. Puno ima prosjaka.

   Zbog svega toga, turisti su često na meti raznih lokalaca, koji se trude da zarade neku kintu. To je pogotovo izraženo po Tamelu i Durbaru. Malo, malo pa ti neko priđe i prvo sa osmehom i sklopljenim šakama u visini grudi izgovori “namaste”, a onda sledi nešto od ponuda tipa: Hoćete li da vas vozim rikšom? Jel vam treba vodič? Hoćete taksi i slično. Prodavci vas zovu da uđete u njihovu radnju. Nakon što sam se rastao od saputnika i sam se smucao ulicama Katmandua počeli su da mi često prilaze tipovi koji su mi nudili hašiš. Međutim, svi ovi nudioci roba i usluga nisu mnogo navalentni i nisu mnogo dosadni, ili sam ja godinama obilazeći severnoafričke i bliskoistočne zemlje stekao imunitet na dosadnjakoviće ovog tipa.

   Kako se približavao dan povratka iz Nepala, naša četvoročlana ekipa sa početka putovanja je ponovo kompletirana. U međuvremenu sam napustio moj bagljiv hotel, zbog nesnosne buke, koja je svako veče dolazila iz nekog obližnjeg kluba, i vratio se u guest house gde su došli i moji prijatelji.

   Osvanuo je i dan našeg povratka. Turkišov let je kasnio čitavih 6 sati, jer avion nije mogao da sleti u Katmandu zbog smoga, te je otišao u Delhi. Turkiš se pokazao na nivou, te nam je zbog toga organizovao obrok u aerodromskom restoranu. Tokom leta su takođe bili dobri i sa posluženjem i sa celokupnom uslugom, a i viski sipaju domaćinski. I konačno posle više od 7 sati leta dođosmo u Stambol. Tu smo prespavali jedno veće, a onda smo nas dvoje krenuli za Beograd, dok je drugi deo ekipe ostao još par dana u Istanbulu.

   Na ulazu u aerodrom Sabiha Gokče, dok je moj ranac prolazio kroz skener, turska žandarka je odjednom zaustavila traku i panično uzviknula “handzar”! Zatim je ustala sa stolice pokazujući rukama koliko je veliki handzar u pitanju. Reč je bila o mom kukri nožu, priličnih dimenzija. Osim tog pozamašnog imao sam i dva manja, koje sam kupio da poklonim prijateljima. Odmah su me okružili turski panduri, a ja sam počeo da im objašnjavam da su u pitanju suveniri i da se nalaze u kabinskom prtljagu. Krenuli su da mi trkeljišu ranac, a onda je jedna glupača izvadila masku Ganeša, tripujući da je reč o antikvitetu. Kakav bre crni antikvitet! Na kraju su zaključili da moj prtljag mora da ide na nekakav “security cheking”. Ok, što se mora mora se, mada sam se malo plašio da možda zbog toga neće biti ukrcan u avion, pošto nije baš mnogo ostalo vremena do poletanja. Na kraju je sve ispalo kako treba i moj ranac, sa sve handzarom, stigao je u Beograd.

   To bi bilo to. Sve u svemu bilo je ovo lepo putovanje. Nepal me nije nešto posebno očarao, ali me nije ni razočarao. Bio je ovo moj prvi susret sa hinduističkom i budističkom kulturom i drago mi je što sam o tome nešto više saznao. I da, iako sam bio na “izvorištu” istočnjačke duhovnosti i filozofije, nisam se vratio ni malo duhovniji.

Nepal 2014. (15. deo)

NEPALSKA HRANA

   Hrana je nešto što je meni i te kako bitno na putovanjima, skoro kao i upoznavanje kulturno istorijskih znamenitosti, prirode i ljudi zemlaja koje pohodim. Naravno, reč je o tradicionalnim kuhinjama tih zemalja. Kad je klopa u pitanju, tu kod mene nema stipsarenja, mogu da prištedim na smeštaju, prevozu i sličnim stvarima, ali ima da se jede po restoranima, a ne po supermarketima i Mek Donaldsima, kolko košta, da košta.

