Putovanje u Uzbekistan 2012. (17. deo)

POVRATAK – DESETIM PO REDU VOZOM

   Retko kada doručkujem, ali zbog pretstojećeg dugog puta ipak sam rešio da odem na fruštuk. Bogami, nisam se pokajao. Doručak je bio baš dobar, pravi ukrajinski. Prvo su servirali dimljenu ribu, salo, neko rolovano meso i druge mesne prerađevine. Zatim je usledila vruća kaša, a onda i neki omlet sa povrćem. Na kraju smo sve to zasladili palačinkama sa nekim slatkastim sirom.

   Posle doručka otišli smo na železničku stanicu i ukrcali se u voz za Beograd. U pitanju je deseti jubilarni voz koji smo koristili na ovom putovanju. U ovom smo bili u trokrevetnom kupeu. Nakon dugog klackanja, koje smo dobrim delom prespavali, stigli smo u Mađarsku. Tu je svaki vagon, sa sve putnicima, podizan dizalicom da bi se izvršilo podešavanje zbog različitih širina koloseka. Kada je to obavljeno nastavili smo dalje i tačno na vreme, po redu vožnje, stigli u Budimpeštu.

   Pošto je u Budimpešti predviđena malo duža pauza, iskoristili smo to vreme da se promuvamo po stanici i snabdemo hranom i pićem. Došlo je vreme za polazak, a naš voz, koji je u međuvremenu negde premešten, nikako da se pojavi. Razlog čekanja je taj što je kasnio voz koji ide iz Praga za Beograd, za koji treba da se spoje naši vagoni. Ne razumem se u tu organizaciju međunarodnog železničkog prevoza, ali, s obzirom da je u pitanju kašnjenje voza na relaciji Prag – Beograd, mora da je kriva naša železnica. Buljili smo u tablu sa redom vožnje i gledali kako se svakih 15 minuta pomera vreme polaska voza za Beograd. I tako 15, po 15 minuta, nakupilo se dobrih dva sata kašnjenja.

   Konačno je voz stigao, te smo krenuli dalje i to snabdeveni klopom i pivom, doduše, posle tolikog čekanja, mlakim. Na ovom putovanju vozili smo se ruskim, kazahstanskim, uzbekistanskim, tadzikistanskim i ukrajinskim vozovima, prešli  njima hiljade kilometara i osim tadzičkog, koji je na granici zadržan zbog droge, nijedan nije kasnio ni minut. Čak je i taj tadzikistanski uspeo da to propušteno vreme usput nadoknadi. Ovaj naš, koji je kasnio dobrih dva sata u polasku iz Budimpešte, uspeo je da to kašnjenje značajno poveća tokom dalje vožnje.

   I najzad uđosmo u Srbiju, poslednja carinska kontrola na ovom našem putešestviju. U vagon su ušla dva vesela srpska žandara, koji su se sve vreme šalili sa putnicima dok su im pregledali dokumenta. Usput su svim ruskim putnicima koje su zatekli izjavili da vole Putina i Rusiju. Ni žandari ni carinici nisu nikome pregledali stvari. Ukupna kontrola celog vagona trajala je 5 minuta. Kada se samo setim kakvi su bili ostali panduri i carinici na ovom našem putu. Kazahstanci, Uzbeci, Rusi, Ukrajinci, Mađari, nema ko nas nije trkeljisao, pregledao ili makar dobro prostudirao naše pasoše. Svi su se pravili važni i svi su bili smrtno ozbiljni, a neki su se i baš izdrkavali. Onda dođu srpski policajci i carinici, promuvaju se 5 minuta po vozu, uzviknu ruskim sprovodnicama “Do svidanjija” i to je to. Dobrodošli u Srbiju! Naravno, vožnja srpskim prugama se tek odužila, ali smo se nekako dogegali do Beograda. Tako se završilo ovo putovanje, na kome smo kopnom prešli više od 9.000 kilometara i još oko 4.000 kilometara avionom.

Putovanje u Uzbekistan 2012. (16. deo)

KIJEV

    Moderni, brzi voz je stvarno bio brz, tako da smo već u ranu zoru stigli u Harkov. U ovom gradu smo prvi put tokom našeg putovanja bez ikakvih problema kupili karte za naše sledeće odredište – Kijev. Odlučili smo se, ovaj put svesno, za neki novi, takođe moderni, brzi voz, koji je ukrajinska železnica obezbedila pred evropsko prvenstvo u fudbalu. Posle par sati vožnje stigli smo u ukrajinsku prestonicu.

   Na ogromnoj železničkoj stanici lutali smo neko vreme, dok nismo pronašli šalter na kome su mogle da se kupe karte za voz do Beograda. Kada smo došli na red, usledilo je još jedno razočarenje. Naime, nameravali smo da ostanemo dva dana u Kijevu, međutim karata je bilo samo za sutrašnji dan ili za voz koji kreće za tri dana. Malo smo se dvoumili, a bogami malo i raspravljali oko toga šta da radimo. Bilo je tu i prebrojavanja količine novca koja nam je preostala. Na kraju smo preglasavanjem odlučili da putujemo sutrašnjim vozom. Jebiga, naravno da jedan dan nije dovoljan da se iole obiđe ukrajinski glavni grad, ali Kijev je u Evropi, nije na kraju sveta.

   Po izlasku sa stanice odmah smo otišli u prvu kafanu na koju smo naišli. Tu sam, uz neko mesište, isprobao i “čuveno” ukrajinsko salo. Bez veze, slanina, manje više sirova, i to ona bela, skroz bez mesa. Posle klope rešili smo i pitanje smeštaja. Odseli smo u hotelu “Sankt Peterburg”. Na dobrom je mestu, a cena je podnošljiva. Po enterijeru se vidi da je to nekada bio luksuzan hotel, koji je sada prilično oronuo.

   Plan nam je bio da prvo obiđemo Zlatna vrata i crkvu Svete Sofije. Oba pomenuta zdanja nastala su još u doba Kijevske Rusije. Ova država formirana je 882. godine u gradu Kijevu. Kijevsku Rusiju je osnovao Oleg, varjaški, tj. vikinški knez iz Novgoroda. Pretpostavlja se da je u pitanju brat Rjurika, osnivača ruske države. Rjurik se 862. godine, sa svojim vikinzima, naselio kod Novgoroda. Bavili su se trgovinom, a nije im bilo strano ni piratstvo. Svojim lađama plovili su rekama i postepeno se širili na jug. Tako su stigli i do današnje ukrajinske prestonice. Onda je Oleg proglasio Kijev glavnim gradom svoje države i objavio da će od tada ovaj grad biti “Majka svih gradova Rusije”.

Dnjepar

   Kijevska Rusija je dosegla svoj vrhunac u XI veku, za vreme vladavine Jaroslava Mudrog. On je bio jedan od sinova Vladimira Velikog, koji je preveo Ruse u hrišćanstvo. Kada je Vladimir umro, Jaroslav se za presto borio sa svojim bratom Svjatopolkom. Pobedio ga je i 1016. godine zavladao Kijevskom Rusijoma. Svjatopolk je pobegao u Poljsku. Godine 1018. Svjatopolk je, uz pomoć Boleslava Hrabrog i njegovih Poljaka, zauzeo Kijev, a Jaroslav je pobegao u Novgorod. Vrlo brzo, već 1019. godine Jaroslav je preuzeo Kijev i ostao na vlasti sve do 1054. godine. Nadimak Mudri on je stekao zahvaljujući stvaranju prvog ruskog zakonika “Ruska pravda”. Bio je i pokrovitelj kulture i nauke. Za vreme njegove vladavine Kijev je izrastao u veliki grad. Kažu da je u to vreme u njemu bilo više od 400 crkava.