   Što se tiče ovdašnje gastronomije, nisam nešto preterano oduševljen, ali nisam ni razočaran. Dobra osobina nepalske kuhinje je što je sve jako jeftino. Ubedljivo najrasprostranjenije jelo je momo. U pitanju su kugle od testa punjene sitno seckanim mesom ili povrćem. E, sad tu postoje razne varijante. Komadi moma mogu biti nafilovani govedinom, tj. mesom vodenog bivola ili piletinom ili povrćem, a mogu biti kuvani na pari ili prženi na ulju. Postoji i kuvana varijanta servirana u ljutom začinjenom sosu sa povrćem. Momo sam isprobao u svim verzijama i u lokalima raznoraznog tipa, od prljavih uličnih tezgi, gde se ove knedle prže u šerpi koju je nemoguće oprati od godinama taložene masnoće i gareži, pa do pristojnih restorana gde se hrani većina turista. Sve u svemu momo je sasvim OK, ali ništa spektakularno. Zanimljivo je koliko je ova varijanta kuvanog testa punjenog mesom rasprostranjena širom Istoka. Manje, više isto jelo je veoma popularno već u Ukrajini i Rusiji pod imenom varenjiki i peljmeni. U Gruziji ga zovu hinkali, a u Turskoj i Centralnoj Aziji mantije.

Ulični momo lokal.

   Po Nepalu, umesto hleba služe čapati, tj. indijsku varijantu nekih, da kažemo, tortilja, koje mogu biti pečene ili pržene. Sličan čapatiju, samo mnogo bolji, je nan, koji je znatno deblji i više nalik hlebu. Pravi se sa masalom, belim lukom, preliven puterom itd. Pošto je meni lebac neophodan i nikakvi pirinči i slične namirnice ne mogu da ga zamene, nan sam naručivao uz svaki obrok.

Cheap & Best

   Volim kad sam na putu da se hranim u restoranima u kojima jedu lokalci, a ne u onima za turiste. Tako sam se našao u jednom, naravno ne baš preterano čistom, gde nisu imali jelovnik na engleskom, gde su sve mušterije bili Nepalci i gde niko nije koristio viljušku i nož. Naručio sam najskuplje jelo i na velikom mesinganom poslužavniku dobio brdo pirinča, verovatno kuvan na vodi s obzirom da je potpuno bezukusan, malu činiju barene ovčetine i još tri, četiri manje činije sa raznim začinjenim sosovima. Ta ovčetina se pomeša sa pirinčem, a sosove dolivaš po želji. Bilo je bezveze, a u činiji sa kuvanom ovčetinom u stvari nije bilo mesa, već razni nejestivi delovi ove životinje, kao što su žile, hrskavice i kosti. Napravio sam još par izleta u nekoliko ovakvih “narodnih” restorana, gde sam jeo pileći birjani (piletina sa pirinčem) i pileći kari i oba puta sam umesto pilećeg mesa dobio puždre, kreste, kosti i hrskavice. Posle sam ista ova jela isprobao u restoranima u koje zalaze turisti i razlika je drastična. Bilo je ukusnije, a dobio sam i pravo meso. Šta više, pileći kari je bio izvanredan. Tako sam, posle nekog vremena, zajebao tu praksu, koju sam godinama primenjivao po svetu, da gledam da se hranim tamo gde to rade domaći ljudi i rešio da u Nepalu, ipak, biram malo bolje restorane.

   Svašta sam još isprobao od nepalske hrane: neke vrste njihovih špageta, pa ovčije kebabe, vegeterijansku varijantu karija sa krompirom. Za ovo poslednje da se pretpostaviti bezveze. Najviše mi se dopalo neko jelo za koje nisam shvatio kako se zove, a sastoji se od nekoliko vrsta mesa i raznog povrća, verovatno prženo u onom njihovom voku. Nešto su mu uradili pred serviranje, tako da kada su mi ga doneli na sto, pušilo se bar još 5 minuta i to toliko da nisam mogao da vidim ljude koji su sedeli preko puta mene.

   Nije loša ni tandori piletina. To su komadi pileta nanizani na dugačke ražnjiće, a prethodno su marinirani u nekoj smesi od jogurta, meda i raznih začina, zbog čega su  potpuno crvene boje. Tako pripremljena piletina peče se u glinenim pećima.

Tandori

   Većina Hindusa u Nepalu su vegeterijanci, neki su verovatno i primorani zbog siromaštva, ali Nevarci iz doline to ne fermaju i jedu meso. Zanimljivo mi je bilo i to što se ne jede krava, pošto je sveta životinja, ali se zato vodeni bivo krlja iz sve snage, a ja mislio da ta zabrana važi za sve sorte goveda. Inače, prisustvovao sam sceni klanja bivola u sred Katmandua na ulici ispred jedne mesarske radnje. Odmah su ga tu na podu istranžirali i delove poređali na tezgu. Mesare su posebna priča, kakve vitrine i hladnjače, sve je tu na maloj tezgi, pored koje prolaze kola, motori, ljudi, kakva bre crna prašina, izduvni gasovi, muve, nikome to ne smeta.

Mesara 1.

Mesara 2.

Mesara 3.

   Prilkom obilaska pijace video sam razne vrste riba, od kojih ni jedna ne postoji u Evropi, te sam u Pokari u nekom restoranu na obali jezera, odmah naručio ribu za večeru. Dobio sam nešto nalik našem šaranu. Nije bila loša ni pržena, ni lešo varijanta.

   Probao sam i lasi, neku vrstu, valjda, jogurta. Meni je bilo gadno i kiselo. Čak sam našao i čaj koji mi se dopada, a to je masala. Pošto nisam neki ljubitelj ovog napitka, verovatno mi se masala i dopala, jer ne liči mnogo na čaj. U pitanju je mešavina čaja i raznih začina, kao što su kardamom, biber, đumbir, cimet itd. Inače, prvo se pomešaju voda i mleko u srazmeri 1 prema 1 i kad provri doda se ova smesa.

   Najpoznatije nepalsko pivo zove se Everest i odlično je. Dobra osobina mu je što je pakovano u boci od 650 ml, a mana mu je što je skupo. Mislim, nije ni preterano skupo, po kafanama košta od 2,5 do 3,5 dolara, jedino što više košta od same hrane. Mene je, konkretno, uvek izlazilo više to što popijem od toga što pojedem, a dobar sam u obe discipline. Inače, pivo Everest je posvećeno Tenzing Nargaju, Šerpasu koji se, zajedno sa Edmundom Hilarijem, prvi popeo na Mont Everest. Postoji još i pivo Gurka, koje takođe nije loše. Logično, na etiketi Gurka piva nalaze sa dva ukrštena kukri noža. Kad smo već kod kukrija, najpoznatije ovdašnje žestoko piće je Kukri rum. Ne razumem se u ovu sortu žestine, mada sam probao i neke poznate vrste. Meni se Kukri rum dopao, tako da sam često kupovao neke pljoske od oko 200 ili 300 grama. Posebno sam pazio da tokom dugih vožnji autobusima po Nepalu imam koju flašicu u dzepu.

Nepal 2014. (14. deo)

PUTEM ZA KATMANDU

   Sabajle sam se ukrcao u autobus i krenuo natrag u Katmandu. Put je bio loš, prizori zanimljivi, a nepalski vozači ludi, tako da nije bilo dosadno. Vraćao sam se istim drumom kojim sam i došao, s tim što smo sada išli trakom koja se pruža uz ivicu kanjona, pa sam tokom vožnje ubijao vreme fotografišući pejzaže. Najviše sam škljocao u pravcu sklepanih ugostiteljskih objekata, tj. odmorišta za vozače, od kojih je svaki, obavezno, ispred imao zemljanu peć. Fotkao sam i reku, stepenaste bašte, viseće mostove i slično.

   Zanimljivi su mi bili i šareni, ukrašeni autobusi i kamioni marke “tata”. Osim što su ofarbani raznim bojama, kamioni često na sebi imaju i natpise tipa “KING OF THE ROAD”, nacrtanog Budu, lotosov cvet, ali i neke parole kao recimo “pušenje je štetno za zdravlje”. Na zadnjem delu najčešći natpis glasi “SEE YOU”. Video sam jedan takav kamion, na kome je pisalo “ROCK STAR”, koji je sleteo sa puta i grupu ljudi kako pokušava da tu nešto pomogne.

Kamion "Tata".

Kamion koji je sleteo sa druma.

   I tako, posle duge vožnje, stigoh u Katmandu. Kiša je jako padala, tako da sam pet minuta po napuštanju autobusa bio potpuno mokar. Otišao sam do našeg nekadašnjeg hotela, u koji su za neki dan trebalo da se vrate i moji prijatelji, ali u njemu nije bilo mesta. Nema veze, uzeo sam sobu u prvom sledećem, koji je baš bio jeftina rupčaga. Ovaj hotel je, izgleda, bio popularan kod novokomponovanih zapadnjaka-budista, pošto mi je cela soba bila išarana nekim citatima kojekakvih istočnjačkih mudrosti. Osim tekstualnog proseravanja, ti paćenici su ostavili i razne budističke crteže po zidovima. 