   Mi smo prvo otišli do Zlatnih vrata. To je, u ustvari, nekada bio glavni ulaz u grad. Jaroslav Mudri je naredio da se izgrade po uzoru na Carigradska zlatna vrata. Međutim, ni kapije, niti bedemi nisu uspeli da zadrže Mongole, koji su 1240. razorili Kijev. Ono što smo došli da vidimo je u stvari rekonstrukcija iz 1982. godine.

Zlatna vrata

   Odatle smo otišli do Svete Sofije, najstarije crkve u Kijevu. Građena je u periodu od 1017. do 1031. godine. Njen prvobitni vizantijski izgled je naknadnim dograđivanjem i prerađivanjem, danas spolja malo vidljiv. Tek kada čovek uđe u unutrašnjost ove grandiozne crkve i stane ispred njenih fresaka i mozaika može da oseti Vizantiju. U crkvi se nalazii grob Jaroslava Mudrog.

Sveta Sofija

   Dalje smo se uputili ka manastiru Svetog Mihajla. Usput smo prošli pored spomenika kozačkog atamana Bogdana Hmeljnickog. Manastir sv. Mihajla predstavlja kopiju iz 1108. godine, a izgrađen je 2001. godine. Originalni manastir srušili su komunisti 1937. godine. Nisam siguran, ali mislim da je ova bogomolja pod jurisdikcijom Kijevske patrijaršije. Inače, većina ukrajinskih pravoslavaca pripada Ukrajinskoj pravoslavnoj crkvi, koja je pod okriljem Moskovske patrijaršije. Postoje još dve pravoslavne crkve u ovoj zemlji, i to jedna koja je nastala u XIX veku u tradicionalno antiruskoj zapadnoj Ukrajini, kao i jedna koja je formirana 1992. godine. I danas u zapadnoj Ukrajini mnogi ne vole Ruse, dok je istočni i južni deo zemlje proruski nastrojen. Osim nove ukrajinske crkve, zapadno orijentisani Ukrajinci forsiraju i ukrajinski jezik, međutim u Kijevu je mnogo više u upotrebi ruski jezik.

Sveti Mihajlo

   Tako recimo jednu istu ulicu proruski nastrojeni Ukrajinci nazivaju Andrijevski spusk, a ovi drugi Andrijevski uzviz. Ova ulica je dobila ime po apostolu Andreju, jer se on po legendi popeo njenom trasom na brdo i tu postavio krst i na taj način označio mesto gde će da nikne veliki hrišćanski grad Kijev. Zato je u ovom delu grada 1754. godine podignuta crkva sv. Andreja. Nju je projektovao italijanski arhitekta Bartolomeo Rastreli, koji je bio poznat i po svom radu na Zimskom dborcu u Sankt Peterburgu. Andrijevski spusk, zvaću tako ovu dzadu, jer mi se više sviđa taj naziv, je strma kaldrmisana ulica, sa sačuvanom starom arhitekturom, te je zbog toga turistička atrakcija. Gde su turisti, tu su i suveniri. I na štandovima sa ovim suvenirima može da se primeti šizofrena politička situacija u kojoj se nalazi Ukrajina. Na istoj tezgi prodaju se suveniri sa ruskim i ukrajinskim simbolima. Majice na kojim je sa jedne strane kozak, a na drugoj tekst ukrajinske himne, kao i majice sa raznim ruskim oznakama. Inače, i prozapadno nastrojeni Ukrajinci, kao i oni proruski, podjednako se lože na kozake, samo što različito tumače njihovu istorijsku ulogu. Kad smo već kod majica, na svakoj tezgi se prodaju i one sa likom Staljina. Brojne su i raznorazne  sovjetske memorabilije. Naravno, nezaobilazne su i babuške, odnosno matruške. Osim uobičajenih, tradicionalnih, česte su i one sa likom Vladimira Putina. U ovoj ulici nalazi se kuća u kojoj je živeo Bulgakov. Na dnu Andrijevske ulice predahnuli smo u lokalu koji je nosio ime Beograd i koji je bio pun naših zemljaka.

Andrijevski spusk

Sveti Andrej

   Posle osveženja krenuli smo do Florivskog manastira. U pitanju je ženski manstir iz XV veka. Već se pomalo smrkavalo kada smo se odlučili da odemo do obale Dnjepra. Šetajući kejom stigli smo do žičare u koju smo se ukrcali i izbili negde kod manastira sv. Mihajla. Usledio je noćni obilazak trga Nezavisnosti, odnosno majdana Nezaležnosti. Prilikom povratka u hotel, prošli smo i pored silnih tezgi, štandova i šatora oko kojih su se okupili aktivisti koji se zalažu za oslobađanje lepe Julije Timošenko. Na kraju smo iskoristili priliku da se u jednom supermarketu snabdemo percovkom. Kažu da je Staljin mnogo voleo ovu vodku sa ljutim papričicama i medom.

Florivski manastir

Putovanje u Uzbekistan 2012. (15. deo)

IZ RUSIJE U UKRAJINU

   Ujutru smo se ukrcali u voz za Ukrajinu i napustili Volgograd. Otpočela je još jedna dugačka vožnja. Svi troje smo bili u istom plackartnom vagonu, ali nismo bili smešteni jedni pored drugih, već su nas razbacali po preostalim slobodnim mestima. Pored mene je bio mladi bračni par sa dvoje male dece, koji su išli na letovanje u neko crnomorsko letovalište. Bili su mi simpatični i jedno vreme sam proveo razgovarajući sa njima i zezajući se sa klincima.

   Ubrzo se pred nama pojavila poznata ruska reka Don. Na jednoj od stanica odlučio sam da pazarim neku veliku dimljenu ribu. Ribetina je bila baš jeftina. Kupio sam i panju, kao i par piva, te je po povratku u vagon otpočela gozba. Ribu sam servirao na starim ruskim novinama. Bila je odlična.

   Negde predveče došli smo na rusko – ukrajinsku granicu. Usledilo je još jedno dugo stajanje i još jedna detaljna kontrola, a zatim i ulazak u Ukrajinu. Po vozu su se muvali neki dileri deviza, čiji je kurs bio prilično nepovoljan. Poučen nedavnim iskustvom iz Kungrada i Volgograda, rešio sam da ipak zamenim neku siću, da imam bar za kafu i vodu.