Nepal 2014. (13. deo)

ČITVAN

   Rano zorom, sa dva Engleza i dva vodiča, otišao sam do obale reke, gde smo se ukrcali u dugački drveni čamac napravljen od jednog izdubljenog debla. Tako je započela naša plovidba rekom Rapti, koja, u stvari, predstavlja granicu nacionalnog parka.

Reka Rapti.

   U 19. veku ova oblast je bilo zaštićena lovno područje. Tako su britanski kralj Dzorz V i njegov sin Edvard tokom jednog safarija 1911. godine ustrelili 39 tigrova i 18 nosoroga. Ipak, najveći problemi za Čitvan počeli su pedesetih godina prošlog veka, kada je pobeđena malarija i kada je otpočelo masovno naseljavanje u ove krajeve i krčenje zemljišta zbog zemljoradnje. Dotle je u Čitvanu postojalo samo nekoliko Taru sela, čiji su stanovnici stekli imunitet na malariju. Normalno, došlo je do ogromnog smanjenja broja životinja, tako da je šezdesetih u celoj oblasti bilo svega 100 nosoroga i 20 tigrova. Godine 1973. osnovan je Nacionalni park Čitvan i nekih dvadesetak hiljada seljaka je izmešteno sa područja parka. To je dovelo do oporavka divljeg sveta Čitvana, ali stanje se opet pogoršalo tokom tzv. maoističke pobune (1996. – 2006.). U tim nemirnim vremenima lovokradice su nemilosrdno istrebljivale životinje po parku. Pre svega su na udaru bili nosorozi i tigrovi, čiji su delovi tela veoma traženi po Tibetu i drugim oblastima Kine. Nakon završetka građanskog rata, vlasti Nepala su se ozbiljno bacile na zaštitu Čitvana i obračun sa lovokradicama. Tako danas u ovom parku, koji zauzima 932 km² , obitava više od 500 nosoroga i oko 125 bengalskih tigrova. Takođe je znatno povećan i broj gavijala (vrsta krokodila). 

   Vožnja kanuom je trajala nešto više od sat vremena. Tokom te plovidbe, osim raznih ptica, videli smo i obe vrste krokodila koji ovde žive. Jedan je, da kažemo “klasični” azijski krokodil, tzv. močvarni, a drugi je gavijal, koji je prepoznatljiv po svojoj uskoj čeljusti sa krupnim izbačenim nozdrvama.

Gavijal.

   Kad smo se iskrcali na suprotnu obali reke Rapti, tj. ušli u nacionalni park, vodič nam je prvo ispričao pravila ponašanja, kojih treba da se pridržavamo, a onda smo krenuli. Tokom nekih sat vremena hodanja kroz dzunglu videli smo po nekog majmuna i jednog pauna, a onda smo izašli iz šume u tzv. phantu. U pitanju su travnate površine, čija trava, odnosno neka biljka nalik trsci, u pojedinim periodima godine može da naraste do neverovatnih 8 metara visine. Nakon, otprilike, pola sata pešačenja pred nama se ukazao jednorogi indijski nosorog. Stajali smo u tišini na nekih dvadesetak metara od zveri teške dve tone, a naši vodiči su bili naoružni sa po jednim bambusovim štapom. Međutim, sudeći po njihovom držanju ne bi trebalo da smo bili u nekoj opasnosti, pošto su obojica bili prilično opušteni. Pretpostavljam da su po ponašanju nosoroga, koji je mirno pasao, zaključili da smo na toj udaljenosti bezbedni. 

Jednorogi indijski nosorog.

      Inače, svake godine u Čitvanu najviše ljudi nastrada baš od nosoroga, a bilo je slučajeva da su ove životinje usmrtile i turiste tokom ovakve “šetnje” kroz dzunglu. Brojke kažu da je posle nosoroga najopasniji usnati medved, a tek onda dolaze na red bengalski tigar, leopard, slon. Dosta vremena smo proveli posmatrajući ovu životinju. U celom svetu jednorogih indijskih nosoroga ima oko 3000, od čega se većina njih nalazi u Čitvanu i još jednom nacionalnom parku u Indiji. 

   Krenuli smo dalje, a onda se u šikari ispred nas začulo neko komešanje i lomljava. Slon! Tu su se naši pratioci malo uozbiljili, jer su bili u dilemi da li je u pitanju divlji ili neki od pitomih slonova, koje seljaci puštaju preko reke u ispašu. Jedan od vodiča je otišao da proveri i ustanovio je da je po sredi domaći slon, te smo nastavili dalje. Na kraju smo izbili ponovo na reku, gde je po nas došao kanu i vratio nas natrag u Saurahu.

   Kada sam spominjao da postoje izvesni rizici od divljeg sveta Čitvana, nisam naveo još jednu, takođe malu opasnost, a to su komarci, odnosno malarija i denga groznica, koje oni prenose. U celom Teraiju godišnje se zabeleži oko 3500 slučajeva malarije. Iako se nalazi u ovom, što se tiče ove bolesti, problematičnom delu Nepala, u Čitvanu su prilično retki slučajevi malarije. Pošto nisam hteo da koristim nikakve antimalarike, poneo sam samo autan i one tablete raid, što se stavljaju u šteker. Inače, raid sam dzabe nosio, pošto po celom Nepalu kubure sa električnom energijom, tako da više od 12 sati svakog dana nema struje. Komaraca je bilo i to baš mnogo.

   Popodne sam otišao na taj safari na slonu. Obično na jednom slonu sede tri ili četiri osobe, a ja sam imao nesreću da je sa mnom bilo još troje odraslih Nepalaca i jedno dete. Da stvar bude gora, osim što je bilo tesno na drvenoj platformi, ovi moji su i non – stop galamili, jeli, pljuvali, a u jednom momentu i pevali. Slonovski safari je najbolji način da se vidi što više od životinjskog sveta Čitvana. Em ste iznad visoke trave phante, em su divlje životinje tolerantnije na buku koju proizvodi slon, nego ljudi tokom pešačenja. Kažu i da miris slona neutrališe ljudske mirise. Lovočuvari Čitvana u svoje patrole po parku takođe idu na slonovima. 

   Teškim koracima, gegajući se, slon nas je preneo preko plitke reke Rapti i uđosmo u šumu. Uprkos mojim bučnim saputnicima uspeli smo da vidimo popriličan broj životinja. Uglavnom su to bili razni jeleni, kao što su sambar, koji je najveća jelenska vrsta u ovom delu sveta, ili tzv. svinjski jelen verovatno jedan od najmanjih. Najviše od svih vrsta susretali smo čitale, tj. tačkaste jelene. Osim makaki majmuna videli smo i sivog, iliti hanumanovog lengura. 

Sambar.

Čital

   Kad sam već izgubio nadu da ću se opet naći naspram nosoroga, počelo je neko dovikivanje po šumi. To su se dozivali mahuti, tj. goniči slonova. I naš se odmah uključio u tu konverzaciju. Neko od njih je pronašao nosoroga i obaveštavao je druge gde se ova najpoznatija čitvanska životinja nalazi. Dotle smo išli polako, pazeći da se ne zavlačimo u gusto rastinje. Sada o tome naš “vozač” više nije vodio računa, već je terao slona prema tom, nekom, mestu gde je viđen nosorog. Granje je šibalo na sve strane oko nas, dok je moćna životinja, na kojoj smo se nalazili, gazila sve pred sobom. Ubrzo su iz gustiša počeli da se pojavljuju i drugi slonovi sa turistima. S vremena na vreme, tokom ove potrage, praćene stalnim dovikivanjem mahuta, ovaj naš bi odjednom stao i okrenuo slona u potpuno drugom pravcu, verovatno zato što je i nosorog menjao svoje kretanje. I stvarno posle desetak minuta potere kroz dzunglu, slonovođe sa svojim slonovima uspele su da isteraju nosoroga na jednu čistinu. Nisu mu previše prilazili, a on nije izgledao mnogo iznenađen, već je delovao prilično opušteno. Ko zna koliko je do sada imao ovakvih susreta?

Nepal 2014. (12. deo)

SAURAHA

   Ujutru sam se ukrcao u autobus koji ide za Saurahu. Ovo mestašce se nalazi na obodu poznatog nacionalnog parka Čitvan. Prvobitni plan mi je bio drugačiji. Podrazumeva se, nikakvi trekinzi i planinarenja nisu dolazili u obzir, nego sam hteo da idem do Lumbinija, rodnog mesta Bude. Međutim, shvatio sam da tamo nema baš mnogo toga što bi mene interesovalo. Sačuvano je tu nešto drevnih ruševina i poznati stub, koga je postavio indijski car Ašoka, na mestu rođenja Sidarte Gautame Bude, a ostalo su uglavnom moderni hramovi, koje su podigle razne budističke zemlje, kao što su Koreja, Vijetnam,  Mijanmar, Šri Lanka itd. Ok, nije ni to nezanimljivo, ali za ovo kratko vreme u Nepalu, nagledao sam se silnih svetilišta. Što je mnogo, mnogo je, te sam u poslednji čas odlučio da odem u nacionalni park Čitvan. Ne palim se ja ni na to, malo su mi ti safari izleti suviše “turistic”, ali bolje da se promuvam po dzungli nego opet hramovi.