   Oko ponoći stigli smo u Debeljcevo. Odmah smo otišli na šalter da kupimo karte za Kijev. Nema! Šta da se radi, opet smo prešli na rezervne varijante. Pokušali smo da se dokopamo nekog od vozova koji su išli za Dnjepropetrovsk, Zaporožje itd. Ma, nema, sve je rasprodato! Odužilo se dok smo pravili raznorazne kombinacije. Prvo smo svo troje gledali u kartu Ukrajine, pa kad smislimo plan daljeg putovanja i presedanja, selili smo se ispred table sa redom vožnje, a odatle na šalter. Na šalteru bi nam ljubazna službenica rekla, za taj i taj voz su sve karte rasprodate, ili ima samo jedno ili dva slobodna mesta, a nas je troje. I tako, posle mnogobrojnih neuspešnih kombinacija odlučili smo se za Harkov. Nije baš da se pomeramo na zapad, što nam je bio cilj, ovo je više bilo skretanje na sever. Računali smo da je Harkov ozbiljan grad i da ćemo tu valjda lakše naći neki prevoz do Kijeva. Otišli smo, po ko zna koji put, na šalter i pitali službenicu ima li karata za Harkov. Ona je počela da kucka po tastaturi kompjutera i odjednom se pojavio široki osmeh na njenom licu. Ima slobodnih mesta, a što je najbolje voz je kretao za par sati. Međutim, nije ni dalje baš sve išlo glatko. Mi smo mogli da platimo samo karticom, pošto nismo imali dovoljno hrivnji, ali žena za šalterom nije znala da se služi aparatom za kartice. Onda je usred noći zvala nekog kolegu, koji joj je preko telefona davao instrukcije, ali operacija nije uspela. Zatim je otišla nekuda i vratila se sa uputstvom, međutim ni to nije vredelo. Posle ko zna koliko bezuspešnih pokušaja, postiđena šalterska gospođa je rešila da nam pomogne da nekako razmenimo evre i platimo karte kešom. Ona je izvadila sve što je imala u novčaniku, a mi smo joj za to dali evre. Zatim sam ja istresao hrivnje, koje sam zamenio u vozu. Sva sreća, duplu kafu iz staničnog automata sam već isrkao, a i vodom sam se snabdeo. Pošto opet nije bilo dovoljno para za karte, službenica je zatvorila šalter, izašla i krenula da spopada malobrojne ljude po stanici da promenimo još nešto evra za to koliko nam je falilo. Na kraju smo uspeli da napabirčimo dovoljno ukrajinske valute i da pazarimo karte za Harkov.

   Kada smo sve to obavili, ostalo nam je samo da dreždimo još malo do dolaska našeg voza. Više nego samom vozu, radovao sam se krevetu u vozu. Usledilo je razočarenje, kada je naša kompozicija pristigla na kolosek. Pa, to je neki moderni, brzi voz, sa onim sedištima kao u avionu. Nigde kreveti! Bljak! Ma, nama nije bilo važno da brzo stignemo, već da spavamo tokom vožnje. Sva sreća u vozu je bilo puno slobodnih mesta, te smo uspeli da zauzmemo po par sedišta i da ipak nešto odremamo.

Putovanje u Uzbekistan 2012. (14. deo)

STALJINGRAD

   Velika i lepa železnička stanica u Volgogradu bila je puna ljudi i u ovim sitnim satima. Pokušali smo da prvo pronađemo neku menjačnicu, da bismo razmenili novac za kupovinu karata za Kijev. Posle kraćeg lunjanja i raspitivanja, shvatili smo da je u ovo doba nemoguće promeniti pare ni na stanici, niti u njenoj okolini. Onda smo rešili da pazarimo karte karticom. Međutim, pojavio se novi problem, nije bilo mesta u vozu za Kijev. Ok, onda smo probali da kupimo karte za Harkov, ali i one su bile rasprodate. Gledali smo mapu Ukrajine i tražili karte za bilo gde, samo da je zapadno od Volgograda, ali stalno smo dobijali odgovor nema! Dnjepropetrovsk – nema! Donjeck – nema! Na kraju smo uspeli da kupimo karte za Debeljcevo. Nismo imali pojma gde je to, ali službenica na šalteru nam je rekla da je blizu Donjecka. Ok, snaći ćemo se. Pošto menjačnicu nismo našli, probali smo da nešto para zamenimo na nekom automatu, ali ni tu nismo uspeli. Ni sa traženjem hotela nismo imali baš puno sreće, ali smo ipak, posle obilaska njih nekoliko, pronašli jedan u kome je bilo mesta.

   S obzirom da nam je soba bila dostupna tek od 11 h, ostavili smo prtljag u holu, i krenuli u ranojutarnji obilazak Volgograda. Na našu veliku radost, nabasali smo na jedan restoran koji je primao kartice. Nažalost do njegovog zatvaranja ostalo je još svega pola sata. Šta je tu je, naručili smo neku klopu, vodu, kafu, navrat – nanos to iskonzumirali i morali smo da napustimo lokal.

   U tim jutarnjim časovima centar grada je bio pun pijane omladine, koja se vraćala iz noćnog života. Mlade, lepe Ruskinje, sređene ko za matursko veče i momci, pomalo dziberskog imidza, podjednako su bili razvaljeni od alkohola.

   Na centralnom trgu stoji ogroman pano sa natpisom Caričin – Staljingrad – Volgograd. Ispod su prikazane istorijske scene počev od XVI veka, kada je ovaj grad osnovan, pa do današnjih dana. Dok smo išli kroz park, prema Volgi, oko nas su počeli da se pojavljuju brojni spomenici posvećeni Staljingradskoj bici. Kada smo izbili na Volgu, pred nama se stvorio prizor svitanja novog dana iznad najveće evropske reke. Sunce, koje se polako pojavljivalo sa suprotne obale, obojilo je nebo ispred nas u neku ružičastu nijansu, koja se mešala sa belom izmaglicom što se stvarala iznad reke. Ne znam da li zbog ovog prizora, ili zbog umora, ali dugo smo sedeli na klupi i gledali u Volgu. To šetalište uz obalu je lepo sređeno. Ima tu i kojekakvih skulptura, kao i neki portali sa grčkim stubovima. Ostavili smo veliku rusku reku da se lenjo valja ka Kaspijskom jezeru, a mi smo krenuli u besciljno lutanje gradom.

Volga

   Prošli smo pored jedne crkve, videli spomenik posvećen kozacima, kao i par spomenika srednjovekovnim ruskim vladarima. Ovi spomenici su samo kap u moru skulptura, bisti, tabli, murala posvećenih Staljingradskoj bici. Na svakom koraku u gradu nalaze se podsetnici na ovu veliku sovjetsku pobedu. Dok šetate ulicama Volgograda odjednom se ispred vas pojavi spomenik na kojem, recimo, piše “Herojima Sovjetskog Saveza, za njihove podvige u Staljingradskoj bici”. Zatim naiđete na mermernu ploču, koja poručuje da je ulica gde je postavljena nazvana po toj i toj slavnoj diviziji, koja se borila za oslobađanje ovog grada. Nisu retki ni natpisi sa raznim citatima u vezi ove bitke, kao što su na primer reči druga Staljina “Staljingrad je za nemačku fašističku armiju bio zalazak sunca”. Na bočnoj strani jedne zgrade nalazi se ogroman mozaik na kome su prikazani sovjetski borci i natpis “Za odbranu Staljingrada”. Nisu zaboravljeni ni ruski partizani, koji su takođe dobili spomenik. Veliki bilbord nam poručuje “Od istog metala liju se medalje za boj i za rad”. Na drugom je fotografija babe i dede u uniformama koje su prekrivene ordenjem. Deda drži bebu u naručju, baba salutira, a iznad je natpis “Spasibo za pobedu, veterani”. Ima i spomenika koji obeležavaju mesta gde su tokom Staljingradske bitke poginuli neki od sovjetskih heroja. O broju Lenjinovih bisti, petokraka, srpova i čekića da i ne pričam.