   Put kojim sam se vozio takođe je išao kanjonom neke reke, i očekivano, bio je loš. Postepeno je teren kojim smo prolazili postajao sve manje i manje brdovitiji i uđosmo u ravnice Teraija. Nakon šest sati vožnje stigli smo u Saurahu. Pre nego što sam izašao iz busa pitao sam dva klinca, Britanca, u koji hotel idu. Rekoše mi ime nekog koji je nahvaljen u Lonely Planet vodiču, a onda dodaše da su sve rezervisali preko neta i da ih je par dana smeštaja, sa kojekakvim izletima izašlo “svega” 200 dolara po osobi. Uh što je povoljno! Rešio sam da iskoristim njihov prevoz, tj. dzip koji ih je čekao i odvezao se sa tim Englezima do tog hotela. U pitanju je, zapravo, neka vrsta kampa, sa bungalovima oko lepog dvorišta punog raznog tropskog rastinja i cveća. Sve je sređeno, picnuto, trava podšišana, na sve strane ležaljke, palme, ma divota. Sobe su takođe pristojne, sa mrežama protiv komaraca oko kreveta i klimom. U stvari, meni je smeštaj poslednja rupa na svirali, a glavni razlog zašto sam rešio da ovde ostanem su te safari ture, za koje kažu da ovaj kamp korektno odrađuje. Posle malog cenkanja dogovorili smo se da platim sobu deset dolara za noć.

   Čim sam se smestio otišao sam do restorana i dok sam naručio kafu već su me startovali sa ponudama za safari. Rekao sam im da sam zainteresovan za vožnju kanuom po reci Rapti i safari na slonu. Ukupno su ova dva izleta koštala oko 20 dolara i valjda se još nešto malo preko 10 dolara plaćao sam ulazak u nacionalni park. Ovi iz hotela su bili uporni da mi prodaju i nekakav treking kroz dzunglu, ali sam ja isto tako uporno to odbijao. Objašnjavali su mi kako je to mnogo dobro i zanimljivo, ali nisam prihvatao. Kakav, bre, crni treking, ne volim ja ta pešačenja. Krenuli su i da spuštaju cenu, a onda se jedan od njih izlanuo i rekao da su oni planirali da mene povedu u tu vožnju kanuom zajedno sa ona dva Britanca i da se iskrcamo negde u nacionalnom parku, odakle bi odmah krenuli na taj treking, te im je komplikovano da samo mene odatle vraćaju u Saurahu. Tim saznanjem su moje pregovaračke pozicije znatno ojačale, pa sam im rekao da u tom slučaju, ako je to problem, ja ću na te izlete da odem sa nekom drugom agencijom, kojih ima kolko hoćeš po Saurahi. Na kraju sam dodao da stvarno ne mogu da pešačim, jer me boli noga. Tad su počeli da me ubeđuju da nije mnogo naporno, da je sve ravno i da se ide manje od dva sata. Tek kad su rekli da bi za mene taj treking bio potpuno besplatan, prihvatio sam njihovu ponudu. Tako sam neplanirano sutra imao i šetnju kroz dzunglu. Kada sve saberem, dva noćenja i te razne aktivnosti  izašle su me 50 ili 60 dolara, dok je mlade Engleze to isto, plus nekakva glupa vožnja dzipovima koštala “samo” 200 dolara po osobi.

   Ostatak dana u Saurahi proveo sam šetajući se ovim malim prašnjavim mestom, koje, kolko sam video, živi samo od turista što posećuju nacionalni park. Ovde rikše vuku konji, a postoje i neke kočije za prevoz više ljudi u koje su upregnuta ona goveda sa grbom. Po ulicama su prolazili slonovi sa mahutima (goničima) na leđima. Narod koji ovde živi zove se Taru i mnogo je sličniji Indijcima nego žiteljima Katmandua.

   U Saurahi sam pronašao jednu dobru radnju i dopunio kolekciju suvenira koje sam nakupovao u Nepalu. Volim da sa svakog puta donesem nešto za uspomenu, ali pravi suvenir, a ne kojekakve magnete, gipsane skulpture i slične gluposti. Za dobar kvalitetan suvenir ne žalim da se isprsim. Nigde nisam tokom svojih putovanja naišao na bolje i jeftinije suvenire nego u Nepalu. Neki od njih su prava umetnička dela. Tako sam sa ovog putešestvija doneo molitveni točak na izrezbarenom postolju, ručno izdeljane skulpture bude i indijskog nosoroga, jednog Ganeša, fenomenalnu masku Šive i veliki, pravi, kukri nož za koji sam se  skoro sat vremena cenkao u Katmanduu.

Nepal 2014. (11. deo)

POKARA

   Bilo je konačno vreme da napustimo Katmandu. Negde oko pola šest ujutru došao je po nas taksista, sa kime smo se prethodno dogovorili da nas vozi u Pokaru. Do ovog grada, udaljenog samo 200 kilometara od nepalske prestonice, putuje se u proseku nekih 7 sati, što samo po sebi dovoljno kazuje u kakvom je stanju taj put. Ako lošem putu dodamo i ovdašnje jezive vozače, stići živ u Pokaru nije mali podvig. Malo preterujem, ali nepalski šoferi su stvarno neverovatni, to se pretiče gde hoćeš i kad god hoćeš, a ulaženje u makazice je redovna pojava. I naš taksista nije ništa manje ludački vozio. Mislim da je za tih 200 kilometara, bar 1000 puta pritisnuo sirenu. Zahvaljujući tome što smo baš dosta poranili, uspeli smo da izbegnemo gužvu i da za nešto kraće vreme stignemo u Pokaru. 

Pheva jezero i dungas čamci.

   Kada smo završili sa pronalaženjem smeštaja, imali smo vremena taman da svi odemo na kaficu i da se posle toga oprostimo od naše saputnice, koja je istog dana kretala na treking do baznog kampa Anapurne. Preostali deo ekipe, tj. nas troje, otišli smo u laganu, neobaveznu šetnju duž obale jezera Pheva. Taj deo Pokare, uz jezero, sa brojnim malim hotelima, restoranima, kafeima i radnjama, podseća malo na neko morsko turističko mesto. Ovde je vladao mir i tišina, što je i te kako prijalo posle bučnog i haotičnog Katmandua.

Pheva jezero.

   Tokom večeri Pokaru je zahvatila ozbiljna provala oblaka, praćena gradom veličine oraha. To nevreme učinilo je da se izjutra Himalaji vide kao na dlanu. Stvarno moćno izgledaju ove planine.

Himalaji.

   Odlučili smo da prvo odemo do muzeja posvećenog gurka vojnicima, čiji se jedan od regrutnih centara nalazi na periferiji Pokare. Gurke su slavu stekle pre svega služeći u britanskoj armiji. Osim u njoj ima ih i u indijskoj vojsci, singapurskoj policiji, a takođe čine i ličnu gardu sultana od Bruneja. Gurke su u britansku vojsku stupile tek pošto su prvo protiv njih vodili krvave ratove u 19. veku. Tada su se, ustvari, Englezi i uverili u hrabrost ovih nepalskih boraca. Gurke predstavljaju elitne jedinice u britanskoj armiji i borili su se u svim ratovima koje je imperija vodila. Uz to su gurke daleko manje plaćene od britanskih vojnika, a često obavljaju najteže i najprljavije zadatke. Ni odnos britanske armije prema gurka ratnim invalidima i vojnim penzionerima nije baš na zavidnom nivou. Nedavno je moralo da dođe do nekog smanjivanja broja vojnika u vojsci Britanije i naravno prvi na udaru bili su gurke. I pored neravnopravnog odnosa prema njima, zbog siromaštva koje vlada u Nepalu, svake godine se u ovom regrutnom centru u Pokari prijavi novih 7000 regruta. Pred njima je onda čitav niz fizičkih, mentalnih i medicinskih testova. U jedan od njih spada trčanje 5 kilometara uzbrdo, noseći 25 kg  kamenja u tradicionalnoj nepalskoj doko košari. Na kraju eliminacija, u proseku, od 600 kandidata bude primljen samo jedan. Simbol gurki je masivan krivi nož, poznat kao kukri. Odmah na ulazu u muzej postavljen je natpis, tj. njihova parola, koja glasi “Bolje umreti nego biti kukavica”. Kroz postavku je prikazana istorija ovih ratnika, od njihovog osnivanja u 19. veku, pa preko svetskih ratova, do brojnih ratova koje su vodili Britanci, a u kojima su ovi učestvovali. U vitrinama su izložene njihove uniforme iz raznih perioda, zatim njihova oprema, medalje itd. Okačeno je i dosta fotografija, među kojima nisu retke ni slike gurka na našim prostorima tokom devedesetih.