   Malo po malo i već se razdanilo, pa smo krenuli u potragu za nekom bankom, ne bismo li konačno došli do ruskih rublji. Našli smo jednu, ali je bila zatvorena, pa drugu, koja takođe nije radila, pa treću, pa četvrtu, sve su redom bile zatvorene. Raspitali smo se i saznali da ne rade zato što je subota. Saznali smo i da ovim danom radi samo glavna banka, koja se otvarala tek za dva sata. Bili smo umorni, nismo mogli u hotel, a bez rubalja. A, tek što sam bio žedan! Pila mi se voda još posle onog noćnog obeda, a tek sad. Dešavalo mi se i ranije, kada sam se smucao po kojekakvim vukojebinama, da ožednim, ali, bre, da ne mogu da dođem do vode u gradu od milion stanovnika! Nigde nikakve javne česme, nijedna kafana se nije još otvorila, nigde ne mogu da zamenim novac, a ni u jednoj bakalnici neće da prime evre. Dobro, malo preterujem, mogao sam u nekoj radnji da tražim čašu vode, ali nisam hteo. Kad sam toliko trpeo, istrpeću još i ta dva sata. Pošto je banka poprilično udaljena, do nje je krenuo samo muški deo naše ekipe. Ne žureći, i usput razgledajući sve što bi nam privuklo pažnju, stigli smo do banke. Ispred se već formirao poveći red ljudi. Ubrzo je banka proradila, te smo ušli unutra. Drugar je stao u red, a ja sam se smucao po prostranom holu. Tako sam spazio jedan hodnik, koji je vodio ka kancelarijama službenika, a na njegovom kraju nalazio se aparat za vodu. Kako sam se slatko napio ledene vode! Bukvalno sam ispraznio pola one velike boce. Sa utoljenom žeđi i sa rubljama u dzepu otišli smo do naše koleginice, a onda smo svi troje u jednom kafeu sačekali momenat kada možemo ući u sobe našeg hotela.

   Posle zasluženog odmora krenuli smo u novi obilazak Volgograda, s tim što smo prvo svratili na ruski kvas i blinki, tj. palačinke. Posebno su bile dobre neke palačinke sa dzigericom. A onda pravac u muzej Staljingradske bitke. Muzej se nalazi na samoj obali Volge, pored zgrade polusrušenog mlina. Ostaci ove građevine od crvene cigle namerno su ostavljeni kao spomenik strašnoj borbi koja se tu vodila. Na platou ispred muzeja postavljeni su brojni sovjetski avioni, tenkovi, topovi, pa čak i jedna ratna lokomotiva. Muzejska postavka je dobra. Izloženo je razno oružje, zastave, makete kako je izgledao grad tokom borbi, fotografije, dokumenti itd. Tu je i puška čuvenog snajperiste Vasilija Zajceva. Inače, imali su Rusi i poznatije i uspešnije snajperiste tokom II svetskoh rata. Jedan od njih je Maksim Pasar, čiji se lik nalazi na izloženom propagandnom plakatu. Na njemu je ovaj kosooki Nanajac, sa dalekog ruskog istoka, nacrtan sa puškom u ruci, dok oko njega leže gomile ustreljenih Nemaca. Natpis na plakatu glasi “Uči da pucaš, kao naš zemljak Maksim Pasar”. Ti plakati su baš brojni i bili su mi zanimljivi. Najpoznatiji je onaj “Rodina mat zovet”. Na jednom ruski vojnik probada bajonetom nemačkog ratnika. Na drugom Hitler plače nad mapom Staljingrada. Interesantno je da se drugovi komunisti nisu libili, kada je trebalo mobilisati narod, da se pozovu i na srednjovekovne ruske vladare. Tako je na jednom plakatu prikazan Aleksandar Nevski na konju, a ispod se nalazi tekst “Ko sa mačem ka nama dolazi od mača će poginuti”. Ima i dosta zarobljenih nemačkih znamenja i oružja. Naravno, po muzeju se nalazi i mnogo kojekakvih bisti i slika, i to počev od Staljina, pa do raznoraznih sovjetskih generala. Na kraju obilaska muzeja popeli smo se na njegov vrh, gde se nalazi panorama Staljingradske bitke.

   Sledeći na redu bio je Mamajev kurgan. U pitanju je veštačko brdo, tačnije kurgan tatarskog kana Mamaja. Tokom Staljingradske bitke ovde su se vodile posebno teške borbe i ovo uzvišenje je više puta prelazilo iz ruke u ruku. Čas su ga držali Nemci, čas Rusi. Sada se na njemu nalazi grandiozan, ali baš grandiozan, spomenik “Majka domovina zove”. To je kip žene koja u ruci drži mač. Sama figura žene visoka je 52 metra, a mač je dugačak 33 metra. Ovaj spomenik je delo Jevgenija Vučetića, sovjetskog vajara srpskog porekla. Kao i u muzeju, i ovde je bilo puno posetilaca, a nisu izostali ni mladenci, koji ovamo dolaze radi fotografisanja.

   Ispod kurgana nalazi se jedna poveća kružna građevina u kojoj gori večni plamen, ispred koga stoji počasna straža. Na zidovima su ispisana imena poginulih sovjetskih boraca. Inače, procenjuje se da je tokom ove bitke na obe strane ukupno izginulo uzmeđu 1,5 i 2 miliona ljudi. Nakon što smo odgledali smenu straže, krenuli smo da se polako spuštamo, velikim stepeništem, ka izlazu iz ovog kompleksa. I u ovom delu su postavljeni čitavi nizovi raznih spomenika. Ti komunisti su, bre, znali da prave spomenike. To su spomenici, a ne ove moderne kerefeke što se danas postavljaju. Obilazak ovog dela memorijalnog kompleksa sve vreme je praćen “Kaćušom” i drugim ratnim pesmama, koje su odzvanjale sa zvučnika. Posebno mi se dopao reljef na jednom velikom zidu, gde je prikazana dugačka kolona odrpanih zarobljenih Nemaca. Iznad te scene nalazi se natpis “Fašistički vojnici želeli su da vide Volgu – Crvena armija im je to omogućila”. Nakon obilaska muzeja i Mamajevog kurgana, mogu samo da kažem svaka čast i na tome kako su predstavili ovu presudnu bitku II svetskog rata, kao i na tome kako se odnose prema svojim precima koji su se borili u Velikom otadzbinskom ratu.

Putovanje u Uzbekistan 2012. (13. deo)

IZ KAZAHSTANA U RUSIJU

   Na železničku stanicu stigli smo na vreme, međutim naš voz je kasnio. Inače, to se ovde retko dešava, pošto su vozovi po bivšem SSSR-u uglavnom tačni. Često to nisu neki novi i moderni vozovi, šta više mnogi od njih mi izgledaju prilično staro, ali se dobro održavaju, pouzdani su, jeftini i sve u svemu mislim da železnice u tim zemljama dobro funkcionišu. Posle dobrog kašnjenja konačno je stigao naš voz. Kada smo se ukrcali, saznali smo i koji je bio razlog ovog kašnjenja. U pitanju je tadzikistanski voz koji ide iz Dušanbea za Moskvu. Na uzbekistansko – kazahstanskoj granici carinici su u njemu pronašli veću količinu sakrivenog heroina. Usledilo je ispitivanje putnika i železničkog osoblja, te je zbog toga cela kompozicija stajala na granici 5 sati. Inače, vozna linija od Dušanbea do Moskve je poznata po švercu avganistanske droge.