Muzej Gurki.

   Odmah pored muzeja nalazi se mali park u kome može da se vidi kanjon Seti reke, koja prolazi kroz grad. Odatle smo se uputili pešice kroz staru Pokaru, gde ima dosta tradicionalnih nevarskih kuća. Kad smo već kod Nevara, oni su, zapravo, samo jedan od naroda Nepala. Žive pretežno u dolini Katmandua i ima ih nešto više od milion, što čini 6 % populacije ove himalajske države. Važe za vredne zemljoradnike, dobre trgovce i vešte zanatlije. Gotovo sve spektakularne drevne građevine koje smo videli na ovom putovanju, delo su upravo Nevaraca. Drugi narodi koji žive u Nepalu su Thakali, Tamanzi, Šerpe, Magari, Gurunzi, Tari, kao i brojne tibetanske izbeglice. Na sve to treba dodati i komplikovani kastinski sistem, koji se donekle preklapa sa etničkom pripadnošću, kao što je slučaj sa Bahunima i Četrima.

Stara Pokara.

   Sve u svemu, zanimljiva je bila ova šetnja kroz stari deo Pokare, a i posle kroz bazar. Ovde, kao i po drugim mestima u Nepalu, male zanatske radnje su uglavnom potpuno otvorene sa prednje strane. Nemaju nikakvog zida ili izloga, već se na kraju radnog dana samo spuste rolo-vrata. Zbog toga sam tokom ovog pešačenja mogao da posmatram juvelire dok prave nakit, šnajdere za singer mašinama, korpare kako pletu košare, kuvare koji u garavim šerpama prže momo. Svratili smo na osveženje u jednu radnju, gde je majstor kroz neku mašinu cedio šećernu trsku. Higijenski uslovi u tom lokalu su mi govorili da produžim dalje, ali sladokusac u meni mi je poručivao “stani, ovo nikada nisi probao”. I stao sam, a vrlo brzo potom i ušao unutra. Majstor je prvo gurnuo trsku kroz tu spravu zamazanu od slatkog sirupa i tovatne masti, a ona ju je iscedila u jednu musavu posudu. Posle je tu smeđu tečnost samo procedio kroz cediljku, koja se očito retko pere i to je to. Sok ko sok, ništa posebno.

Ceđenje šećerne trske.

   U jednom momentu izbili smo na malo tibetansko izbegličko naselje Paljoring. Nisam nameravao da ulazim unutra, ali su nas Tibetanci koji su se tu muvali uvukli u dvorište. Gadim se obilazaka ovakvih mesta i gledanja tuđih muka, to, po meni, radi ona najgora vrsta putnika. Ne verujem da ni mučeni Tibetanci, koji tu obitavaju, uživaju u tome, ali mnogi od njih zarađuju prodavajući razne rukotvorine turistima. Jedan čiča je insistirao da uđemo u njegovu skromnu kuću, u kojoj centralno mesto zauzima slika Dalaj Lame, a onda je istresao ispred nas gomilu kojekakvih dzidza-bidza. Cela ova poseta mi je bila baš bezveze, ali kad sam već tu, pazario sam od matorog neku narukvicu, namerno ne cenkajući se baš mnogo.

Paljoring.

   Dalje smo taksijem otišli do drugog dela Pokare, gde se nalazi Gupteshvar Mahadev pećina, sa malim hindu svetilištem u njoj i tzv. Devisovi vodopadi. Sve u svemu ništa naročito.

   Popodne smo proveli tako što smo iznajmili čamac dungas i provozali se po Pheva jezeru. Naravno, uzeli smo čamac bez veslača, pošto sam ja stari lađar. Napravili smo krug oko malog ostrva sa hindu hramom na njemu, a onda se još neko vreme vozikali po jezeru. To veče oprostio sam se od mojih preostalih saputnika, pošto sam sutradan išao za nacionalni park Čitvan, a oni na neki treking.