   Plackartni vagon u koji smo se smestili nije bio pun, tako da smo se lepo raspištoljili. Ostali putnici su bili uglavnom Tadzici i svi su bili ok. Od jednog od njih dobili smo punu kesu kikirikija. Naročito smo se družili sa jednim sredovečnim Tadzikistancem, penzionisanim pukovnikom ruske policije.

   Na kazahstansko – ruskoj granici usledila je detaljna kontrola. Prvo nas je sve onjušio nemački ovčar, pa je krenula carina sa trkeljisanjem, da bi na kraju, za svaki slučaj, sve to proverio jedan koker španijel. Carini i policiji je izgleda bilo bitno samo da provere da li ima droge, a na raznu drugu robu koja se švercovala nisu obraćali pažnju. A, švercovalo se svašta i to od dzakova sa vunom preko metli, pa do razne plastične robe. Ruski policajac je pokupio pasoše svim putnicima iz vagona i odneo ih sa sobom. Posle desetak minuta došao je drugi policajac noseći u ruci moj i drugarev pasoš. Ova dodatna provera usledila je nakon što su u našim pasošima primetili gruzijske vize. Žandar je bio pristojan, pitao nas zašto smo putovali u Gruziju, saslušao odgovor i to je bilo to.

   Konačno smo nastavili dalje, pa se nastavilo i naše druženje sa tadzičkim putnicima iz voza. Od sprovodnika smo dobili lubenicu. Negde oko 2 časa posle ponoći probudio nas je alarm na mobilnom telefonu. Stižemo u Volgograd.

Putovanje u Uzbekistan 2012. (12. deo)

ATIRAU

   Razdanilo se, a mi smo se i dalje klackali vozom. S obzirom da smo putovali spavaćim kolima dobili smo i doručak, tj. po par piroški punjenih sirom. Predeli kroz koje smo prolazili bili su jednolični i to tako da ne mogu biti jednoličniji. Stepa i samo stepa. Nepregledna ravnica čiji se izgled ništa ne menja dokle god oko može da vidi. Jedino na nekim delovima ima više trave, a na nekim samo u busenovima. S vremena na vreme pojavi se poneko stado konja. Kakva bi to bila postojbina nomada bez tih stada? Osim konja po stepi mogu da se vide i kamile i to prilično ravnomerno i dvogrbe i jednogrbe. U ovom delu Kazahstana ima i dosta slatina. Pošto je na vrelom julskom suncu voda većim delom isparila, ostale su velike bele površine soli. Iz voza je moglo da se vidi i poneko selo. Sva su bila ista, odnosno sva su oronula i sumorna. Zvuči bezveze, ali najlepši delovi tih prašnjavih naselja su njihova groblja sa živopisnim grobnicama. Ima ih svakojakih: sa malom kupolom, kao kod dzamija, sa piramidalnim krovom, neke su građene kao male tvrđave itd. 

Kazahstanska stepa

Slatina

   Negde oko podneva stigli smo u Atirau. Ovaj grad se nalazi na reci Ural, nedaleko od obale Kaspijskog jezera. Nekada se zvao Guriev, po svom osnivaču Mihailu Gurievu. On je ovde 1615. godine osnovao ribarsko naselje. Od ruskog cara Mihaila Fedoroviča Romanova dobio je monopol za lov jesetre na ušću Urala. Za uzvrat je morao da podigne utvrđenje i, naravno, da redovno snabdeva cara kavijarem.

   Po izlasku iz voza trebalo je prvo obezbediti nekakav smeštaj. Cela ova oblast oko Kaspijskog jezera bogata je naftom, a gde je nafta tu su i belosvetski naftaši, a to znači da je tu i lova, te je zbog svega toga malo teže naći jeftin hotel u ovom gradu. Pronašli smo nekakav hotelčić gde su nam pokazali sobu, koja je stvarno bila dobra, ali i nešto skuplja nego što smo planirali, pa smo se malo premišljali. Recepcionarka je prva popustila i spustila cenu. Možno, davaj!

   Po već ustaljenom običaju, nakon dolaska u neki novi grad sledila je kratka pauza, tuširanje, odmor, kafica, a onda u akciju. Nedaleko od našeg hotela nalazi se reka Ural. Lepo uređenim kejom došli smo do mosta i prešli preko reke na njenu drugu stranu. Pošto je Ural granica između Evrope i Azije, mi smo u stvari ponovo prešli u Aziju. Nikako da se zasitimo te Azije, posle toliko vremena provedenog po Centralnoj Aziji, mi smo nakon svega par sati boravka u Evropi opet prešli na taj najveći kontinent.

Ural

   Na toj azijskoj strani Atiraua nalazi se najstariji deo ovog grada. Tu se još uvek mogu naći tipične stare ruske kuće, sa puno čipkasto izrezbarenih drvenih detalja. Posebnu pažnju posvećivali su ukrašavanju prozora, koji su najčešće ofarbani u plavu boju. Dobar deo tih starih kuća je u vrlo lošem stanju i pitanje je koliko će još opstati. Osim ovih oronulih, ali lepih građevina, ovaj kraj je krcat običnim straćarama. Ulice “krasi” i očekivani sovjetski specijalitet, nadzemni gasovod. Tu se nalazi i veoma raskošna pravoslavna crkva iz 1888. godine. Ova ogromna crkva ima sedam zlatnih kupola oblika lukovice.

  Kada smo stigli u centar grada, rešili smo da prvo nešto prezalogajimo. Moje kolege su se nameračile na neki sterilni moderni restoran evropskog tipa, sa klasičnom evropskom hranom, sa malim porcijama i jakim cenama, ali sa vajerlesom. Neka hvala, ostavio sam ih da uživaju i otišao da se promuvam centrom Atiraua. Odmah se vidi da u gradu ima love. Moderne zgrade, mnogo toga novoizgrađenog, veliki popločani trg sav u cveću. Na jednoj zgradi stoji natpis “Atirau moj ponos”. Tu je i jedan ogroman spomenik sa dva kazaška konjanika. Na kraju trga nalazi se velika, moderna, ali interesantna Mangali dzamija. Osim kosookih Kazaha, u gradu ima baš puno Rusa, a bogami i dosta raznoraznih stranaca koji su ovde poslom.

Ruska crkva

Mangali dzamija

   Pošto nisam našao odgovarajući restoran, kupio sam dva poveća ovčija donera ili kako bi ovde rekli šaurma. U to su i moji saputnici završili sa obedovanjem i internetisanjem te smo krenuli polako natrag ka hotelu. Ponovo smo prešli preko reke u Evropu i nastavili uz obalu, zastajkujući povremeno da bi fotografisali zalazak sunca iznad Urala. U supermarketu pored hotela kupio sam koje pivo i radostan otrčao u sobu, gde sam se obračunao sa ledeno hladnim pivom i, nažalost, hladnim donerima. 

Ural

  

Putovanje u Uzbekistan 2012. (11. deo)

ARALSKO MORE

   Ujutro smo napustili mesto gde smo odseli i odmah se upustili u cenkanje sa buljukom taksista. Posle ljute borbe dogovorili smo se sa jednim tipom da nas odveze do mesta Mujnak, koje se nalazi nekih stotinak kilometara severno od Kungrada. Nekada je ovaj grad bio važna ribarska luka, na obali Aralskog mora, a sada je udaljen od voda Arala oko 150 km.

    Aralsko more je u stvari jezero, koje je nazvano morem zbog svoje nekadašnje veličine. Svojevremeno je zauzimalo preko 66.000 km², a danas je njegova površina spala na oko 12.000 km². Ovo nestajanje Aralskog mora smatra se najvećom ekološkom katastrofom u svetu. Do otpočinjanja rapidnog isušivanja došlo je  60 – tih godina prošlog veka, kada su sovjetske vlasti rešile da od Uzbekistanske republike naprave velikog proizvođača pamuka. Zbog toga su reke Amu Darja i Sir Darja postale deo tog ambicioznog melioracijskog plana. Izgrađeni su mnogobrojni irigacioni kanali, koji su dobar deo vode ovih reka, umesto u Aralsko jezero, odvodili ka pamučnim poljima. Sovjetske vlasti su uspele, pamuk, belo zlato, postao je jedan od najvećih izvoznih proizvoda ovog dela SSSR-a. Ceh je platilo Aralsko more i ljudi koji su živeli na njegovoj obali. Naravno, najviše su pogođeni ribari, koji su malo po malo ostali bez posla. Mi smo se uputili u Mujnak upravo da bismo videli nekadašnju ribarsku flotu ovog grada, koja sada, sva zarđala, leži na pustinjskom pesku, tačnije na dnu nekadašnjeg jezera. Međutim, žrtve ove katastrofe nisu samo ribari, već svo stanovništvo šire oblasti oko Aralskog mora. Kada se povukla voda na dnu jezera ostao je pesak “obogaćen” raznim pesticidima korišćenim u poljoprivredi. Da stvar bude gora, na ostrvu ironičnog imena Vozroždenija, za vreme SSSR-a vršeni su testovi sa raznim bojnim otrovima. I tako sada vetar raznosi zatrovani pesak sa dna nekadašnjeg jezera po celoj okolini, što prouzrokuje čitav niz zdravstvenih problema kod stanovništva. U ovoj regiji su mnogo češća respiratorna oboljenja, rak, tuberkuloza nego u ostalim delovima Uzbekistana.

   Vozeći se standardno lošim putem stigli smo u Mujnak. I grad je u lošem stanju. Kažu da je to nekada bilo živo ribarsko mesto, sa lukom i fabrikom za preradu ribe. Sada je to još jedan od propalih, turobnih, postsovjetskih gradova. Kuće su uglavnom jednospratne, sa krovovima pokrivenim lesonit – pločama. Naravno, i ovde su na sve strane raspoređene obavezne plinske cevi. Pošto su žitelji Mujnaka muslimani, domovi su im okruženi visokim zidanim ogradama. Svi ti zidovi su okrečeni u belo, a bukvalno svaka kapija je ofarbana u svetlo plavu boju. Nigde nema žive duše, tek se s vremena na vreme, na trenutak pojavi po neki stanovnik. Zato je peska i prašine bilo na sve strane.

Mujnak

   Kada smo izbili na obalu nekadašnjeg jezera pred nama su se pojavile prve nasukane lađe. Prizor je bio neverovatan i nestvaran. Dva velika zarđala ribarska broda usred pustinje, a nigde u okolini ne vidi se nikakva voda. Gledam u pravcu gde je nekad bila pučina i tamo se vidi nekoliko kamila. Dok sam se muvao oko ovih brodova na pamet su mi pali stihovi “poneki mornar možda ostane bez lađe, ali bez mora to je izuzetan peh”. Na jednom brodu, neko od prethodnih posetilaca ove bizarne turističke atrakcije, napisao je prvo ćirilicom “Aral more”, a zatim na francuskom “voda ne zaboravlja put”.

   Kada sam prvi put video fotografije ovih nasukanih brodova poželeo sam da posetim ovo mesto. Ne znam zašto. Ne spadam u likove koji jure ovakve čudne lokacije. Nisam došao ni zbog toga što ovde mogu da se naprave baš dobre fotografije. Jednostavno, ne znam zbog čega. Možda, ovo ima veze sa time što sam nekada davno bio lađar. I eto sada sam tu pored tih brodova. Moji saputnici su ih isfotografisali i počeli su da se dosađuju. Pričali su sa taksistom dok su čekali na mene, a meni se nije išlo. Izgleda da se u meni probudio davno zaspali lađar, koji nije ostao imun pred ovim prizorom. Primetio sam iza peščanih dina još jednu poveću grupu brodova. Prijateljima sam doviknu da ću ja peške do tih olupina. Oni odlaze kolima. Kao kroz duboki sneg koračao sam po pesku sa dna Aralskog mora. Kada sam malo bolje obratio pažnju, shvatio sam da osim po pesku hodam i po školjkama. Zahvatio sam šaku peska i pustio da iscuri kroz moje prste. Na dlanu mi je ostao pregršt malih belih školjki. Inače, od pamtiveka u ovom delu Centralne Azije postoje dve pustinje Kara kum i Kizil kum, tj. Crni pesak i Crveni pesak. Od kada se isušilo Aralsko more, narod je njegovo dno prozvao Ak kum, odnosno Beli pesak.

   Drugu grupu činilo je nekih desetak brodova, pravilno poređanih u liniji, sa pramcem okrenutim ka nekadašnjoj pučini. Penjao sam se u neke od njih, ulazio u tovarne prostore, u mašinska odeljenja, na komandni most. Opet su morali da me čekaju.

   Iza ovih nasukanih brodova uzdiže se litica, koja je u stvari nekada bila obala. Tu je podignut spomenik posvećen Aralskom moru. Okolo njega raspoređene su table sa satelitskim snimcima, koji pokazuju kako se jezero postepeno smanjivalo. Na prvom panou vidi se kako je Aralsko more izgledalo 1960. godine. Situacija se malo promenila do 1970. godine, ali već 1990. godine polovina jezera je nestala. Godine 2000. već su se izdvojile tri gotovo zasebne vodene površine. Na poslednjoj tabli nalazi se snimak iz 2009. godine, koji je potpuno poražavajući.

   Kazahstanci su pokazali veću zabrinutost od Uzbeka za sudbinu ovog jezera, te su pokrenuli neke akcije ne bi li spasili šta se spasiti može. Izgradili su branu da bi stizalo više vode u Mali Aral, tj. u deo Aralskog jezera, koji se tokom isušivanja izdvojio. Prvih rezultata već ima, pošto se nivo polako povećava. Interesantna je i priča kako su opstali sa svojim poslom ovdašnji ribari. Naime, kada se jezero suviše smanjilo i kada je, u stvari nastalo više manjih vodenih površina, porastao je salinitet vode. Zbog toga u pojedinim delovima Arala više nije mogla da opstane slatkovodna riba koja je tu lovljena. Rešenje je pronađeno u poribljavanju ribom iz Crnog mora. Tako su kazaški ribari preživeli loveći morskog iverka, umesto smuđa. Iverak je odradio svoje, spasio je ribare kada je bilo najteže. Kako se nivo vode sada povećava, smanjuje se salinitet. Zbog toga iverak polako iščezava, a ponovo se vraćaju rečne ribe.

   Došlo je vreme da napustimo ovo neobično mesto. Dok smo se vozili razmišljao sam o ovoj katastrofi koja je zadesila Aralsko more. Svi su za to okrivili sovjetske vlasti i njihovu lošu agrarnu politiku, međutim, postoji tu i druga priča. Među Kazasima sa obala Arala živa je legenda koja kaže da se voda ovog jezera i ranije povlačila i vraćala posle izvesnog vremena. Ova legenda je potvrđena kada su arheolozi, nakon što se jezero smanjilo, pronašli ostatke drevnog naselja, koje je dugi niz godina pokrivalo Aralsko more.

   Stigli smo u Kungrad i imali smo celo popodne slobodno do polaska voza. Pitanje je samo šta raditi celo popodne u ovom mestu. Prvo smo redom, jedan za drugim odlazili na tuširanje ispod bureta u dvorištu našeg sinoćnjeg prebivališta. Navodno je nakon bazanja po dnu nekadašnjeg Aralskog mora, preporučljivo tuširanje, pranje obuće i odeće. Što se tiče pranja garderobe i obuće, to nismo odradili, ali tuširanje jesmo. To bismo posle smucanja po pustinji usred jula i uoči celodnevnog putovanja vozom, svakako obavili.

   Sledeće na redu, barem za muški deo ekipe, bilo je da se nešto pojede. Pronašli smo par sklepanih birtija. Sve su bile jednako neugledne i jednako štrokave. Odlučili smo se za jedan lokal ispred koga se pušio roštilj. Kuvar je nosio kecelju koja je nekada davno bila bela. Majica mu je bila toliko prljava da joj se originalna boja nije mogla prepoznati. Dok smo sedeli i čekali kebabe, smarao nas je lokalni pijanac, koji je sedeo za susednim stolom i žickao vodku. Bio je uporan. Ja sam ga ignorisao, ali ortak je ipak vodio povremeno nekakav dijalog sa njim. Stigli su i kebabi, ali ubrzo sam se razočarao. Volim, bre, svako meso i to kako god da je spremljeno, ali ovo je stvarno bilo bezveze. Žilavo, smrdljivo, ma odvratno. Onda se pojavio neki čiča, koji je spazivši nas dvojicu stranaca, otišao u obližnju prodavnicu i kupio nam obojici po sladoled. Sa osmehom, koji je pokazao njegove zlatne zube, predao nam je sladolede i izjavio “dobro došli u Uzbekistan”. Bili smo zatečeni, zahvalili smo mu se i pokušali da mu se na neki način odužimo. Pošto matori nije hteo ni da čuje, platili smo pijancu vodku, za kojom nam je kukao već pola sata. Čiča se na to samo smeškao, a pijanac se iskreno radovao. Kada je popio vodku tražio je i malo mesa. Rado sam mu dao više od pola moje neukusne porcije, što i nije tako malo, s obzirom koliko ja naručujem. Kako je smazao kebabe, izgleda da njemu nisu bili neukusni.

   Posle ručka promuvali smo se improvizovanom pijacom oko stanice, gde se na kartonskim kutijama i gajbicama, prodavalo sve i svašta. Trebalo je potrošiti još par sati do polaska voza. Strašno sam se dosađivao. Nas troje smo bili zanimljivi drugim putnicima u čekaonici. Poneki od njih su prilazili da popričaju sa nama. Posebno smo bili interesantni deci i policajcima, koji su nas nekoliko puta legitimisali.

   Konačno je stigao voz i prvi put na ovom putovanju ušli smo u spavaća kola. Od sprovodnika je svako od nas dobio “podarok”, tj. paketić uzbekistanske železnice. Unutra se nalazilo: par keksa, nekoliko kesica različitih vrsta čaja, kocke šećera, mala pasta za zube, mala četkica za zube, kašika za cipele i češalj. Sa nama u kupeu putovala je jedna sredovečna Uzbekistanka, koja nas je odmah upitala kako nam se sviđa Kungrad. Odgovorili smo da nije loš. Kakva laž! U toku noći prešli smo granicu i ušli u Kazahstan.

     

Putovanje u Uzbekistan 2012. (10. deo)

PUSTINJSKE TVRĐAVE

   Dan ranije dogovorili smo se sa jednim taksistom da nas odveze u obilazak nekoliko pustinjskih tvrđava i da nas na kraju ostavi u Kungradu. Po dogovoru, tačno na vreme došao je sa svojim automobilom. Auto je bio relativno nov, ali je zato taksista bio u poodmaklim godinama.

   Prvo smo otišli do lokaliteta Ajaz kala. U pitanju su tri tvrđave, koje su na maloj razdaljini jedna od druge. Takozvano utvrđenje Ajaz kala 1 izgrađeno je najverovatnije u IV veku pre nove ere, kada je Horezm stekao nezavisnost od Persije. Pretpostavlja se da se radi o utvrđenom pribežištu, za slučaj napada nomada. Nalazi se na jednom uzvišenju, dimenzija je 180 x 150 m, a izgrađeno je od nepečenih cigala. Na brdašcetu ispod ove tvrđave nalazi se znatno manje utvrđenje Ajaz kala 2. Ono je izgrađeno između VI i VIII veka, kada su Horezmom vladali Afrigidi. Najlošije je sačuvana tvrđava Ajaz kala 3, koja je bila oblika paralelograma i dimenzija 260 x 190 metara. U pitanju je jedno od najvećih utvrđenja u celom Karakalpakstanu, a izgrađeno je u I ili II veku. 

Ajaz kala

Ajaz kala 1

Ajaz kala 2

   Naziv ovih tvrđava, Ajaz kala, dovodi se u vezu sa jednom starom legendom. Naime, pre mnogo godina na mestu Aralskog jezera živela su dva plemena. Jednim od njih vladao je kan Ajaz, a drugim kan Fasil. Ajaz je nekada bio rob, koji je zahvaljujući svojoj mudrosti i poštenju postao vladar. U to vreme reke Amu Darja i Sir Darja ulivale su se u Kaspijsko jezero. Međutim, kada je Fasil kan obeščastio ćerku jednog mule, reke su promenile svoj tok, poplavile zemlje ova dva kana, i tako je nastalo Aralsko jezero. Ajaz kan je uspeo da sa svojim narodom izbegne na jug ispred poplave i tu je osnovao kraljevstvo Horezm.

Jurte

   Posle Ajaz kala uputili smo se ka Toprak kala. Najstariji slojevi ovog grada su iz I ili II veka, pa sve do šestog veka. Toprak kala može da se prevede kao “Zemljana tvrđava”. Kada smo ušli u utvrđenje tamo je već bilo mnogo školske dece. Ne znam da li su klincima ove ruševine bile zanimljive, ali mi smo im bili itekako interesantni. Naše druženje sa malim Uzbecima i njihovim učiteljima na kraju je, na molbu jedne od učiteljica, krunisano čitavim nizom zajedničkih fotografija.

   Sledeća na redu bila je Crvena tvrđava, tj. Kizil kala. Ona je udaljena oko 3 kilometra od Toprak kala i neki arheolozi misle da je u njoj bio smešten vojni garnizon, koji je štitio grad. Kizil kala je malo četvrtasto utvrđenje, dimenzija 65 x 63 metra. Njeni zemljani bedemi sačuvani su do visine od čak 16 metara. Ovime smo završili sa obilaskom pustinjskih tvrđava, koje smo izabrali da obiđemo, te smo se uputili ka konačnom odredištu za danas, ka Kungradu.

Kizil kala

   Još na početku vožnje do ovog grada primetio sam da nam se vozač žestoko bori sa snom. Jeste da se ovaj obilazak tvrđava odužio i jeste da nam je vozač bio baš mator, ali, bre, još je bio dan. Pošto sam ja sedeo do šofera morao sam da pazim da ovaj ne zaspi. Tako sam tokom vožnje, namerno, bio bučan, s vremena na vreme kašljao, prčkao po radiju itd. Kada bih primetio da se čiči sklapaju oči povisio bih ton, nakašljao se ili ga nešto priupitao. Kada to ne bi bilo dovoljno gurnuo bih ga laktom.

   I tako, nekako, dokotrljasmo se živi do Kungrada. Dogovorili smo se sa taksistom da sačeka ispred stanice da prvo kupimo karte za voz, pa da onda njega isplatimo. Međutim, kod kupovine karata nije sve išlo kako treba. Slobodnih mesta bilo je tek u vozu koji ide za dva dana, i to samo u spavaćim kolima, koja su drastično skuplja nego plackartna. Nema problema, što se mora, mora se, ali nismo imali dovoljno uzbekistanskih sumova, a u Kungradu je malo teže razmeniti novac. Da stvar bude gora, nismo imali ni dovoljno dolara, koji su u Uzbekistanu daleko omiljeniji nego evri. U gradovima kao što su Taškent, Buhara, Samarkand, Hiva nije problem promeniti evre, ali u Kungradu, to je već podvig. Ma, ja sam znao da na ovo putovanje treba poneti dovoljno dolara, ali jedan član naše tročlane družine je i pored više mojih upozorenja krenuo na put bez i jednog jedinog dolara. Zbog toga nam je na kraju ponestalo američke valute. Šta je tu je, oni su ostali na stanici, a ja sam otišao da se nekako domognem sumova. Preko puta stanice nalazila se neka radnja oko koje su se muvale babe, menjači novca. Osim ovog biznisa bave se i izdavanjem soba. Odvratne kosooke babe videle su u meni plen. Htele su da prime evre, ali po nekom baš, baš bezobraznom kursu. Posle duže rasprave oterao sam ih u pičku materinu i otišao. Rešili smo da probamo taksisti da platimo evrima, i ako smo se prethodno dogovorili da ga isplatimo u dolarima. Matori se otimao, nije hteo evre, ali je na kraju ipak prihvatio. Nismo mnogo insistirali na kursu, tako da je taksista dobro prošao. U poređenju sa onim babama lešinarima, bio je više nego korektan. Tako je rešen problem, taksistu smo isplatili evrima, a dolare koje smo spremili za njegovu vožnju, zamenili smo za sumove.

   Nakon što smo kupili vozne karte, ostalo je da pronađemo nekakav smeštaj u Kungradu, kasabi koja nema nijedan hotel. Prvo smo otišli do jednog čudnog objekta pored stanice, gde je mogla da se iznajmi nekakva soba. Ispred je jedna mala prljava prodavnica – kafana. Tu se služe dva, tri jela i prodaje, ukupno, desetak artikala. U staklenoj vitrini je poređano nekoliko snikersa, par boca mleka, nekoliko flaša vodke, dve tri salame i pivo. To bi bilo sve, ima za svakog ponešto. Unutra su i tri stola za ručavanje. Iz te prostorije se prvo uđe u kuhinju, koja, naravno, nije baš najčistija, a zatim se dođe do velikog dvorišta, okruženog visokim zidom. Tu se, u nekoliko prizemnih zgrada, nalazi otprilike sedam, osam soba za izdavanje. U sobi koju su nam ponudili na sredini je bio jedan veliki sto, a uz zid su bile naređane sedeće garniture, koje su mogle da posluže za spavanje. Sto je imao plastičnu mušemu, a krasila ga je vaza sa veštačkim cvećem. Kauči su bili prekriveni drečavim, šarenim azijskim ćilimima. Na zidovima su se presijavale sedefaste tapete, koje su bile uokvirene gipsanim lajsnam. Na jednom od zidova visio je uramljen poster nekakve prirode, kao na reklami za milku. Da bi efekat bio potpun, na plafonu su se nalazile izlepljene fluroscentne zvezdice. Soba je bila jako mala, taman da stane taj sto i kauči. Osim što je mala, nije imala ni vodu, ni kupatilo, ni WC. Moji saputnici su otišli da pogledaju šta nude babe koje valjaju devize, a ja sam ostao da se muvam po ovom neobičnom kompleksu. Između ostalog, nisam išao sa njima jer sam malo pre toga najstrašnije ispsovao te babetine. Brzo su se vratili i još sa vrata rekli “uzimamo ovu sobu”. Po njihovoj priči ovo je deluks smeštaj u poređenju sa onime što su tamo videli. I tako je svako od nas “istresao” po 3 dolara za prenoćište. Tuširanje se obavljalo u dvorištu ispod jednog podignutog bureta i ekstra se plaćalo 1 dolar. Upotreba poljskog WC-a bila je besplatna

   Jedan od problema na koji smo naišli u Kungradu, bio je taj što nismo mogli da obavimo prijavu boravka. Naime, u Uzbekistanu je obavezno prijavljivanje u svakom mestu u kome boravite. Kada izlazite iz zemlje, na granici mogu da vam traže potvrde da ste se prijavili i ukoliko nemate pokriveni svaki dan mogu da vas kazne enormno visokim kaznama. Te potvrde izdaju hoteli u kojima ste odsedali, a ako ne noćite u hotelu dužni ste da se sami prijavite u stanici milicije. Iskustva prethodnih putnika kažu, zaboravite na tu varijantu samoprijavljivanja, jer ćete, najverovatnije, samo navući bedu na vrat. Pošto mi nismo odseli u hotelu, već u ovom nedefinisanom objektu, odlučili smo da se ne prijavljujemo i da rizikujemo kada budemo izlazili iz Uzbekistana.

   Kada smo se malo odmorili, otišli smo da ručamo kod naših domaćina, koji su uzgred bili vrlo neljubazni. Jeli smo samsu, prženo testo, punjeno mlevenim mesom i lukom. Zatim smo izašli da se malo promuvamo ovim mestom.

   Kungrad se nalazi u sred Karakalpakstana. Ova oblast, koju većim delom čini Kizil kum pustinja, važi za jednu od najsiromašnijih u Uzbekistanu. U njoj žive Karakalpaci i danas ih ima oko 600.000. Mnogi ih dovode u vezu sa Crnim Klobucima. Ovi nomadi su u srednjem veku često, kao plaćenička konjica, ratovali za razne ruske vladare. Ono što čovek odmah primeti u Karakalpakstanu je da ima mnogo više kosookih ljudi nego, recimo, u Buhari, Samarkandu, Taškentu. Iako u svom imenu Kungrad sadrži reč grad, on je sve samo nije grad. U pitanju je jedna zapuštena pustinjska mahala. Volim ja da se promuvam i takvim mestima, a ne samo da jurim ne bi li video kojekakve kulturno istorijske spomenike, ali dva dana u Kungradu je baš mnogo.

   Posle obilaska Kungrada vratili smo se do našeg prenoćišta gde smo neko vreme kafenisali i divanili u dvorištu, sve dok drugi korisnici ovog ugostiteljskog objekta nisu počeli da raspremaju posteljine na tapčanima. Tapčani su one niske drvene platforme po Centralnoj Aziji, Iranu, na koje se izvale ljudi i uživaju u čaju ili kalijanu. Koliko li je tek koštalo spavanje u dvorištu, kada smo mi, stranci, plaćali 3 dolara za krevet u sobi.